PRELAZZI: Papa je bio mlekadžija

"Papa" je bio kamen koji se kotrlja, išla je ona stara pesma sa Motowna. Papa, s drugim značenjem, bio je – i još je, sigurno – katolik. Papa, onaj s trećim značenjem, bio je mlekadžija.

Stvarno jeste.

Nik Poup je sa 16 godina dobio ispisnicu i samo formalnu, usiljenu zahvalnicu, od kluba koji je voleo najviše na svetu. Njegov Ipsvič Taun, među čije stative je u maštarijama stajao, duvajući u rukavice na Portman Roudu kojem smo se nedavno vratili iz drugih pobuda, procenio je da od njega nikada neće biti ni solidan, a kamoli vrhunski golman. Batali, sine, čuo je tada, ne prvi put.

Tinejdžer nije želeo da se oprosti od fudbala, ali je morao da nađe posao i karijeru. Sport će mu biti zabava, ali sport, znao je, neće platiti račune, ma ni džeparac...

Tako je Nikolas Dejvid Poup postao mlekadžija.

U četiri ujutru počinjala je njegova smena, nikada neće zaboraviti da bi bio još mrak kada bi izašao na šihtu. Malo čamcem, malo tabananja kroz rodni Sohem. Kembridžšir, pa skreneš s autoputa A14 na sporedne puteljke i skoro si tu...

Bilo je to pre svega desetak godina.

Premotajmo na 2020, januar, i trenutak u kojem Nik Poup u očaj baca navijače Lestera, Džejmija Vardija i onih nekoliko miliona ljudi koji dotičnog imaju u svom fantazi timu, vrlo verovatno kao kapitena.

Ako znamo sve ovo o Niku Poupu, onda znamo da Džejmi Vardi taj penal, u trenutku kada je na Turf Muru 1:1 između Barnlija i Lestera, apsolutno ne može da konvertuje.

Jer njihove priče, onoliko različite – pa jedan je napadač, drugi golman, može li biti veća diskrepanca na fudbalskom terenu? – zapravo su toliko bliske: i jedan i drugi bili su grdni patkovi koji su sticajem okolnosti, sreće, odvažnosti i upornosti postali poštovani, ako ne i voljeni labudovi.

Vardi je, tako, taj penal šutirao protiv samoga sebe, a samoga sebe – sem kad se baš zainatiš – uglavnom ne možeš da prevariš.

Poup je odbranio jedanaesterac, Barnli je dao još jedan gol i uzeo tri nasušna boda, i ponovo su džebanu dobili oni sa društvenih mreža, ali i neki malo ugledniji, koji tvrde da Engleska danas nema boljeg golmana od Nika – izgleda da ni pod Ančelotijem Džordan Pikford neće ponovo da se razbrani? – te da on nužno mora da bude "jedinica" (a koliko su se samo napatili s "jedinicama"!) na Evropskom prvenstvu predstojećeg leta.

Hajde što smo tog klinca ostavili neke 2009. na mlekadžijskom poslu, uz overen indeks na katedri za marketing koledža Zapadni Safok, nego je i kasnije – kada preko Berija, odnosno rezervi Berija koje su nastupale u možda jedanaestom ili petnaestom rangu takmičenja, nekako stigao do Čarltona – u svom CV-ju gomilao mahom niželigaške klubove.

Na pozajmici iz londonskog kluba boravio je u Harou, Veling Junajtedu, pa malo u Kembridžu, Alderšotu, Jorku, a onda ga je, kao drugu ili čak treću opciju, uzeo Šon Dajš i doveo ga u Barnli.

Bilo je to u leto 2016, i Barnli jeste bio friški premijerligaš, ali da ste pitali tada bilo koga znaju li ko je momak s papskim prezimenom, možda bi ga se setio neko iz Čarltona, eventualno iz onog Sohema, Kembridžšir, nadomak puta A14.

Nik Poup bio je zamena Tomu Hitonu, koji će upravo tih godina, kada Barnli bude zabavljao retke poštovaoce svojom modernom verzijom onog staromodnog ostrvskog fudbala, dogurati i do reprezentacije.

