PRELAZZI: Ranijeri, Kanarinac u rudniku uglja

U engleskom jeziku, koji junak ove priče dobro zna, mada se nekad kad mu to odgovara pravi da ga ne zna toliko, pa često završi na viralnim klipovima, i mada ima težak naglasak kao i svi njegovi zemljaci, postoji izraz “kanarinac u rudniku uglja”.

Pozadina tog idioma je tegobna kao rad u rudniku: davno, kada je život koštao koji kilogram uglja, kada bi siromašni rudari padali kao snoplje od trovanja vazduhom u iskopanim kopovima, neko se dobro setio da, pre nego što u novu rupu spusti čoveka, nju prvo ispitaju baš kanarinci.

Ove majušne, cvrkutave ptice, ispostavilo se, poseduju veoma nizak prag tolerancije na uzgljen monoksid, jer dišu “sitno” i imaju brz metabolizam. Kada bi kanarinac osetio ugljen dioskid, slošilo bi mu se ili bi, jadničak, odmah uginuo, i to je bio znak da nije bezbedno ni rudaru da se spusti u okno.

Mislilac došao u Nant: Ranijeri potpisao na dve godine

Kanarinci su tako postali poznati kao naučnici, ispitivači, a izraz o kojem govorimo ustalio se u engleskom u značenju nekoga ko unapred upozorava na budućnost i sve njene potencijalno loše posledice.

Klaudio Ranijeri, koji je posle nekoliko dana peripetija i otvorenog protivljenja "bizarnog", kako će ga ne jednom nazvati, Ramona Domeneka, predsednika Francuske fudbalske asocijacije (LFP), postao novi trener Nanta, neće baš sići u rudarsko okno, mada nije isključeno da ga, ukoliko rezultata ne bude odmah, napadnu otrovni medijski gasovi tokom drugog mandata u Francuskoj (od 2012. do 2014. vodio je Monako).

I francusko prvenstvo, ruku na srce, sve više liči na skup “nouveau riche” nego na musave devetnaestovekovne fabrike smrti, ali “kanarinci” iz Nanta, na čelu sa legendom evropskog fudbala (do čuda u Lesteru posmatrali smo ga kao luzera, od tada je “legenda” previše slab izraz, kad smo već kod semantike) koji je nasledio talentovanog Serža Konseisaa – zov njegovog Porta bio je, kao što je i prirodno, jači – igraće neku sličnu ulogu: može li se i dalje, u eri prebogatih vlasnika i nove, pokondirene fudbalske buržoazije, biti mali klub sa velikom tradicijom, može li kanarinac da nađe svoje parče neba među bliskoistočnim jastrebovima, poletnom ruskom avifaunom iz modenskog središta ili među marsejskim krejama na američki pogon?

O lešinarima da ne govorimo...

To neće biti ništa novo za Nant, ponosni klub iz Bretanje, koji je proteklih šesnaest godina provodio malo u prvom, malo u drugom rangu takmičenja, dok su se neki drugi, koji su o utakmicama poput onih koje su se igrale na stadionu Božuar, čije je prezime u slavu predsednika iz najsvetlijih dana, Luja Fontenua, mogli samo da sanjaju, gurali među evropsku bramansku kastu.

Od tima koji je osvojio poslednju titulu, 2001. godine, pamtimo možda Olivijea Monterubija, Viorela Moldovana i, zbog imena, nacionalnosti, zbog igre koja se tada zvala Championship Manager, ali i zbog povremenih spektakularnih poteza, momka koji se zvao Marama Vahirua i koji je dolazio čak sa Tahitija.

Iz one prethodne generacije, koja će 1995. stići do polufinala Lige šampiona (izbacio ih je Juventus, briljirao je u tom dvomeču Vladimir Jugović), ostala su u sećanju imena Nikolasa Uedeka i Patrisa Lokoa, ali ono po čemu je novi Ranijerijev dom zaista bio poznat jesu omladinska škola i šest titula rastegnutih od sredine šezdesetih do početka osamdesetih.

Nant je bio poslednji “veliki mali” francuski klub, uz Sent Etjen, recimo, pre nego što je jedna čudesna ekipa nacionalnog tima osvojila evropski šampionat i najzad naterala Francuze da zanemare biciklizam i ragbi i nepopravljivo se zaljube u fudbal – a što će im, i tu će Nant imati svoju rolu, doneti i titulu svetskih prvaka deceniju i po kasnije – i pre nego što su umesto fabričkih ili gradskih timova, kojima su predsedavali gazde lokalne industrije ili načelnici opština, zemljom i Ligom jedan zagospodarili pripadnici francuske biznis elite.

