PRELAZZI: Zeka i nigerijske lude godine

 

NIGERIJSKA PREVARA

Taribo Vest je, ako je verovati Žarku Zečeviću, Partizan napustio sa 42 godine, da bi kopačke o klin okačio u iranskom Pajkanu pre pet leta, što će reći na pragu šeste decenije života

Ono o čemu je godinama govorio čitav svet, najzad je izašlo na videlo, i to u Srbiji – Žarko Zečević, bivši generalni sekretar Partizana, izjavio je da je Taribo vest imao 40 godina kada je nastupao za crno-bele u onoj sezoni kada su se prvi put dokopali Lige šampiona. Četrdeset, dakle, a ne 28, kako je glasila zvanična verzija.

To Taribu Vestu i njegovim kikicama, rogovima i ostalim budalaštinama na glavi nije smetalo da budu najjača karika u Partizanovoj odbrani, posebno u onom dvomeču s Njukaslom, kada veliki Alan Širer pored njega nije mogao da dođe do daha, a kamoli do lopte (koliko je ta utakmica bila čudna – do granice magije – govori i činjenica da se samo zbog nje po dobrom pamti jedan igrač čija je glavna karakteristika bila da ne ume ni da centrira niti da podigne glavu kada šparta po desnoj strani).

Vest je, ako je verovati Žarku Zečeviću, Partizan napustio sa 42 godine, da bi kopačke o klin okačio u iranskom Pajkanu pre pet leta, što će reći na pragu šeste decenije života...

To mogu samo Nigerijci, država koja je, nažalost, u poslednje dve decenije postala najpoznatija po onim mejlovima koji nam svima svakodnevno stižu („Moje ime je Okečukvu Ibagana, advokat princeze od Malavija, i imam za vas jednu neverovatnu ponudu...“). Ispostaviće se, dakle, da postoji i varijanta „nigerijske prevare“ i u fudbalu, i to prilično dugovečna...

Sve je počelo još na Olimpijskim igrama 1988, kada je FIFA kaznila Nigeriju nakon što je na videlo izašlo da su falsifikovali krštenice tri igrača. Godinu dana ranije, veliki Pele je izjavio da će do „kraja veka“ jedna afrička reprezentacija sigurno osvojiti Svetsko prvenstvo. Mislio je na Nigeriju, naravno, i to zato što je gledao kako selekcija do 17 godina osvaja SP za taj uzrast, a kako tri godine starija generacija ulazi u finale... Kako je jadni Pele mogao da zna da su ti takozvani U20 bili toliko matori da su praktično svi imali decu, a nekima su, bogme, na pragu bili i unučići?

Zato su Superorlovi redovno doživljavali one srceparajuće sudbine propalih talenata – poput Filipa Osondua, koji je bio najbolji igrač tog Mundijalita za igrače do 17 godina, pa ga je kupio Anderleht. Kada su novinari počeli da postavljaju pitanja o njegovoj dobi, Osondu je morao da leti iz kluba i završio je „karijeru“ kao đubretar. Ako nije preminuo u dubokoj starosti, još se može sresti negde kako metlom radi po belgijskim ulicama... Slično je prošao i još jedan „wonderkid“ sa Football Managera – Femi Opabunmi.

Novinari su istražili i da novi pasoš, s podacima koje vi dostavite – i koje niko ne proverava – u Lagosu i drugim gradovima može legalno da se kupi za nešto manje od stotinu evra. Za male pare možete da postanete potpuno nova osoba. I novi, mlađi fudbaler. Možete da kupite čak i smrtovnicu ako vam neko radi o glavi...

Ova šema postala je toliko javna tajna (i pre Zečevićevog priznanja) da su se čak i vrhunski treneri u najjačim svetskim ligama sprdali s Nigerijcima i njihovim uzrastima. Tako je Dejvid Mojes, menadžer Evertona, 2008. pohvalio svog napadača Jakubua Ajegbenija, ovim rečima:
“On ima samo 25 godina, doduše NIGERIJSKIH 25, tako da ako se bude pazio, ima još nekoliko sezona fudbala ispred sebe...”

Svaka laž i svaka prevara, ipak, imaju svoje razloge. Ova nigerijska leži u stravičnoj bedi koja nikako da prođe u najmnogoljudnijoj afričkoj zemlji. Većina fudbalera koja je 1994. činila generaciju za koju se smatralo da može na krov sveta (Amunike, Okoča, Jekini, Finidi, Oliseh) stigla je iz najsiromašnijeg staleža, gde se često zaista ne zna kada je i gde neko rođen, i gde je fudbal – za koji su Nigerijci zaista bogomdani – jedina karta za beg iz zemlje. Što je, razume se, prava poslastica za skaute iz evropskih zemalja.

Nigerijci možda nikada neće postati prvaci sveta u fudbalu, ali u varanju odavno to jesu. A kad već varaju, varaju sa stilom. Kao taj ludi, ludi Taribo Vest...

ČEMPI I NAVIJAČI

Ne postoji ozbiljan fudbalski klub u Engleskoj, Italiji, Škotskoj – govorimo o onima koji imaju i fudbalsku i navijačku tradiciju mnogo dužu od Partizana, Zvezde, Vojvodine – koji nema maskotu. A neke maskote su ozbiljno zeznuti tipovi

„Veliki“ navijači, koji su mladost proveli na tribinama, verovatno su dobili izliv krvi u mozak kada su videli tu vest, a ovim drugim, suparničkim, to je došlo idealno da im opale virtuelne šamare po komentarima na sajtovima kad već njihov tim na terenu to ne može.

FK Partizan predstavio je novu-staru maskotu Čempija, koji će do kraja sezone (a možda i duže) bodriti crno-bele na utakmicama na domaćem stadionu. Čempi se prvi put pojavio 2001, a od tada nije bilo zvanične maskote FK Partizan – sem ako ne računate Mišu Tumbasa i onog što, jelʼ, nije umeo da centrira, ali je umeo da šutne penal i da gol...

Očekivano, ti zagriženi fudbalski navijači osuli su paljbu po ovom marketinškom potezu Partizana. Zamerke su bile sasvim očekivane za srpsko shvatanje navijanja, huliganizma i fudbala: pravimo cirkus, smejaće se ljudi, na šta ovo liči, uprava napolje, Vermeze odlazi, Lolo pijan si...

Sve su to, ruku na srce, gluposti. Sem činjenice da Čempi stvarno izgleda kao da se družio s maliganima čitave noći i kao da mu je odelo sašiveno navrat-nanos kod nekog krojača iz Mojmilova ne postoji razlog da FK Partizan nema maskotu.

(Cinici bi rekli da zato postoji razlog da FK Crvena zvezda nema maskotu: dovoljno su smešni i bez nje, ali mi navijačka pripadnost i onaj čudesni gol Daude u sredu uveče, tako redak na terenima Superlige, ipak ne dozvoljavaju da budem tako oštar prema raspevanoj trupi „Les Miserables“ s Marakane.)

Ako će Čempi na stadion dovesti makar dvadeset novih klinaca koji će gledati u njega, a ne u frku na tribinama, niti u bedu na travnatom paralelogramu, on je svoju misiju uspešno ispunio. Uostalom, ne postoji ozbiljan fudbalski klub u Engleskoj, Italiji, Škotskoj – a govorimo o onima koji imaju i fudbalsku i navijačku tradiciju mnogo dužu od Partizana, Zvezde, Vojvodine – koji nema maskotu. Milan ima svog Milanela, Junajted Freda Reda (poslednja u nizu maskota), Vest Hem Herbija Hamera, Šefild Venzdej Barnija Sovu...

A „huligani u pokušaju“ treba da znaju i ovo: nisu maskote tu samo da se glupiraju, izgledaju smešno i trče oko terena zabavljajući „simpatizere“. Neke maskote su ozbiljno zeznuti tipovi.

