PRELAZZI: Premijer Ujedinjenog Kraljevstva, ser Markus Rašford

Jedan od problema u ono doba – pomerimo se s mesta, pu-pu, ne ponovilo se – u ono, dakle, doba kada na televiziji nije bilo fudbala, problem beše čime napuniti novinske stupce, piksele na portalima, minute na ekranima. Reprize, nostalgične priče i poneki pogled u kristalnu kuglu budućnosti mogli su tek ovlaš da ugase žeđ za klikovima i rečju...

Zato smo upoznali igrače. Neki su bili kul: igrali se sa decom, žonglirali toalet-papirom, dobacivali se loptom s kerovima u dvorištu, terali devojke i žene da barataju džojstikom i prave se da uživaju u FIFA 20. Slali su one poruke podrške, možemo zajedno, ostanimo kod kuće, budimo uz naše lekare, sve kako treba.

A spoznali smo, naravno, i da mnogi od njih nisu preterano upućeni u stvarnost; da nekima načitanost, recimo to tako eufemistički, nije jača strana.

Pa što bi i bila, uostalom? Nije njihovo da tumače dnevne događaje, da se bave politikom; a i pored najbolje volje, nije lako – iako mi smrtnici to tako ne tumačimo – živeti u kuli od slonovače. Imaš ljude koji prate svaki tvoj korak, imaš ljude koji vode tvoj Instagram nalog, imaš ljude koji su plaćeni da naručuju hranu umesto tebe, da sipaju vodu umesto tebe, da misle umesto tebe...

I doktor nauka bi se zaglupeo, hoćemo reći, mada je bilo nekoliko baš ekstremnih primera i nekoliko baš očiglednih faulova. No nećemo o njima...

O onom ćemo, za početak, jednom koji je odavno prkosio svojim godinama, još otkako je kao klinac – u klubu koji unatrag duže od pola veka promoviše decu i od njih živi – postao novo englesko čudo.

Stari je to refren, izlizan pomalo, ali kao i svaki evergrin, ponavlja se i potvrđuje, o Englezima koji prigrabe onaj “next best thing”, i od dečaka rođenog na Ostrvu prave superstara. O njemu pišu tabloidi, na njegova pleća svaljuje se teret mnogo veći nego što je normalno, njegova cena bude mnogo veća samo zbog krštenice.

Previše se često to završi u skandalu i suzama: astronomski novci i očekivanja nacije umeju da rode Frankenštajna, a onda ta medijsko-sportska spirala tera dalje, i dalje, i sve brže, do centrifuge.

Priča o slavi je tek uzgredno priča o novcu; važnije je, i duže se pamti od svih automobila u svim garažama, šta sa svojim uticajem ta poznata osoba uradi.

Sve takve zamke vrebale su Markusa Rašforda – jer je o njemu danas reč, kao što je o njemu ovih dana svuda bilo reči – i sve je uspeo da ih predribla i nadmudri, kao da je u šesnaestercu s loptom i kao da je pobediti ne samo svoju sudbinu, nego i ceo establišment, lako poput postizanja gola kad si jedan na jedan samo s golmanom.

Markus Rašford (©Reuters)

Za one koji možda nisu čuli, 22-godišnji napadač Mančester Junajteda poslednjih je pretpremijerligaških dana bio u žiži britanske i svetske javnosti ne zbog onoga što zna na terenu – a zna podosta – već jer se suočio sa čitavim državnim aparatom, na čelu sa premijerom Borisom Džonsonom... i pobedio.

Ima ono o malim koracima i malim pobedama, ima i ono o “misli lokalno”, i u tome je, ako još nije ni u čemu drugom, Markus Rašford danas suvereni šampion.

Za svega dva dana njegove kampanje, britanska vlada je pristala da, protivno ranijoj odluci – pravdali su se nedostatkom novca – deci iz siromašnih porodica iz Engleske obezbedi besplatne obroke i vaučere za hranu i kupovinu u supermarketima i tokom školskog raspusta.

Posramljeni premijer Džonson lično je, iz “desetke” Dauning strita, pozvao “desetku” sa Old Traforda i objasnio, vešto kako samo on to ume, da je vlada njenog visočanstva odlučila da preokrene svoju odluku i da pronađe 120.000.000 funti za “kovid letnji fond za hranu”.

Da to nije uradio – a takva je britanska politika, tamo partijska disciplina vredi manje od obraza – imao bi pobunu i u sopstvenim redovima, pošto su brojni poslanici Konzervativne stranke stali uz Rašforda i njegovu pobunu.