Ranijeri odbio 10.000.000 evra i dogovorio se sa novim klubom! Ali problem je što nije godinu dana mlađi...

Luj Fontenu nije mogao da se meri ni po čemu – sem po fudbalskom znanju i po ljubavi prema klubu i prema igri, ali ko za to još mari? – sa menadžerima nalik na Danijela Aštea, koji je osnovao Pari Sen Žermen, ili njegovog naslednika Borelija, a posebno ne sa brkatim ljubiteljem vina, “bentlija” i svega drugog luksuznog kao što je bio Bordoov Klod Bez, tvorac nečega što će Florentino Perez mnogo kasnije nazvati “galaktikosi” (dovesti svakog leta makar jednog superstara), a ponajmanje sa oštroumnošću i prevarantskim karakterom jednog Bernara Tapija.

Na terenu, Nant se ponosio nečim što se naziva “jeu a la nantaise”, stil igre koji je patentirao još Hose Aribas, Bask koji je šezdesetih vodio tim – mada će se sam izraz pojaviti docnije – a koji je podrazumevao brzinu, jednostavnost i lakoću pokreta, uz primenu naučnih dostignuća i ponajpre musketarsko oslanjanje na saigrače i čvrstu veru u njih; nikada nisu u Nantu igrale ogromne zvezde, ali je timski duh bio jači od individualnih sujeta.

Jedan francuski novinar će “igru na nantski način” uporediti sa kuvarom koji je u isto vreme i vlasnik restorana i konobar...

I u svečanoj loži i kancelarijama, Nant je uvek bio narodni klub, kolektivističkog duha, sa predsednikom koji nije primao čak ni platu. Za takav način poslovanja nije bilo mesta u novoj podeli karata, i pesma “Kanarinaca” čula se sve ređe, dok u 21. veku nije gotovo potpuno utihnula.

Njihovu slavu zato su pronosili "akademci" Nanta: u onoj šampionskoj generaciji iz 1998. bio ih je poker: Marsej Desaji, Didije Dešan, Klod Makelele i Kristijan Karembo/Karembe/Karembu, uzmite kako vam drago.

Dovođenjem Klaudija Ranijerija, i to uz nemalu pobedu izvojevanu nad starim rivalima iz Sent Etjena, koji su prvobitno zvali Italijana, Nant je pokazao ambiciju da posle stabilizacije pod Konseisaom uradi nešto nalik Nici ove godine, da bude iznenađenje u prvenstvu koje važi za jedno od najtežih, gde svako svakoga može da pobedi.

Ranijeri se tu uklapa kao pazl, makar to na prvi pogled i ne izgledalo tako. Mogao je, sigurno, Mister da odabere neki mnogo izvikaniji klub za svoj povratak uz teren, nakon što je na ružan način skrajnut iz Lestera. Mogao je, bez sumnje, da se otisne i on na Daleki istok i da Kineze oklepa za milione i milione dolara. (Eto, jedan matori Italijan nije alav na koncu svoje karijere, a ovih dana čitamo o jednom premladom Italijanu koji je već upao u ralje superagenata i naljutio čak i one koji ne mirišu AC Milan.)

Nije taj grabež i to srljanje Ranijerijev način rada, ne samo zato što bi mu mama bila predaleko da i on ode putem koji se sve češće ide, pa završi u ligi koja obara rekorde i drma tržištima. I ne samo zato što predsednik Nanta, Poljak Valdemar Kita, očigledno poseduje dovoljno dubok džep da ga privoli da dođe u kišovitu Bretanju, i da ga slomi tokom višečasovnih pregovora u pariskom hotelu Royal Monceau.

Dili-ding, dili-dong, Klaudio želi i drugima i sebi da pokaže da ono sa Lesterom nije bilo slučajno.

U Nantu će imati još veću slobodu da “izmisli” nekog igrača, kao što je to činio sa Marezom ili Vardijem, imaće i još jedan grad koji će ga prihvatiti kao da je tu rođen, imaće misiju da “uspavanog diva” postavi na stabilne noge, a da se u isto vreme naruga milijarderima koji neštedimice sipaju pare u fudbalski bunar.

I da bude, u neku ruku, kanarinac koji će u rudarskom oknu fudbala dati signal da li još ima prostora za lesterovske priče.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.