Ne bi bilo normalno da nije bilo još jednog zapleta: mogla bi se napisati rečenica da se u jesen 2017. Tom Hiton povredio i da je tada među stative stao Nik Poup i da je, kako ono beše, začarao mrežu. Istina je da je Poup nehotice postao prvotimac Barnlija, da je zahvaljujući koliko sjajnoj formi toliko i onoj patnji Engleza sa čuvarima mreže bio čak i u ekspediciji koja je putovala u Rusiju na Mundijal, ali čim se Hiton oporavio, Poup će povrediti rame i, uprkos obećanjima da će biti prvi golman, opet morati da bude u egzilu.

Grozna je ta uloga drugog golmana, nije li? Moraš da imaš, sem ako si isluženi soldat pred zasluženom penzijom, ogromnu mentalnu snagu da sediš i ćutiš, da navijaš za svoj klub i da te ne ponese sujeta, da ti se ne ugnezdi na rame onaj opaki tip koji bi ti šaptao da bi bilo dobro kada bi se tvoj ortak i rival opet malo povredio, pa da svi vide koliko vrediš...

Poup nije morao da baca kletve i čini, Poup nije želeo da bude loš čovek, Poup je mogao samo da trenira i radi i pokazuje Šonu Dajšu, iz vežbe u vežbu, pa iz manje važne utakmice u nešto važniju utakmicu, da je opet spreman, da je gladan, da ono dete što nosi vareniku od vrata do vrata ima dovoljno strasti i dovoljno ožiljaka, ali i dovoljno smirenosti da bude prvi golman Barnlija.

Za početak...

Ljudi apsolutno gutaju priče o autsajderima koji odjednom budu neko i nešto. Nije li Holivud i nastao na scenarijima što pokazuju običnog čoveka koji se nađe u nekom vrtlogu i onda se iz njega čupa ili se baš lepo praćaka – nije loša ta sintagma "industrija snova", jer svako zamišlja kako je, eto, i njemu to moglo da se desi, samo da je grah pao malo drugačije?

I zato nam je bio otoič mio i onaj tim Lestera koji je predvodio Džejmi Vardi, ta banditska skupina i njihov "mastermajnd" Italijan, kao potka za špageti-vestern u kojem na kraju junaci odjašu u sumrak i legendu.

Zato je i Nik Poup možda dobio svojih pet, pa petnaest, pa petsto minuta slave: sa 25 je debitovao u Premijer ligi, sa 28 punih bi možda mogao da bude prvi golman engleske reprezentacije, nakon što je jesenas bio izbor Sautgejta na onom nevažnom "prijateljskom" meču sa takozvanom selekcijom Kosova.

Zna Poup, mnogo je toga taj preturio preko glave, da groznica neće trajati dugo, da će se naći sledeći miljenik ostrvske javnosti i naredna srceparajuća priča o odricanju i uspehu i probama i skrivenom potencijalu.

Zna i da svima nama može da izgleda kao da se sve desilo odjedared, trepneš jednom i neki klinac po imenu Papa nosi mleko, trepneš drugi put i eto ga na Svetskom ili Evropskom prvenstvu, ali da se u stvarnosti dogodilo mnogo kišnih, oblačnih, gradonosnih dana kada je izgledalo da je sve uzalud.

Večeras će momci Šona Dajša – a dobar deo njih ima sudbinu nalik Poupovoj, što će reći da nisu baš projektovani da budu zvezde, i deluje da su sasvim okej sa tim – gostovati tamo gde su se pravile (ili potkopavale) velike karijere.

Redundantno je već postalo kazati da Old Traford nije više nikakav teatar snova, ali ove srede će, eto, baš biti: bez obzira na to hoće li imati "klin šit" ili će od Solskjerovih mladih... umal-ne-rekosmo-lavova... nekim čudom primiti dva-tri komada, Nik Poup, sada jači za odbranjeni penal Džejmiju Vardiju, igraće za sebe, za onog klinca iz ruralnog Sohema što raznosi mleko i upisuje loš faks i, znao to ili ne, pomalo i za sve nas.

Pa zar to nije čudo dostojno makar njegovog prezimena?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters