PRELAZZI: Vlahović, Juve, Arsenal i (ne)poznati putevi

To je i najteži i najlakši put u Italiji. Ne fizički, hvala Bogu i Strade Statali, ili lepoj mreži (to neke zemlje i dalje imaju i gaje) železničkih pruga.

Gospodin Google će vam reći da će vas Frecciarossa odvesti iz Toskane u Pijemont za svega tri i po sata, a ako vam se ne žuri i gleda vam se lepi krajolik, možete se odvesti i sami, trebaće vam tridesetak minuta više.

Naravno, ako želite. A mnogi su želeli, napravivši tako od jednog običnog putovanja – put u jednom smeru. Put kojim se češće ide.

Od Firence do Torina, od Fiorentine do Juventusa, ima manje od četiri sata, a više od mržnje i prezira. Nema veće izdaje, kažu, ali nema ni izdaje poput ove, koja se dešava u gotovo redovnim vremenskim intervalima. (U kom trenutku, onda, to i prestaje da bude izdaja? Ili se taj račun negde udvaja i množi?)

Scenario je uvek sličan, još otkako je onaj što će posle imati repić napravio prvobitni greh.

Pojaviće se neko dete u ljubičastom dresu, čitava će Italija pričati o njemu, a navijači na stadionu Artemio Franki će svaki njegov gol doživljavati kao dvosekli mač što im se ustremio pravo na srce.

Što je taj igrač bolji, to će crno-beli pipci biti sve opipljiviji. Što je više golova, to je više magnetne privlačnosti crno-bele rupe koja će na kraju neumitno usisati njihovog ljubimca i obući mu najomraženiji i najvoljeniji dres u Italiji.

Oni su lopovi, da. Serijski kradljivci. Grbavci. Oni, sa svojim šljakerskim rukama presvučenim u najfinije buržujske rukavice, nisu dobrodošli u grad renesanse. Možeš u celoj Italiji, gde god da kreneš, da vidiš čoveka u dresu Juventusa, samo u Firenci, tvrde, nikako.

I sve je uzalud. I sve će se opet desiti onako da boli najviše.

Tako je bilo sa Bađom. Tako je bilo sa prvim Fedeom, Bernardeskijem, zvali smo ga Bruneleski, pojadaće se i danas jedni drugima navijači Viole – u poslednje vreme, doduše, uz zluradost što mu ne ide, što se izgubio, što mu se olupala o glavu njegova ogromna ambicija, često nepotkovana – kao da je on mogao stvarno da bude arhitekta što je od ovog grada napravio čudo. Tako biva i sa ovim drugim Fedeom, Kjezom, za kojeg su u Firenci, pre nego bilo gde drugde, znali šta će postati; mada je mali Fede makar držao jezik za zubima i nije se preko ljubičaste boje udvarao tiranima.

Zaboravljeno je sada, svuda sem u Firenci, jer takve rane ne zastarevaju lako, i da je kapiten Đorđo Kjelini nekada bio naš, a onda je postao njihov. (Išlo se i u kontrasmeru, ali retko, malo i povrh svega nevoljno...)

Lako bi, hoćemo reći, i svesni su toga u svakom ćošku drevnoga grada, lako bi bilo zamisliti da Dušan Vlahović, zvezda predstojećeg – u najgorem slučaju onog tamo, ali verovatno neće sebi dozvoliti Roko Komiso da ostane bez "crkavice" veće od pedeset miliona evra – prelaznog roka, krene na taj put dugačak skoro četiri sata. Možda još lakše sada kada je Juventus tu gde jeste, na kraju početka i na početku kraja: gore od ovoga teško da biva (čitaj: gore od već bivšeg Morate? Ubogog Mojzea Kina da ne pominjemo...), pa bi Vlahović svakako obezbedio napredak i optimizam.

Tu su, dakle, i precedenti, budistički i ini, tu je i fakat da će svojim talentom i instinktom Vlahović teško postati Bernardeski, a mnogo lakše Kjeza, baš kao što je po surovim brojkama prevazišao i Batistutu i Tonija; tu je i ono da vrti Kalčo oko malog prsta na levom stopalu, da ga je već pokorio, da bi sa blagonaklonošću sudija koju ti Dama tutne čim te zavede verovatno postigao još više golova. Poznaje jezik i poznaje zemlju, a ko je upozna lako je zavoli i teško se odatle miče...

