{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PREMOTAVANJE: Dunavske bajke – spomenica za Radnički i fusnota o Lalecu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 14
Radnički je pune četiri decenije bio prestonička alternativa. Prvo BSK-u i Jugoslaviji, a onda Crvenoj zvezdi i Partizanu. Ovo je priča o srpskom Livornu, Crvenom divu koji će postati Kralj mali beogradskih terena...
PREMOTAVANJE: Dunavske bajke – spomenica za Radnički i fusnota o Lalecu
"Beograd, pogled na Dunav"

Kažu da je posleratni Beograd na njih gledao sasvim obično. Bezopasna manguparija što ju je negovala svaka gradska četvrt... Tako je bilo u početku. Oni bi obično otvarali sezonu klikeranja u ulici Kraljice Natalije, okupljali se uvek na istim mestima, uglavnom ispred Zanatske škole - tu gde je danas Matematička gimnazija – pa kasnije kod proverenih kafedžija ili u napuštenoj avliji prekoputa Rumunskog kralja (kasnije će poneti ovo ime), jedne od najpoznatijih prestoničkih kafana od Zelenog venca do Slavije, i još dalje, do Čubure. Zanimljivo društvance, reklo bi se, skupljeno s konca i konopca. Bilo je tu petnaestak momaka, redovnih đaka, “večernjaka”, onih sa kalfenskim ispitom, ali i običnih šegrta.

A beše teško vreme. Miris baruta i velikog ratnog trijumfa i dalje je bolje mirisao od beogradskih pekarnica. Brzo se odrastalo. Nije mnogo prošlo otkako su jurišnici vojvode Bojovića doneli slobodu i otkako je Aleksandar, regent Srbije, veliki pobednik sa Cera, Kajmakčalana, Kumanova...ujedinio Srbe, Hrvate i Slovence. Decembra 1918. dok su hiljade varošana klicale Karađorđevićima i dok je Ujedinitelj u kući Krsmanovića na Terazijama potpisivao dokumenta iz kojih će nastati prva Jugoslavija, dobar deo onog društvanceta iz Kraljice Natalije behu samo musavi dečkići. Na prvu godišnjicu nove države već su se momčili, a one tamo godine, napuštenu avliju zamenili raskošnom baštom Rumunskog kralja. U toj kafani upoznali su nešto starije drugove.

Sudbonosni susret...

Živelo se malo tih godina u Beogradu, a radilo mnogo. Novoj vlasti nije dugo trebalo da dobije jaku opoziciju. Elektromehaničar Ilija Krstić, stolari Dragoljub Pančić, Danilo Pavlović, Cvetin Mihailović, te bravari Delić, Anastasijević, Gavrilović i Oto Hofman, osvedočeni borci za radnička prava, ti stariji drugovi, već su uveliko šurovali sa viđenijim skojevcima koji su dolazili čak iz Zagreba. Jedan poziv omladini da priđu sportskim, kulturnim i obrazovnim društvima bio je dovoljan.

(Lopta i "loptačke sekcije" ubrzano su osvajale prestonicu. U Beogradu su u to vreme uspešno egzistirali Soko, BSK, Jugoslavija, Vardar i BUSK)

Istorijski spisi objašnjavaju da se jedne večeri drugovanje preselilo iz Rumunskog kralja na prvi sprat Zanatske škole i da je bio 20. april 1920.

Priča dalje kaže da su te noći iz školske zgrade svi izašli sa članskim kartama na kojima je bilo ispisano ono: “Proleteri svih zemalja, ujedinite se”, uz neizbežni srp i čekić, te da je dobar deo one klikeraške manguparije promovisan u prvu generaciju loptaša jednog novog kluba – takozvane nogometaše, ili fudbalere.

I tako nastade prvo radničko sportsko društvo u Beogradu i Srbiji – Radnički Sport Klub. 

Crveni div.

Ulica Kraljice Natalije i Zanatska škola...

Devet dana ranije...

Jeste bio april, tradicionalno nemirni dani oko Uskrsa, ali takva strka i tarapana nisu viđeni od oslobođenja. Pa ni godinama pre. Stari Carigradski drum (Bulevar Kralja Aleksandra, u ono vreme Aleksandrova ulica), Grobljanska (Ruzveltova), okolne uličice, čitavo to područje oko Trkališta – potez od tehničkih fakulteta do Pravnog, i niže prema ulici Kraljice Marije – sve je to vrvilo od ljudi.