Jedan mladi čovek, tamne kože, protiv odrođenih, nehumanih političara.

I het-trik, daleko pre zaustavnog vremena...

Rašford je neko ko vrlo dobro zna kako je odrastati u siromaštvu. Danas je možda milioner i njegova porodica je zbrinuta, ali odrastao je samo s majkom i četvoro braće i sestara, potomak doseljenika sa karipskog ostrva Svetog Kristofera, i nikada nije zaboravio odakle je došao.

Markus Rašford (©Reuters)

Nije mogao: time bi izdao i svoju majku, i klub koji ga je podigao i zahvaljujući kome njemu nisu krčala creva, izdao bi i Ronalda, Brazilca čiji su posteri i potezi bili inspiracija da stigne dovde, od trenutka kada je, na debiju u dresu Junajteda, 2016. postigao svoj prvi gol.

Posle ih je bilo mnogo, više od pedeset za klub u koji je oduvek zaljubljen i deset za njegovu zemlju; i svaki put kada bi, sa Mojesom, Van Galom, Murinjom, Solskjerom, navijači Junajteda počeli da se nerviraju i pate, mogli su makar da se uteše time da imaju, i verovatno će zauvek imati, Markusa Rašforda.

Lako je fudbalere tretirati kao beslovesne, pogane, sebične, samožive milionere koji nemaju pojma ni o čemu; suviše su oni jednostavne i nepokretne mete kada treba malo razjariti narod i okrenuti srdžbu javnosti u zadatom pravcu.

Rašford već godinama udara na taj stereotip, baš kao i na onaj o tradicionalnoj uštogljenosti i još tradicionalnijoj vertikalnoj nepropustljivosti britanskog društva. Klasični “filantropi” su bili toliko beli, toliko oblaporni i toliko su pripadali višem staležu da su običnim ljudima zgadili tu reč; mladići (i devojke) poput Markusa – utoliko im je teže ako ne pripadaju većini – ne vraćaju zajednici koliko mogu, već u tu zajednicu vraćaju ljudskost i solidarnost.

Markus Rašford i momci poput njega – Trent Aleksander-Arnold, Džejdon Sančo – predstavljaju novo lice Britanije, ono koje je svesno da su karte podeljene protiv njih, ali se ne libe da tu partiju prekinu i preokrenu, za razliku od svojih očeva koji bi ćutke prešli preko gorke sudbine.

U zemlji podeljenoj Bregzitom, ranjenoj koronavirusom, uzdrmanoj nepoverenjem u institucije, trenutno postoje samo dve stvari u koje ljudi veruju: prva je Nacionalna zdravstvena služba, druga je borba i plemeniti cilj Markusa Rašforda.

Da se danas održavaju izbori i da se on kandiduje, potukao bi Borisa i njegovu kamarilu lakše nego što je njegov Junajted ikoga tukao u post-fergusonovskoj eri.

Nije zato ni čudo da su se već čuli pozivi da mu se udeli viteška titula pa da može, čak i na poleđinu dresa ako bude želeo, da stavi onaj prefiks “ser”, ali ako adubman i ne dobije od kraljice, već ga je odavno zaslužio u očima običnih ljudi.

Možda bi banalno delovala priča o fudbalu posle svega ovoga, napominjanje (a dobro, kao da smo mogli da zaboravimo posle ovoliko čekanja!) da se večeras u Londonu nastavlja Premijer liga, da Totenhem dočekuje Mančester Junajted, u čijem bi sastavu mogao da bude oporavljeni Markus Rašford.

Takvo bi razmišljanje zapravo bilo ruganje svemu što je on postigao ne samo u ovih nekoliko dana, već i u svakoj vanfudbalskoj aktivnosti: jer Markus Rašford je pre svega fudbaler, to najviše voli i sve drugo što radi upravo je zato da bi mogao mirne duše da igra fudbal.

Bez fudbala, zna on to najbolje, bez Premijer lige i derbija poput ovog večerašnjeg, ne bi bilo ni njega, ni njegove moći, ni njegovog uticaja; i nije njegova pobeda nad Borisom Džonsonom više ili manje vredna od potencijalne pobede nad Žozeom Murinjom, to su dve različite borbe, svaka teška na svoj način.

Ali ako njega i gotovo celu Englesku pitate večeras, i ovaj drugi trijumf bi bio poželjan. Sasvim lep kraj jedne male nedelje u životu Markusa Rašforda, jedne velike lekcije o tome šta fudbaleri mogu, smeju, treba da budu.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta