PREMOTAVANJE: Engleska - SAD 0:1! Pošteno bi bilo da im damo tri komada prednosti?!

Čudan su narod ti Englezi. Fudbal je za njih pitanje života i smrti, religija, a evo već više od 60 godina – ne računajući jedan bljesak, ako se tako može reći za onu titulu na „gurku“ leta 1966. – besomučno ih šiba, donosi patnje i frustracije sada već zabrinjavajućih razmera. To je počelo da ostavlja ozbiljne posledice na čitavu naciju i njeno razumno rasuđivanje pre svega. Ali, Englezi i dalje obožavaju fudbal.

Sve je počelo u Brazilu 1950. Evo, i završilo se u Brazilu, 64 godine kasnije. Ali pre toga malo o tom rasuđivanju i kako tradicionalno prekomerno samopouzdanje i poslovična nadmenost mogu da nanesu, zapravo, samo veliku štetu...

Tamo negde sve do početka sedamdesetih Englezi su sebe smatrali prvim favoritima na svakom svetskom prvenstvu. Posle decenijske pauze koja će uslediti vratili su se kao „uspavani velikan koji će svakog časa da se razgoropadi“, a onda su se transformisali u „favorita iz drugog plana“ (Brazil 2014). Silazna putanja uvek je bila evidentna, naizgled, to je to, međutim, realnost je nešto drugo. Niti je Engleska između 1954. i 1970. mogla da bude prvi favorit ispred Brazila, Nemačke, Italije, Mađarske, Urugvaja... niti je u Španiju 1982. došla kao velikan, a niti je ovog leta bila favorit iz senke. Ta njihova zanesenost samim sobom i prevelik uticaj na formiranje javnog mnjenja (u čemu su bez dileme šampioni) učinili su da najfudbalskija nacija na svetu postane mundijalski marginalac.

A kako je sve počelo i zbog čega baš Brazil predstavlja početak i kraj jedne fudbalske imperije koja, suštinski, nikada nije ni postojala?

Engleska do 1950. zbog raznoraznih sporova sa FIFA nije uzimala učešće na svetskim šampionatima. Smatrali su u Londonu da su „nenadmašni fudbalski znalci“ i da bi zapravo olimpijski šampion ili svetski prvak (u zavisnosti kako se dogovore) trebalo da dođe na Vembli i odmeri snage s njima, te da se tako odluči ko je „pravi“ planetarni šampion.

Te 1950. čelnici FA popuštaju, pao je dogovor i Engleska kao jedna od predvodnica pobedničke strane u Drugom svetskom ratu ponosno odlazi u Brazil u želji da potvrdi svoju dominaciju. A tada su zaista bili sila. Priznata i poštovana. Što zbog toga što su ih svi videli kao pionire ove igre, što zbog toga što nikada nisu imali priliku da se susretnu sa njima, mnoge zemlje strahovale su od Ostrvljana. Istpostavilo se, nije bilo razloga - Engleska nije uspela da prođe grupu!

U svojoj drugoj utakmici na Svetskom prvenstvu selekcija Tri lava doživela je najveću blamažu u svojoj dotadašnjoj istoriji – izgubila je od amatera i poluprofesionalaca iz Sjedinjenih Američkih Država?! Ta utakmica ušla je u anale svetskog fudbala. Vedete poput Stenlija Metjuza, Toma Finija, Stena Mortensena, Vilfa Meniona..., predvođene Volterom Vinterbotomom, poslate su u Minas Žerais sa nadimkom „kraljevi fudbala“. Tako ih je krstila ostrvska štampa. Šepureći se kao najlepši paunovi, svi do jednog u fraku i uglađeni, predstavljali su pravu senzaciju van terena. Ali na zelenom pravougaoniku senzacija su bili Ameri.

Utakmica je odigrana 29. juna u Belo Horizonteu. Vinterbotom je iz tima izostavio najboljeg igrača Stenlija Metjuza (bio je rovit, čuvao ga za mnogo veća iskušenja), jer se Amerikancima nije davao ni promil šansi. Prelistavajući arhivu kada „obeležavaju“ godišnjicu ovog brodoloma engleski novinari obično iščupaju podatak da je kvota da Albion osvaja Svetski kup bila 3/1 (4.00 po našem modelu kvota), odnosno da se trijumf SAD plaćao 500 puta ulog! To i nije bilo neočekivano. Na jednoj strani najveće zvezde svetskog fudbala, a na drugoj potpuni amateri.

Strelac pobedonosnog gola za Amerikance Džo Gatjens radio je u restoranu kao perač sudova, golman Frank Borgi imao je porodični biznis (vozio mrtvačka kola!), Valter Bar bio je nastavnik u srednjoj školi u Pensilvaniji, Hari Kio radio u pošti, Džon Souza popravljao razboje... Najbolji fudbaler ovog tima Ben Mekloklin nije došao u Brazil, jer u fabrici u kojoj je radio nisu imali razumevanja. 

"Možeš da ideš, ali posao te sigurno neće čekati kada se vratiš", bio je odgovor koji je dobio od pretpostavljenih.

„Dejli Ekspres“ je čak podrugljivo pisao uoči meča:
"Pošteno bi bilo da im za početak damo tri gola prednosti".

