PRELAZZI: Poslednja fudbalska noć

Već je dobro poznata, i toliko puta raspredana, priča o događajima koji su menjali svet. Svako zna gde je bio kada se dogodilo nešto veliko, i svi će imati svoj doživljaj toga, od ubistva JFK-a do napada 11. septembra.

Kada pričamo o koronavirusu, a hajde da se dogovorimo da ne pričamo o koronavirusu više nego što je to neophodno, za nekoga je to čega se seća bila vest da su zatvorene granice, za nekoga kada je stigla ona preteća poruka, ili kada smo dobili prvu u nizu redovnih i mračnih konferencija za medije...

No možda ponajpre, makar među nama koji vreme merimo malo drugačije, i koji imamo neke druge prioritete, kojima je ponešto važnije i od zdravlja, možda ponajpre kada je izduvan fudbal, kada je stala lopta, jer mislili smo da se makar to, dok smo živi, nikada neće dogoditi?

Bilo je, ako to mozak nije potisnuo pa nas sada vara, jutro jednog četvrtka kada je saopšteno da Mikel Arteta ima koronavirus, ili tek da je odložena prva utakmica Premijer lige, valjda je trebalo da igraju Arsenal i Siti, nema ni veze, nećemo proveravati; tek, tada je postalo jasno da se ovo, šta god ovo bilo, neće završiti kako treba.

No mnogo važniji, a mnogo manje opevan, uvek je onaj trenutak, onaj poslednji dan kada se činilo da je sve u redu. Pre nego što je sve otišlo po zlu. Poslednja strast, poslednji osmeh, poslednja patnja koja je imala veze samo sa sportom.

Ako smo osuđeni da u glavi i sećanjima preživljavamo momente koji su menjali sve(t) oko nas, ne treba dozvoliti da u zapećak, u zaborav, gurnu one kada smo bili srećni.

A danas je, večeras je dobar podsetnik na to.

Na ono što je bilo, i ne ponovilo se.

Bio je 11. mart godine 2020 – nekad se vreme vuče kao prebijen i pokisao pas, sada tih tek nešto više od osamnaest meseci deluje kao da je u drugoj eri, drugom milenijumu, toliko smo svega preturili preko glave – bila je sreda, bilo je veče, bio je krcat i raspevan stadion Enfild.

Bio je fudbal, i to dobar, a to je nekada sasvim dovoljno.

Ma šta nekad, to je uvek sasvim dovoljno.

Možda ste taj revanš meč osmine finala Lige šampiona, između Liverpula i Atletiko Madrida, koji se prenosio i na prvom programu, gledali sa pola oka i četvrtinom mozga, možda ste mislili da ta sreda uveče nije ništa posebno, uključićete se revnosnije kada postane ozbiljno, kada dođe četvrtfinale i polufinale, ili ste kao pravi znalac bili ubeđeni da je madridskih 1:0 nepremostivo za tim koji naspram sebe ima Dijega Simeonea, i što onda i da se cimate?

Možda niste gledali tu utakmicu, pa je za vas simbol “stare normalnosti” nešto drugo, neki drugi meč, neki drugi gol. Svejedno, mnogo ste propustili.

Eh, da nam je ova pamet, mislili smo u mesecima kada je lopta stajala, pa i onda kada je krenula, a stolice su bile prazne, a sa televizora se čuo samo veštački zvuk ili dovikivanje igrača; da nam je ova pamet, opčinjeno bismo gledali svaki bogovetni trenutak te utakmice i uživali u svakom zvuku koji je dolazio sa tribina, čak i kad lopta izađe vani pa kamera švenkuje po masi, ili kada se dva defanzivca lenjo dodaju i kada se izvodi gol-aut, sve nam je to nedostajalo i sve to smo želeli. I za svim smo tim patili.

I nije ni važno što će klub koji je hitao ka svojoj predugo čekanoj šampionskoj tituli, i koji je verovatno igrao najbolji fudbal u tom pretkoronavirusnom svetu, što će taj klub izgubiti pred svojim navijačima.

Jeste Liverpul dominirao, sevalo je levo i desno, ali Atletiko voli kad seva, Čolo se naloži kada mu je tim na konopcima, na samoj ivici, pred streljačkim vodom, tada se rađaju junaci, tada se stvori zajedništvo golobradih momaka u rovovima, tada je sve moguće.

Atletiko je, bilo je simboličnih 22:22 po engleskom vremenu, pogodio, Simeone je podigao ruke, zaurlala je ona tribina na kojoj su bili Madriđani, neki od njih već pozitivni na kovid – pričaće posle neki da je ta utakmica bila kriva za mnogo šta, ali mnogo šta bi se dogodilo i s njom i bez nje – a negde baš tada, na drugom kraju sveta, Svetska zdravstvena organizacija proglasila je pandemiju, i ništa više nije bilo važno, i sve je zauvek ostalo važno.

Da ga se sećamo, i da ga pamtimo po dobrom.

Da znamo šta smo izgubili, a to vredi više od spoznaje kada smo nešto izgubili.

Liverpul će uzeti titulu te bizarne sezone pa onda krahirati, jednako jer će dugo čekanje i strepnja ostaviti posledice koliko i zbog serije povreda; Atletiko će uzeti titulu naredne, jednako bizarne sezone, sve sa Luisom Suarezom, spasenim iz Barselone, čovekom koji povezuje Enfild i novi Kalderon i koji će dobiti svoje iskupljenje.

U međuvremenu će, i to ih, nažalost, povezuje, i jedan i drugi klub biti vinovnici onog straobalnog kiksa po imenu Superliga, ali neće se tamo naigrati, makar zasad.

Srešće se zato sada.

Hajde da se pobijemo

Ulozi su možda i manji nego što su bili, ovo je utakmica u grupi iz koje bi mogli da prođu i jedni i drugi.

Hoćemo reći, razumemo, možda ovog utorka uveče imate preča posla i možda ćete gledati neku drugu utakmicu ili nećete gledati nijednu utakmicu.

Ali, ako je nešto lekcija – i to ne zato što su se Klop i Simeone izgleda pomirili, pa ovaj prvi više ne zamera drugom na pokatkad brutalnim metodama, a ovaj drugi izražava respekt, makar onako kako on ume; ni zato što je Mo Salbah trenutno, bez sumnje, najbolji fudbaler sveta, pa se vredi zalepiti uz televizor samo da vidite šta će sledeće da uradi – ako je nešto lekcija od onog marta od pre godinu i po, to je da ni fudbal, ni slobodu, ni pesmu, ni Ligu šampiona, ni evropski fudbal utorkom, sredom, četvrtkom uveče, ni jednu praznu stolicu, niti jedan minut, pa ni onaj kada se dva beka lenjo dodaju, čekajući da prođe vreme, ma ni gol-aut ne treba uzeti zdravo za gotovo.

Jer nikada ne znaš kada će se, iznenada, sve(t) zauvek promeniti.