PRELAZZI: Osmeh je otišao iz grada

Ne, stvarno, zašto još bigl? Zato što je bio taj igrač, sposoban da frustrira, ali sposoban i za najveću ljubav, sposoban da izmisli gol onda kada vas ostatak tima toliko nervira da mislite da ćete iskočiti iz svoje kože.

Taj igrač nije imao bigla.

Imao je tri bigla.

Imao je i troje dece, i prelepu ženu sa kojom je pred Bogom ozvaničio, "para siempre", vezu pre neki dan.

Morala je, dakle, da bude bigl.

Samo, kako da je zovemo? Imali smo nekoliko ideja, zapravo sam ja imao nekoliko ideja, a ona je klimala glavom, eto, učiniće mi, zna koliko su mi njih dvojica važna.

Oba imena bila su "muška", na jedno, to koje je dobila, i dalje ljudi po zvezdarskim parkićima sumnjičavo vrte glavom, kako ste rekli, kako se zove?

Zove se Sobo.

Zvanično Szobo, sa z, tako joj piše u pasošu. Po jednom igraču u kojeg se bilo lako zaljubiti, iako je sposoban da nervira.

A mogla je – i možda je trebalo – da se zove Žota.

Zbog tri bigla, koje je Žota stalno kačio na društvene mreže, bilo je malo previše očigledno, pa je postala Mađarica iz Stonog Beograda, a ne Portugalka iz predgrađa Porta.

Ali bila je pomalo i Žota.

Mesto nesreće (Reuters)

Zbog onoga kad uđe s klupe i okrene utakmicu naglavačke, nastavljajući tradiciju Liverpulovih "super subova", još od Dejvida Ferklafa.

Neki su pričali da je spretan i brz i mudar kao lisica u protivničkom šesnaestercu, ali Diogo i ja, ponosni vlasnici tog đavoljeg lovačkog psa, znali smo: on je zapravo spretan kao bigl.

Zbog toga što je bio prvi koji potrči u susret saigraču koji da gol. I prvi koji mu doturi loptu čak i kad može da da gol.

Zbog toga što su ga voleli i oni koji za Liverpul nisu marili, jer ako voliš fudbal, ne možeš da ne voliš Žotu; to ti je kao da voliš pse, a da ne voliš biglove.

Zbog toga što je sa svojih 178 mogao da skoči, činilo se, tri metra, ma šta tri metra, onda kada se vinuo na "Marakani" glava mu je bila iznad Hrama; možda je to bilo predskazanje, možda je Žota uvek bio glavom negde u oblacima, pa ga evo sada, tamo gde pripada.

Zbog one pesme.

One u kojoj nosi broj 20 (sme li iko više da ga nosi u tom crvenom dresu?), u kojoj je bolji od Figa, u kojoj se ustremi s leve strane, pa na unutra, pa ga da, jer šta bi drugo radio Žota kad je tesno.

"Oh, his name is Diogo..."

Zbog toga što se smejao, čak i kada nije išlo; nema na ovoj planeti mnogo ljudi na koje pomislite i slika u glavi vam je njihov široki osmeh.

Nema ih, ovih turobnih, strašnih godina, skoro uopšte. Svi su namršteni, svi su ljuti, svi misle da im nešto pripada.

Svi misle da zaslužuju bolje.

On je delovao kao da je miran i namiren, kao da je tačno tu gde je potrebno: na petercu u koji se ušetao i nikada nije izgubio loptu, u skoku koji i dalje traje, u dresu kluba koji mu je stajao kao saliven, ispred tribine koja prašta i frustracije i promašaje i ne zna se ko je tu kome verniji; u zagrljaju dece koju voli, sa prstenom na ruci i s rukom na zadnjici zgodne žene, sa bratom nadomak svog Portugala, sa titulom koju je proslavio u onom otvorenom autobusu pre samo mesec i kusur, kada nam se činilo da će leto, da će život, da će sreća večno da traje.

Osmeh je na svim fotografijama, i na ovoj poslednjoj, osmeh toliko zarazan da mu se, na društvenim mrežama, i njegovi biglovi smeju.

Autor je urednik Nedeljnika i kolumnista Mozzart Sporta.