Tako je labud Siril, zvanična maskota Svonsi Sitija, nekoliko puta došao u ozbiljan sukob s policijom (zamalo uhapšen, pa ipak samo novčano kažnjen), jednom prilikom je skinuo glavu Milvolovoj maskoti Zampi i odjurio s njom preko terena šutirajući je (u dokumentarcu koji je snimila holandska televizija Siril je ekskluzivno progovorio o tom incidentu: „Pitate me šta sam rekao Zampi? Rekao sam mu: 'Nemoj da se zajeb... sa Svonsijem!‘“), ali se smirio otkako se na centru starog Svonsijevog stadiona Več Filda oženio labudicom Sibil...

Još bizarnija je ona opasna makljaža između vuka Volfija, maskote Vulverhemptona, i Tri Mala Praseta u dresovima Bristol Sitija, jedan od najbizarnijih događaja u bogatoj istoriji ostrvskog fudbala.

Ali nije li i bolje da se tuku maskote, nego navijači ili igrači?

KARLITOV PUT

Ne zna se, zaista, šta je smešnije. Kazniti nekoga ko prima 200.000 funti nedeljno dvestotim delom plate ili blatantno progledati kroz prste čoveku koji, sasvim očigledno, ne haje za zakone države u kojoj živi?

Jedan zakon važi za bogate i slavne, drugi za nas, bedno pučanstvo – kako u Srbiji, tako i u svetu. Sila, novac i moć pokreću svet, a mi obični ljudi možemo samo da se mrštimo i bunimo.

Još jedan primer stigao nam je ove nedelje iz Engleske. Karlos Tevez, nestašni fudbaler Mančester Sitija, osuđen je na 250 sati društveno-korisnog rada nakon što je pred sudom priznao da je vozio automobil bez dozvole i osiguranja. Sud u Mančesteru Tevezu izrekao mu je i zabranu upravljanja automobilom na šest meseci, a moraće da plati i novčani kaznu od 1.000 funti.

Njemu je u januaru izrečena istovetna zabrana sedanja za volan – jer nije platio kaznu zbog prebrze vožnje – a potom je 7. marta ponovo uhapšen (i pušten uz kauciju) jer je viđen kako upravlja automobilom...

Ne zna se, zaista, šta je smešnije. Kazniti nekoga ko prima 200.000 funti nedeljno dvestotim delom plate ili blatantno progledati kroz prste čoveku koji, sasvim jasno, ne haje za zakone države u kojoj živi? (A ne haje, izgleda, ni za kulturu im, jer je na sud došao u pratnji prevodioca, iako već dobrih sedam godina igra fudbal u Engleskoj.)

Maksimalna kazna za ponavljanje ovog krivičnog dela u Ujedinjenom Kraljevstvu je šest meseci zatvora, a Tevez se izvukao sa 250 sati društveno-korisnog rada i bednih 1.000 funti. To je izazvalo pravu lavinu negativnih komentara, što prema Argentincu, što prema sudiji koji je bio tako blagonaklon, a većina argumenata potpuno stoji.

Zar ne bi trebalo da Karlos Tevez, za primer svima koji imaju toliko novca da ne znaju šta će s njim, bude „rebnut“ čak i više nego što bi to bio „običan građanin“? Zar ne bi trebalo uzeti u obzir njegovo bahato ponašanje, pa ga dodatno kazniti i za to? Zašto bi fudbaleri bili zaštićeni? Jer umeju dobro da napucavaju loptu?

Uspesi na terenu i mimo njega na stranu, ali poznati ljudi morali bi da budu uzor svima ostalima. Baš zato što su poznati i uticajni, morali bi da vode računa kako se ponašaju. U nekom pravednijem svetu će tako i biti. Dotad, Tevez i njemu slični – a ima ih i u Srbiji, ne brinite, i to koliko vam duša ište – moći će da se provuku samo s packom po prstima i tapšanjem po ramenu.

LAKŠE JE BEZ MESIJA?!

Kada je Mesi u ekipi, protivnički timovi znaju odakle im preti najveća opasnost. Istina, teško mogu da je spreče, ali makar znaju. Kada Mesija nema, na veliku pozornicu izlaze oni koji se često nalaze u njegovoj seni. Vilja, Pedro, Sančez i Fabregas mogli bi umesto Argentinca da prelome revanš meč

Hrabri Galatasaraj, koji je odigrao sasvim muški na Bernabeu, i zaslužio onu tursku bakljadu  (zbog koje bi Srbi garant bili proterani iz Evrope na 134 godine, ali o tome drugi put), sijaset promašenih šansi Dortmunda u utakmici visokog ritma u Malagi, bavarska mašina koja je samlela Juventus, suđenjem začinjena drama u Parizu, uz još jedno prikazivanje najgorih dresova u istoriji, onih Barseloninih – sve je u utorak i sredu, u prvim utakmicama četvrtfinala Lige šampiona, bilo dostojno same završnice takmičenja, čak i ako u njoj nema klubova na koje smo navikli...

U svetlu povrede Lionela Mesija, koji verovatno neće uspeti da se oporavi za revanš protiv Pari Sen Žermena, britanski mediji su iskopali zanimljivu statistiku: otkako Argentinac igra za Barselonu, Katalonci su procentualno uspešniji na onim evropskim utakmicama na kojima on nije u sastavu?!

Šta bi rekao Zvonko Mihajlovski znamo, ali zaista frapantno deluje podatak da je na 21 utakmici Barselone u kojoj nije bilo bledolike čigre Barselona poražena svega tri puta, uz 15 pobeda, dok je na 77 Mesijevih mečeva skor 43-24-10. Procentualno, dakle, na 71 odsto utakmica bez Mesija Barselona pobeđuje, i na samo 56 odsto sa njim. (U domaćem prvenstvu stvar je obrnuta: procenat pobeda sa Mesijem je 76%, bez njega svega 50%.)

Zvuči nenormalno, ali je možda i logično, pa i očigledno nakon drugog poluvremena utakmice u Parizu.

Kada je Mesi u ekipi, protivnički timovi znaju odakle im preti najveća opasnost. Istina, teško mogu da je spreče, ali za utehu znaju (i pored primljenog gola u prvom poluvremenu, izuzetak je bio PSŽ-ov Tijago Silva. Iako, kao i većina brazilskih odbrambenih fudbalera, nosi žig nepouzdanog, Tijago je pokazao zašto su šeici iskeširali 40.000.000 evra da ga letos dovedu iz Milana. Impresivan pozadi, komandant odbrane, sa čestim izletima u napad, nije dozvolio ni Mesiju ni ostalima da se razmahnu. Podsetio je na Aldaira, po mnogima najboljeg brazilskog beka svih vremena).

Kada Mesija nema, na veliku pozornicu izlaze oni koji se često nalaze u njegovoj seni. Vilja, Pedro, Sančez i Fabregas – koji je sve više napadač, a sve manje vezni igrač – postigli su ove sezone skupa samo tri gola, ali nisu zaboravili da igraju fudbal.

Sančezu nedostaje samopouzdanje, što se jasno videlo u onih nekoliko prilika koje bi isti igrač godinu dana ranije pospremio u gol bez problema (izvadio se iznudivši onaj penal za Ćavija), a bez balasta Mesija i „čitanja“ njegove igre, možda bi u sredu upravo on mogao da bude junak Barselone.

Vilja još od one povrede 2011. nije bio isti igrač – što se videlo i na Evropskom prvenstvu, gde je prvi put šampion igrao bez klasičnog špica – a Fabregas to praktično nije otkako se vratio u svoju Barselonu. Kec iz katalonskog rukava mogao bi da bude Kristijan Teljo, krilni fudbaler koji deluje kao „najklasičniji“ fudbaler od svih koje Barselona ima na „rosteru“.

Ne treba, ipak, prenebregnuti činjenicu da Parižani mogu da odigraju mnogo bolje nego u prvom duelu, da Anćelotiju može da se ospori stil igre, ali znanje nikako (mada je njegova odluka da meč počne Dejvid Bekam mogla dobrano da mu se obije o glavu), a da će Ibrahimović imati još štošta da dokaže na Nou Kamp. Sve to znači da je Barselona – PSŽ, a ne Juve – Bajern, pravi derbi četvrtfinala Lige šampiona.

(FOTO: Action images)