(Trkalište - hipodrom, najstariji je sportski objekat u Beogradu. Prve konjičke galopske trke organizovao je knez Mihailo Obrenović 1863. Staza je bila u obliku elipse, duga blizu 1.500 metara.  Start i cilj nalazili su se u Bulevaru, a konji su se kretali u pravcu Vukovog spomenika, skretali levo ka Grobljanskoj i polukrugom se vraćali na glavni drum. Pobednik bi bio onaj ko prvi "proleti" pored Kneževog čadora, kako se zvala počasna tribina)

Na tom prostoru nekada nije bilo ničega, samo bi se panađur jednom godišnje održavao na velikoj ledini. Kada je trkalište preseljeno na Banjicu - tamo gde je sada igralište Rada – tu je nikao fudbalski stadion. E pa tog dana, a bio je 11. april, beše ko nekad davno na vašarištu. Pola varoši sjatilo se na isto mesto. I sve zbog jedne fudbalske utakmice. Ali ne bilo kakve, nego najveće što će Beograd videti do tada. Najbolji i najpopularniji prestonički klub – BSK, konačno je dočekao da ugosti svoj zagrebački pandan.

Igralo se i pre toga, dolazili su iz raznih krajeva velike nam zemlje tih prvih godina dok je "fudbal bio petlić", međutim...

“...Beograd, kao centrala, hoće bre da vidi Građanski! Prvi hrvatski građanski športski klub. Već tada nadaleko poznate Purgere. Pod Avalom čuje se o Vrđuki, Šiferu, Vrbančiću, ali Beograd posebice hoće Peršku! Dobrog duha Zagreba, nadasve poznatog Laleca. I konačno, evo te utakmice. Što više, dvije. Građanski igra dva puta u dva dana”, ovako je deo priče koju je čuo o tom čuvenom susretu na papir preneo poznati fudbalski istoričar i esejista Zvonimir Magdić.

A taj Perška, Laleckak su mu tepali Zagrepćani, inače rodom iz Stare Pazove, od oca Slovaka, bio je prva fudbalska zvezda one Jugoslavije i pre svega Zagreba. Takvu slavu, od Beograđana, kasnije će dostići samo Moša Marjanović i Šeki... Glas o tom dasi stigao je i do Srbije. Prekoputa BSK-ovog stadiona, u kafani Ženeva – možda baš u ambijentu sličnom kao kod Bjelogrlića u Montevideu – na dan te velike utakmice rekonstruišu se stare i predu nove priče što će se već sutra nazivati čaršijskim, a onda kasnije i urbanim legendama, kada varošani počnu da ih prenose s kolena na koleno.

“Ajde da vidimo i tog Peršku! Emilijan, Emil, tako ga zovu? Kažu da jurca svetom kao da je sam vrag ušao u njega. Zvali ga u Peštu i Beč. Da igra za njih”.

Gospoda je, opet, ispod svojih cilindara čuvala priče o političkom opredeljenju Emila Perške i da je onomad pre bio za Stipicu Radića (ono kad je pominjao guske, maglu i Jugoslaviju) nego za kralja, te da mu je ova nova država baš mrska. Beogradska mlađarija bila je posebno zagledana u fudbalere, visoka politika još ih se nije ticala, a Perška je, iako “njihov”, bio ideal. Jer uz tog zagrebačkog fakina redovno su išle najzgodnije frajle - duge potpetice i kratke suknjice; znalo se dobro o pustolovinama njegovih pariskih i bečkih noći, te hiljadama pređenih kilometara starim parnjačama po srcu Evrope. Pričalo se da mu je venama umesto krvi tekao gemišt. I to obavezno “zimski” – puno vina i zera vode, koliko za debljinu prsta...

Ekipa Građanskog s početka dvadesetih i prva vedeta Emil Perška

U almanahu “Legende zagrebačkog nogometa ovako stoji”:

“...a tada kontrolori nisu imali samilosti. Nije bilo televizije, nitko nije znao tko si. Ak nemaš kartu, hite te van. Pa se ti snalazi. Nije bilo lako tada ni pijan biti... Ukratko? Birajte sami: Nogomeštaš. Prvak. Igračina. Zafrkant. Kozer. Vječni student. Karikaturist. Slikar. Boem. Novinar. Sve je to bio. U duši uvijek i zauvijek – Purger”.

Lalec svojevremeno odgovara: “Nije bilo baš tako, ali je slično... Igrao sam iz čiste ljubavi i uživao. No potvrđujem da, iako sam spavao u hotelu 100 metara daleko od Notr Dama, nikad nisam čuo zvonjavu u podne”.

Eto, takav je maher tog aprila predvodio Građanski u Beogradu.

(Šta je posle bilo s Perškom neka je druga tema. Možda i za doistraživanje. Ne verujte baš u sve što čujete ili pročitate)

Poznati prestonički novinar Dušan Kasapinović ovako se sećao čuvene utakmice na Trkalištu:
“Najzad, došao je taj željni i nestrpljivo čekani dan. Beograd Građanskom suprotstavlja BSK. Igralište Beogradskog sportskog kluba nije bilo ograđeno plotom negom žicom. Svet je onda bio pošten, plaća ulaznice. Gledalaca kao retko kada. Razleže se aplauz. Izlaze gosti. U tradicionalnim plavim košuljama. Svojim ležernim držanjem ostavili su na gledaoce vrlo skroman utisak. Pogotovo kad su počeli nekako nemarno da se zagrevaju šutirajući na gol. 'Aaaa, pa ovi će dobiti dobrih batina od naših', moglo se čuti među domaćim navijačima. Ti dobri ljudi nisu ni slutili da  je to samo jedan dobar vic. Izlazak BSK-ovaca u lepim belim košuljama i crnim gaćicama još je toplije pozdravljen. Elegantni su i kicoški počešljani. Publika je oduševljena, puna optimizma i nade. Počinje. Domaći su u naletu. Napadi se ređaju jedan za drugim. BSK igra brzo i temperamentno. Svi igrači su raspoloženi. Gosti mirni. Hladnokrvno pariraju. Vratar Vrđuka ubire prve aplauze. Onda se Šifer ističe. Obrana gostiju se ne zbunjuje i pored silnih napada, već smireno obavlja svoj posao. Publika se smeje debelom Vragoviću, ali on svojom dobrom igrom i tačnim dodavanjima stiče simpatije kod gledalaca.

'Šta je ovo – uslediće prvo komešanje na tribinama – naši nikako da pogode mrežu'... Odbrana Građanskog ih nemilosrdno koči. Bskovci postaju nervozni... Ubrzo je pažnju na sebe skrenuo omaleni, mršavi centarfor gostiju, dosta aljkavog izgleda. Počeo je da dribluje odbranu domaćih i pošto ih je sve nadmudrio, gurnuo je levo postavljenom igraču, koji je smestio loptu u gol – 0:1.

'Ko je taj mali, kako mu je ime'? Pitaju se gledaoci. Neko iz mase objašnjava: 'To je taj Perška'.

Gosti sve bolje igraju. Čudno, kako oni slabo udaraju loptu, čak i njihovi bekovi. Lopta ide od noge do noge. Ona kao da šeta između njih i onda opet iznenađenje – 0:2! Publika je besna. BSK je opet u napadu. Vasiljević se nekako probio i juri sam prema golmanu. Strahovit šut – goool, viču navijači – ali ne. Vrđuka se kao mačka bacio i skrenuo loptu u korner. Tom prilikom udario je glavom u stativu i onesvestio se. Kada je došao sebi nagrađen je snažnim pljeskom sa tribina. Onda Građanski uzvraća napad i - 0:3”.

Beograđani ne veruju svojim očima. Masa se pognutih glava razišla. Ni u Ženevi više nije bilo nikoga... Doduše, one najpribranije glave, posle velikog fijaska, ubeđene da je to samo bio loš dan, zatražiše još na terenu uzvratnu. I tako Purgeri ostaše da prenoće.

A revanš? Ah, taj prokleti revanš! Nekom je sigurno moralo da se otme posle te druge utakmice.

Beše to najveća tragedija u istoriji BSK-a. Građanski je, kažu pred još većim brojem navijača, uvalio Beograđanima deset komada – 0:10?! Mihailo Andrejević, popularni Andrejka, tada prvotimac BSK-a, a kasnije jedan od najpoznatijih fudbalskih radnika sa ovih prostora, oduvek dobro upućen čak i u svetska sportska zbivanja, pokušavao je kasnije da opravda blamažu:
“Ljudi, oni su pobeđivali Barselonu i Bilbao! Imali priliku da gledaju Konrada, Šlosera, Pilata, De Vekija, Rosetu, Fogla... Slušali su iz prve ruke o Fridenrajhu, Skaroneu, Orsiju... Perška je čak igrao protiv Andradea. Pa njih su vežbali najbolji engleski treneri...”

Mihailo Andrejević - Andrejka

Nisu vredeli nikakvi izgovori. Ni to što je Građanski već imao zavidno internacionalno iskustvo – BSK će iz Srbije izaći tek '22, dobacio je tada do Bukurešta, kada je povodom veridbe kralja Aleksandra i princeze Marije odigran jedan meč u Rumuniji – ni to što je Hugo Buli s donošenjem prve lopte u grad za svojim zagrebačkim “kolegom” Franjom Bučarom zakasnio čitave tri godine... Sve je bilo džaba.

Za istoriju je ostala samo nezaboravna igra Građanskog – ili kako je Kasapinović napisao “retko viđeni zabavni koncert nogometne muzike, čas umetničkog nogometa kakav Beograd do tada nije video” – i jedan pomalo dripački potez Emila Perške koji je na 0:9 tukao neodbranjivo sa penala, iako su stari asovi u ono vreme imali simpatičan običaj da u takvim situacijama, u duhu fer-pleja, loptu pošalju preko gola. Možda bi Lalec samo s tim golom i zadržao divljenje beogradske publike, ali kada je nakon što se mreža zatresla podigao svih deset prstiju i šeretski se smejao u lice glavnoj tribini, ka njemu su, očekivano, poletele kamenice. Kinert 4, Perška 4, Granec 2. BSK – Građanski 0:10!

“Beograd je u večernje sate 12. aprila 1920. izgledao kao da sutra ne postoji”, zaključio je svoja sećanja Kasapinović.

Istorijske utakmice na Trkalištu nisu ispratili samo obični zaljubljenici u “teranje lopte”, već i gradska elita. Taj fudbal mora biti da je nešto važno ljudima kad se pola Beograda u dva dana okupilo na jednom mestu. Shvatili su to i političari. Na jedan dan u Skupštini Kraljevine Jugoslavije bilo je kao u Engleskoj – pričalo se o fudbalu. Jer to nije bio samo običan duel BSK-a i Građanskog, nego okršaj Beograda i Zagreba. A to su od samog početka suživota u novoj državi zaraćene strane. I zato ne može Zagreb da pobeđuje sa 10:0. Gospodu to i nije previše peklo, ali radnike jeste. Kako je za BSK većim delom navijala elita, a on se već “dokazao”, red je bio da i radnička klasa dobije svoju šansu. Od predloga u Skupštini do čuvenog, istorijskog sastanka u Zanatskoj školi prošlo je svega nekoliko dana. Precizno, devet.

Pa naravno da su i dečaci iz Kraljice Natalije ostali zaslepljeni zagrebačkim fakerskim fudbalom. Kakav li je to samo motiv njima bio... Oko tih momaka oformljena je prva ekipa Radničkog. Nijednog momenta nije se krilo – Radnički Sport Klub osnovali su beogradski komunisti...
...    

Priča o Aleksandru Karoviću, jednoj od prvih klupskih legendi, opasnom golgeteru iz predratnih kafanskih kozerija, valjda najbolje oličava kako će Radnički životariti i šta će postati. U toj priči, jednim delom, sadržani su i moto i ideologija. 

Aca Karović našao se u Velikom Borku, opština Barajevo, na dan važne utakmice Radničkog. Bio je kod sestre u poseti... Kada je čekajući na Umki shvatio da lađa koja treba da ga prebaci do Beograda neće doći, nije mnogo očajavao. Krenuo je pešice. Više od 30 kilometara... Pošto je uspeo da stigne pred sam početak derbija sa Slavijom drugovi su ga stavili na gol, da čuva mrežu i odmori od silnih napora. Primio je tri gola. Onda je u drugom poluvremenu zauzeo svoje mesto u navali i isto toliko puta pogodio mrežu rivala. Rezultat je bio 4:4.  

Nositi crveni dres Radničkog u ono vreme bilo je više od običnog loptanja. I sportisti i simpatizeri novog kluba bili su podvrgnuti nekoj vrsti indoktrinacije. Štampale su se brošure o radničkim pravima, organizovale političke diskusije, a po potrebi i štrajkovi. Sve u cilju popravljanja statusa radničke klase u društvu. Navijači Radničkog prvi su u Beogradu išli na gostovanja organizovano, poput Ace Karovića - pešice. Prevaljivale su se stotine kilometara da bi se bodrili fudbaleri, ali i da bi se usput pevale radničke pesme, prkosilo vlastima.

I tako je vremenom ona bezopasna grupa mangupčića iz napuštene avlije prekoputa Rumunskog kralja postala značajan faktor u partiji neuporedivo važnijoj od bilo koje klikeraške...

Štampanje ilegalnog lista “Mladi boljševik” definitivno je vezalo Radnički za partiju i dovelo do prvih hapšenja njegovih fudbalera. Jer kralj je već uveliko uzeo na zub komuniste u kojma je posle velikih uspeha na izbrima video ozbiljnu pretnju po krunu. Klupske sednice maska su za partijske sastanke. Prijateljske utakmice A i B tima odigravaju se kako bi nezadovoljni građevinci održali zabranjeni miting na tribinama. Klima u društvu munjevito se menja. Za pripadnike KPJ više nema milosti. Posle Obznane krajem 1920, kada je na kratko zabranjen rad kluba odmah po osnivanju, drugi udar na Radnički bio je još žešći. Policija ubacuje svoje ljude u upravu i pokušava da napravi razdor. Ne uspeva. Ni sudija-policajac, koji namerno sudi nepravdeno na utakmici protiv Sloge, kako bi izazvao nemire među publikom i omogućio kolegama da se umešaju, nije uspeo. Moralo se udariti dekretom. Zabrana funkcionisanja skoro na dve godine, tokom 1931. i 1932.

Pa onda kao maljem. Bio je 6. septembar '32, svečano otvaranje novog igrališta u Bara Veneciji. Tamo je Radnički na jednoj džombastoj livadi igrao od svog osnivanja kad god bi velika voda bila milostiva... I kada je konačno napravljen novi teren naredba gradskih vlasti ovako je glasila:

“Prema novom urbanističkom planu prostor uz reku, od ušća Topčiderke prema gradu, ima da se uzore i tu posadi drveće.”

A taman je Sava bila prestala da plavi...

Jedna od prvih posleratnih ekipa beogradskog Radničkog

Između dva rata Radnički se takmiči u Beogradskom podsavezu i beleži prosečne rezultate, završava uglavnom u sredini tabele. Igra protiv Osvetnika, Olimpije, Karađorđa, Grafičara, Viktorije... Među najistaknutijim fudbalerima u tim prvim godinama bili su Predrag Tomić, Dragoljub Pačić, Ilija Krstić, Bora Kosić, Selimir Simić, Stojan Vasiljević, Branislav Gavrilović, Marko Simić... U osvit Drugog svetskog rata po treći put prestaje da postoji. Uprava odlučuje da raspusti klub. Čitava tada već dvodecenijiska arhiva biva spaljena kako je se ne bi dočepali Nemci ili agenti specijalne policije. Spisak članova sa fotografijama i ličnim podacima, trofeji, zapisnici, oprema...sve je nestalo u plamenu. Radnički se transformiše u neku vrstu tajne borbene organizacije i nastavlja da funkcioniše ilegalno u službi komunista. Članovi koji su imali iskustva sa španskog fronta poslati su u Kosmajski ili Valjevski partizanski odred. Ostatali postaju takozvani “gradski ilegalci”. Od sportskog kolektiva Radnički preko noći postaje jedna od udarnih pesnica KPJ u borbi protiv fašista i “domaćih izdajnika”.

Imajući sve to u vidu prirodno je bilo da obnovljeni klub u oslobođenoj, komunističkoj zemlji, postane vodeći sportski kolektiv i konačno ugrabi mesto kojem je proleterijat potajno težio. Ali nova vlast neumoljivo prekida sve veze s prošlošću. Želi da gradi sve ispočetka, od temelja, pa tako neretko zanemaruje stare zasluge. Na predratnu istoriju Radničkog izgorelu u plamenu još '41 definitivnio je stavljena tačka. Kao da nije ni postojala. Prvi pravi beogradski sportski velikani BSK i Jugoslavija ugašeni su jer su za vreme rata zabavljali nedićevce, a njihova mesta zauzeće CDJA (Centralni dom jugoslovenske armije) i OFD (Omladinsko fiskulturno društvo). Iz ovog prvog naziva oktobra '45 nastaće Partizan - kada se general Tempo vratio sa jednog puta iz Sovjetskog Saveza i drugovima Peku Dapčeviću i Otmaru Kreačiću preneo kako u Moskvi pod vojnom komandom funkcioniše moskovski CSKA – a iz drugog Crvena zvezda. Klub će se prvo zvati USAOS (Ujedinjena socijalistička antifašistička omladina Srbije) i osnovaće ga skojevci i studenti pod nadzorom nekoliko visokih funkcionera OZNE – postoji priča da je osnivačkoj skupštini prisustvovao lično Slobodan Penezić Krcun – da bi marta '45, dok je tlo još podrhtavalo od udara granata na Sremskom frontu, na jednom sastanku prve uprave i fudbalera poneo današnje ime.

Zvezdaši će poslednjih decenija pokušavati da se distanciraju od “crvenih” i svoj klub predstave kao reakcionarski, pozivajući se na prve opozicione aktivnosti još '48 – ono kad je posle osvajanja Kupa veliki kapiten Rajko držao govor i zahvalio oduševljenom narodu a zaboravio da pomene druga Tita - ali sa ove distance gledano stvar je jasna: Kada zanemarimo “činjenicu” da su Dinamo i OFK Beograd naslednici Građanskog, odnosno BSK-a, Radnički je odmah iza Zvezde i Partizana ponajbolji fudbalski proizvod bivšeg sistema. Ako ne fudbalski, ono bar kao sportsko društvo u celini. Tu dileme nema.

Fudbalski klub Radnički svoje zlatno doba proživljava pedesetih godina prošlog veka. Bilo je kratko, romantično i slatko. Nove gradske glavešine alalile su parče zemlje na Vilinim vodama za novi stadion i tamo uz Dunav rodila se jedna veličanstvena generacija fudbalera. Zbog nesvakidašnjeg dara koji su negovali u nogama prozvaće ih Majstori. Majstori sa Dunava...

Radnički s početka pedesetih

Radnički je u Prvu saveznu ligu ušao 1953. pošto je u kvalifikacijama bio bolji od takozvanog provincijskog Urugvaja, šabačke Mačve. Ta dunavska mlađarija strašan potencijal pokazala je još dve godine ranije, kada je u četvrtfinalu Kupa Maršala Tita kao drugoligaš u Splitu namučila Hajduk (3:4) sa sve Vukasom, Matošićem, Bearom, Mladinićem i ostalim velikanima sa Starog placa. No trebalo je vremena da golobradi mladići stasaju u prave asove koji će u kontinuitetu zagorčavati život “džombama” jugoslovernskog fudbala. Tako je tek treća sezona u eliti (55/56) bila ona iz snova. Crvena zvezda šampion, Partizan drugi, Radnički odmah iza sa samo četiri boda manje. A u “retrovizoru” Dinamo, Hajduk, Vojvodina, Željo, Sarajevo, BSK... Najčuvenija generacija Majstora sa Dunava tada je već bila oformljena: Blagoje Vidinić, Jovan Jezerkić, Đura Čokić, Aleksandar Petaković, Zoran Prljinčević, Marcel Žigante, Milan Ljubenović, Ljuba i Rade Ognjanović, Zlatan Ljujić, Radmilo Ristić, Milorad Diskić, Tihomir Marković, Pašković, Petrović, Pavlović, Pfalander, Josipović. Ekipu je sa klupe predvodio mađarski Jevrejin, večita lutalica Ilješ Špic.

“Evo, ovo jedno kožno predmet. Ime mu je lopto”, mučio se veliki učitelj večito s naškim. “Da li ovo lopto ima oči da gleda?

A igrači će uglas: Nema!

“A da li ovo lopto ima mozak da misli?

Nema!

“I to ste rekli istina. E, zato, vi mora da gleda za lopto i da misli za lopto”.

Ilješ Špic, čuvena leva polutka Ujpešt Dože, više od dve decenije učio je jugoslovene fudbalu. Radio je u mnogim sredinama, najveći trag ostavio u Partizanu - iz Špicove škole i Matekalovog srca nastaće kasnije crno-bele bebe – a u jesen karijere doći će u Radnički da od grupe osobito darovitih momaka pokuša da napravi šampionski tim. Malo mu je nedostajalo.

Majstori su dva puta završili treći u onoj moćnoj ligi, po mnogima četvrtoj po kvalitetu u Evropi, i jednom četvrti. A kakva je konkurencija tih godina... Samo u Beogradu, da ne idemo dalje. Grafičar u trećoj ligi vodi Miša Pavić. Igraju braća Vragović, Aničić, Koškanac, Kidrič... Ili Radnički Obrenovac – tek što je doktor Obradović odveo Boru Kostića u Zvezdu. Ostao njegov rođeni brat Voja. Kolubarske čaršije sve do Valjeva i posle toga tvrdile su da je Voja veći talenat. Zvali su ga Turci (Fenerbahče), hteli da ga vode u Nemačku. Nije želeo da ostavi ostarelu majku i večito ostade trećeligaški igrač. Ili BASK sa Vladankom Stojakovićem pre nego što će postati poznati komentator. A Žarkovci Bata Odabašić i Rera Čedić? Da l' su bili jači u čuvenom bifeu “Podmornica” kod stadiona ili na terenu? Dosta je o tome znao i pisao dekan malih beogradskih terena Mića Radosavljević...

Najveća utakmica Majstora sa Dunava jedna je od najvećih i najkontroverznijih u istoriji jugoslovenskog fudbala. U nju staje pola svega što taj klub jeste. Ima takvih utakmica, što da ne... Finale Kupa Maršala Tita, maj 1957. Radnički – Partizan. Posle prvih 45 minuta na stadionu JNA 0:3, na kraju 5:3 za crno-bele. 

PartizanStojanović, Belin, Herceg, Kaloperović, Milorad Milutinović, Pajević, Mesaroš, Miloš Milutinović, Bobek, ZebecRadničkiVidinić, Čokić, Odanović, Ljubenović, Diskić, Ristić, Petaković, Rade Ognjanović, Marković, Prljinčević, Ljuba OgnjanovićStrelciValok (47), Mesaroš (60), Kaloperović (65pen), Miloš Milutinović (67), Zebec (67) za PartizanBelin (5ag), Petaković (10), Prljinčević (24) za Radnički.

Zlobnici bi rekli loš scenarijo partizanskog igrokaza! Pa u kom to filmu ima da politički komesar pobedi komandanta čete, koliko god moćniji bio?!

To mitsko finale prepričavalo se godinama. U knjizi Milana Simića “Nekad bilo” ovako stoji: “Pred krcatim trbinama stadiona Jugoslovenske narodne armije, tog 26. maja 1957, Radnički je prvo poluvreme okončao s prednošću od 3:0 golovima Belina (autogol), Petakovića i Prljinčevića. Senzacija u najavi, međutim, poprimila je čudesnu završnicu sugerišući utisak da je Radnički ili strahovao od pobede protiv izrazirog favorita, ili, kako se šuškalo, od posledica trijumfa nad miljenikom državnog vrha. Već viđeni pehar u rukama Majstora na kraju je ipak ostao u vitranama na stadionu JNA, jer je Partizan sa svim svojim asovima u neobjašnjivom finišu uspeo da stigne do konačnih 5:3 u svoju korist”. 

Jovan Jezerkić i Rade Ognjanović

Zagovornici teorija da je Radnički morao da izgubi tu utakmicu potezaće dunavske bajke. Ali istinite bajke. O prvoj vedeti Radničkog Aleksandru Petakoviću – golgeteru plemiću koji je Englezima strpao tri komada u onoj epskoj pobedi Plavih od 5:0; o Radivoju Radetu Ognjanoviću, golgeteru s ekonomskim fakultetom – to je ona izumrla vrsta fudbalera - koji će u Švedskoj '58 na utakmici protiv Paragvaja dobiti prednost u odnosu na jednog Miloša Milutinovića, a u četvrtfinalu protiv Nemaca zaigrati pre Šekija; o Zoranu Prljinčeviću, polutki i centarforu staklenih nogu, velikom dribleru, strelcu preko 900 golova u karijeri. Samo u prvenstvu 129 – kao Bobek; pa o Tiki Markoviću i Ljubi Ognjanoviću, dvojici ubitačnih napadača koji će upotpuniti tu navalnu petorku Radničkog poznatu pod nadimkom “bauk navala”... Pred polazak na Svetski kup u Švedsku beogradski novinari zaljubljeni u igru Majstora ubeđivaće selektora Tirnanića da ih svu petoricu uvrsti u prvi tim, da budemo kao Brazil sa Didijem, Zagalom, Garinčom, Peleom i VavomTirke se ipak odlučio samo za Petakovića R. Ognjanovića.

Malo li je u onakvoj konkurenciji?

Ostali? Reprezentativci su bili i Blagoje Vidinić (zlato iz Rima 1960), Milan Ljubenović, Radmilo RistićĐura Čokić, pouzdani bek, prava klupska zastava – 14 sezona u crvenom dresu i 527 zvaničnih utakmica. Član B nacionalnog tima...

Pa kako onda takva ekipa da proćerda 3:0 za 45 minuta?

A partizanovci energični poput jurišnika doktora Mladena sa Kozare, recimo: A Honved? Grošič, Rakoši, Lorant, Zolti, Božik, Banjai, Budai, Kočiš, Tihi, Puškaš i Cibor. Zar taj najbolji tim Evrope, ta brutalna kaznena ekspedicija nije vodila 2:0 na JNA? Novembar '54, potopska kiša i živo blato na terenu... Kočiš 0:1, Makoš 0:2. Veleobrt! Valok 1:2, Sava Antić, kapiten BSK-a i gost crno-belih na tom meču – 2:2 i opet Marko Valok – 3:2. Tek drugi poraz Honveda u internacionalnim utakmicama u njegovoj bogatoj istoriji?! Dobro, Puškaš je samo gledao, nije ulazio. Valjda je prethodne noći sa Rudinskim malo duže “merio” beogradske pločnike... Pa Real? Di Stefano, Kopa, Hento... Januar '56, revanš četvrtfinala Kupa šampiona. Kralju samo što nisu spale gaćice po onoj ciči zimi. Provukao se u polufinale... Pamte sigurno oni najstariji stative Milutinovića Hercega na 3:0 za Partizan. Falio je samo taj jedan gol. Posle je Real pet puta zaredom bio prvak Evrope i nikada nije visio kao na JNA. Bečlije su bile nešto ranije, ali rezultati slični – Rapid, Vaker, Austrija, Admira; Ocvirk, Hanapi, Probst, braća Kerner.

I još bi partizanovci, onako s visine, mogli da dodaju: I dva titana! Štef Čik. Ovaj prvi, što sve te silne golove potpisuje sa Bobek... da je '45 iz Zagreba umesto u Beograd otišao u Madrid, Di Stefano bi mu na svom predstavljanju neku godinu kasnije ljubio ruku; i ČikČajkovski, što je “postavio” Partizan, naučio Beograđane da igraju muški fudbal, pa otišao da zasluži spomenik ispred stadiona Bajerna. (Zašto ga nije dobio verovatno niko ne zna. Valjalo bi da neko pita kajzer Franca dok je još živ)...

Pečat na sve ovo pa... kako li bi mogao da se oseća prosečan fudbalski zagriženik u ono vreme? Dok još nije svetan da postaje deo antologije jer je doživeo jedno takvo finale, i dok mu ne pada na pamet da posumnja u bilo čije poštenje. Fudbal je to, pobogu, viteška igra! U šta li zagleda? Nacija je još dugo posle finala okupljena oko tranzistora. Daleko manji broj navijača slavi na stadionu... Jedni će u neverici prepričavati šta su čuli, drugi šta su videli. Memoralije iz “plastične kutije” lepše su i bolje. Duže traju. Moć mašte... Kako li bi, dakle, mogao da pripoveda prosečan fudbalski zagriženik u ono vreme? Možda ovako: Beograd tiho brunda u sumrak. Odlazeća graja u daljini i prigušena svetlost podno Topčiderske crkve... Kakva samo prazina ostaje kad se velika utakmica završi... Ni tuga poraženog ni sreća pobednika ne mogu da popune tu prazninu. Ali ipak...idealno je veče da otac sinu ispriča utakmicu za laku noć...

Jer to su te utakmice (priče) u koje se dete zaljubljuje.
...

Aleksandar Petaković, sećanja u pismu iz Kraljeva:
“Događaji na utakmici Partizan – Radnički bili su večiti povod za kuloarske priče i nama je teško padalo da sve to objašnjavamo. Govorilo se kako smo u drugom poluvremenu prepustili pobedu Partizanu. Inspiraciju za takve priče sportska javnost nalazila je u tome što je Ilješ Špic godinama bio trener Partizana i praktično tvorac ekipe na koju smo se namerili u finalu. Čuo sam kasnije kako je Čajkovski, koji je tada već bio profesionalac u Kelnu, ušao na poluvremenu u svlačionicu crno- belih i gotovo pretio igračima, a da mu je Miloš Milutinović obećao kako će sigurno uzeti pehar. Nama za utehu ostalo je sećanje da je taj Partizan neposredno pre toga pobedio slavni Real i da je tukao šampiona Crvenu zvezdu sa 6:0. Bio sam kapiten te ekipe Radničkog pa mi je utoliko teže da objasnim šta nam se desilo u nastavku meča, ali ostaće zapisano da smo bar jedno poluvreme ubedljivo nadvisili favorita”, napisao je Petaković svom prijatelju, novinaru Milanu Simiću.

Aleksandar Petaković (u sredini) dok je nosio dres Standarda iz Liježa

Mališa Petrović, rezervni golman Radničkog u tom finalu...
“Sedeli smo iza gola, gde se u to vreme uvek nalazila klupa za rezervne igrače. Bili smo u transu posle 3:0 na nas. U pauzi smo krenuli ka svlačionici za trenerom Špicom, ali nas je na samim vratima zaustavio naš vođa ekipe, Krsta Leković, tada važan policijski službenik. Nikada se tako nešto ranije nije događalo. Ništa nam nije bilo jasno... Zanemeli smo kada je u drugom poluvremenu Partizan počeo da rešeta Vidinića golovima kakve nismo imali običaj da primamo. Pogotovo ne pet tako laganih. Ni posle toliko godina ne mogu nikoga da optužim, ali imam pravo da sumnjam, tim pre što je Radnički, dobro se sećam, tada dugovao neke pare Partizanu sa kojim je inače bio u dobrim odnosima”.

Labudova pesma Radničkog nije završena s prvim poluvremenom u Humskoj maja 1957. Beograđani će još pune dve godine uživati u fudbalskim dekoracijama Majstora sa Dunava. Te iste godine, pao je žestok revanš Partizanu. Novi šampionat, 12. kolo. Isto mesto. Decembar i sneg. Bilo je 0:4! Aleksandar Petaković tri puta je tresao mrežu crno-belih, Rade Ognjanović jednom. Od jeseni te '57 do zime '59 Radnički sa Zvezdom igra 4:1 i 4:4, sa Dinamom 4:0 i 1:0, sa Hajdukom 3:1 i 1:1. Stradao je Partizan još jednom – 1:0. Isti je to onaj Partizan iz finala... A Zvezda sa Rajkom, Šekijem, Borom Kostićem; Hajduk sa Bajdom Vukasom i Lulijem Žanetićem; Dinamo sa Horvatom, Matušem, Jerkovićem, Zambatom...

Pa, kakav je bio Radnički?

Bio...

U sezoni posle finala kupa Majstori su na polusezoni prvi. Na kraju opet treći. Iduće su četvrti. Na proleće 1960. jedva su izborili opstanak u eliti, da bi '61 posle devet sezona ispali iz lige. Pouzdani golman Vidinić otišao je u OFK Beograd, Prljinčević u Zvezdu, Petaković u francuski Lil. I Rade Ognjanović želeo je među crveno-bele. Brujala je tada beogradska čaršija da će iz velike rupe na Dedinju u kojoj se uveliko gradilo nići jedan od najvećih stadiona na svetu. A Rade zvezdaš, srce zaigralo... Nisu mu dali. Morao je u Partizan po komandi vrhovne komande. DiskićLjubenović i još neki igrači odlučili su da prekinu s fudbalom.

I tu se dunavska bajka završava.

Iako je imao dužu komunističku tradiciju od Livorna i nedodeljeni orden za ratne zasluge, a za razliku od večitih osnovao ga je pravi proletarijat, zvezdice su sletale na neke druge epolete - Radnički je prestao da bude važan partiji. Postao je posvojče. S nestankom onih predratnih drugova-veterana vodiće ga sitni partijaši. Klub je pušten niz vodu. Onda je još jednom ostao bez svog stadiona. Preselio se praktično u drugi grad i izgubio identitet.

Bila je jesen 1963. kada je umro Crveni div. Istog dana, istog trena, tamo preko vode, rodio se Kralj malih beogradskih terena. Danas ga znate kao Radnički Novi Beograd...

PS

Radnička je čvrsta ruka snažnija od mača,
Radnička je ljuta vera od svih vera jača;

Radničko je srce smelo kao oganj vrelo,
Sve što što znamo i umemo radničko je delo;

Radnički, Radnički, tako se zovemo!

Mladi Duško Radović, pesma za dečake iz Kraljice Natalije i sve one koji će doći posle njih. Kada je shvatio da je jedan kutak njegovog srca osvojio i Radnički.

Najnovije vesti


×