Lako je, zna to dobro Vlahović, a i oni koji ga savetuju, zna to svaki šareni kamen u Firenci i svaka slika i svaki toranj, zna to svaki stepenik na stadionu Artemio Franki i od toga strepi i to ga proganja i sa tim se pomirio, lako bi bilo otići u Juventus i postati skupoceno i krucijalno parče nove Alegrijeve slagalice.

BOMBA! Arsenal sprema paket od 180.000.000 evra za Dušana Vlahovića

Ono drugo što mu se nudi, ovo drugo o čemu piše engleska štampa, to je finansijski primamljivije i prokletno neizvesno. "Proces" Mikela Artete varira od katastrofe do euforije i natrag, a oni koji bi trebalo da mu iskustvom budu produžena ruka na terenu, poput nesrećnog Granita Džake, umeju baš dobro da odmognu.

Put u London – sad bi trebalo dodati ono poslovično "kišoviti", ali nije ni Torino preterano suncem okupani – i notorno navikavanje na Premijer ligu, ta babaroga za kojom rado posežu stručni i manje stručni konsultanti, pa još u godini Svetskog prvenstva, kada treba biti zategnut kao patriotska praćka, stvarno može da deluje zastrašujuće, ili makar zastrašujuće neizvesno.

Ali nije život što i poljem – ili terenom fudbalskim – preći, ne mora sve što je lako da bude nužno i bolje, baš kao što "izdašnija ponuda" ne znači da si se polakomio za parama. Ima nešto i do izazova, ima nešto slatko opasno u putu u nepoznato, ima nečeg kad si mlad i snažan i sve možeš, a neko ti kaže "nemoj, olupaćeš se", i ti bi se onda malo i srpski inatio.

A ima nečeg i u Premijer ligi. Na stranu sva naša loženja, na stranu nostalgija, na stranu spektakl koji su Roma i Juventus priredili proteklog vikenda, a koji je podsetio na neka Dobra Stara Vremena zbog kojih moraš da ustaneš i pomeriš se s mesta, Premijer liga je ono gde je "to".

"To" je i novac i slava i reflektori i mediji i novinari i paparaci. "To" je najveća, ovih godinu-dve možda i jedina pozornica koja okuplja najbolje, kao fudbalski Brodvej. "To" su krcate tribine, premda ne raspevane kao one na koje je navikao. "To" je moć, jednom rečju.

Ali, "to" je i nipodaštavanje Engleza, koji se neće mučiti da nauče kako se njegovo ime i prezime izgovaraju – ionako zaziru od toga "vich" – i koji su spremni da mu spočitavaju "astronomsku" cenu transfera svaki put kada promaši izglednu ili manje izglednu priliku.

"To" su i komentari – ušli smo tamo da vi ne biste morali – ispod tekstova čak i uglednim medijima, u kojima navijači Arsenala i ine zainteresovane strane ostavljaju misli u kojima odgovorno tvrde, valjda na osnovu odgledanih YouTube klipova, kako je nekakav xG Vlahovića "preveliki", što će reći neodrživ, kako on, koliko je njima poznato, postiže golove isključivo iz penala, i uopšte ne ume da se gradi. Ah, da, i u defanzivi je katastrofa.

"Bolje da damo te pare na Dominika Kalvert-Luina", bupne tako poneki komentator i, nazdravlje i Darvinu i DCL-u, još jednom od onih engleskih špiceva koje je tako lako izvikati i nabiti im cenu, ostane živ i zdrav i naoštrene tastature za još jedno mudrovanje.

Eh, ni toga ne bi bilo u Italiji, tamo znaju kakva je Duci marka. Tamo bi mu zamerili što je otišao u Juventus, a onda bi mu oprostili jer Toskana, tako nepokorena, zna da je njena snaga, u nedostatku jačih štihova, baš u tome što je Juve opet prinuđen da krade njihove najveće skupocenosti.

Samo, zar je ikad bolji onaj kraći, lakši i dobro utabani put?