Borgi će kasnije otkriti da su on i njegovi drugovi (zaista su bili drugovi, mnogo više nego ozbiljan fudbalski tim) pred utakmicu komentarisali kako su zapravo „kažnjeni što će morati da ukrste koplja s takvom silom“. Vilijam Džefri, selektor SAD, u šali je govorio kako  je „spremio svoje ovce za klanje“.

Oko desetak hiljada navijača na stadionu, uglavnom meštana, odmah se priklonilo Amerikancima. Bili su simpatični, družili se s običnim narodom, nosili meksičke šešire, pušili, pili, izlazili u grad... Dan pred meč „zaglavili“ su do kasno u noć. Borgi se prisetio da je te večeri imao samo jednu želju:

"Da ne primim više od šest komada, o tome sam samo mislio"!

Kako je počelo sve je ukazivalo da će se tako nešto i dogoditi. U prvih 12 minuta Englezi su dva puta pogodili prečku, ređali šanse i – promašivali. Amerikanci su imali sve veću podršku sa tribina, a u 37. minutu prvi put su prešli na polovinu rivala i postigli gol! Potpuni šok, ali i oduševljenje na drugoj strani. U odnosu snaga na terenu ništa se neće promeniti ni u drugom poluvremenu. Engleska napada, dominira, pred kraj čak postiže i gol koji italijanski sudija poništava. Nije video da je lopta prešla gol liniju...

Engleski fudbaleri džentlmenski su podneli poraz (to bar rade najbolje na svetu), ali štampa se nije baš najbolje snašla u tom izazovu. Tako bar kaže legenda.

Urednik jednih lokalnih novina po dobijanju rezultata (0:1) uredno je ispred nule dopisao jedinicu, ubeđen da je došlo do greške prilikom prekucavanja. Kasnijim uvidom u arhivu ispostavilo se da je to ipak samo mit.

"Bila je to jedna od onih utakmica kada je suđeno da izgubiš. Mogli smo posle toga da odigramo još 99 utakmica protiv njih, ubeđen sam da bismo svaku dobili. Pričali su mi iz američkog stručnog štaba kako su bili srećni kada svako od igrača dva puta nedeljno dođe na trening", izjavio je jednom prilikom golman Bert Vilijams.

Čuvar mreže Vulvsa do pred smrt (preminuo početkom 2014.) nije mogao da zaboravi taj čuveni meč:
"Jednostavno, nisu mi dali da to izbrišem iz sećanja. Kada su prestali da me prepoznaju na ulici hvalio sam se kako sam bio golman Vulvsa i reprezentacije, a onda bi me mladi redovno upitali: „A jeste li branili protiv Amerike?“.

Selektor Vinterbotom žestoko je bio kritikovan po povratku u domovinu, jer je iz tima izostavio Metjuza. Svi su listom konstatovali da je napadač – tada Blekpula – morao da igra.
"To je bilo isto kao da su Vojvodu od Velingtona ostavili na klupi u bici kod Vaterloa"! - napisao je jedan kolumnista čijeg se imena ni pedantni fudbalski istoričari u Engleskoj ne sećaju. Ili ne žele da ga se sećaju. Čovek je uporedio moćnu Napoleonovu vojsku sa 11 „indijanaca“?!

Amerikanci trijumf nisu umeli da proslave. Niti da cene. Jedan novinar iz „Sent Luis Posta“, izvesni Dent Mekskiming, pisao je bajke o velikom uspehu američkog fudbala, ali nije vredelo. Njegov list nije bio zainteresovan da ga pošalje u Brazil. I put i smeštaj morao je da plati sam. Onako besan, po povratku u domovinu, kada mu je ponestalo ideja, pokušao je po poslednji put da zemljacima dočara šta su ti momci uradili. Napisao je:
"Ljudi, to bi bilo isto kao da univerzitet Oksford napravi bejzbol ekipu, pošalje je u SAD i oni pobede naš najbolji tim".

Naravno da ni tada nisu shvatili. Tek 40 i kusur godina kasnije Ameri će se koliko-toliko zainteresovati za fudbal, kada su im na noge doveli 32 najbolja svetska tima da se bore za titulu šampiona sveta.

Čuvena američka ekipa iz 1950, skupljena „s koca i konopca“ uoči početka Svetskog kupa, neopaženo je krunisana u domovini sredinom sedamdesetih, kada su primljeni u Kuću slavnih. Možda i najveće priznanje dobili su 2005. kada je Džefri Daglas odlučio da snimi film o njima pod nazivom „Utakmica njihovih života“. Nešto poput našeg „Montevidea...“. Ipak, projekat u koji je uloženo fantastičnih 13 miliona dolara doživeo je potpuni fijasko. Zarada je iznosila svega 388.000 dolara?! I kritika i malobrojni preživeli akteri bili su potpuno razočarani tim ostvarenjem o čemu svedoče i reči Franka Borgija:

"Bar su rezultat uspeli da pogode".

Golman koji je ni kriv ni dužan postao legenda, na 60-godišnjicu od antologijskog meča govorio je za ostrvske medije o sebi i svojim saigračima. Svi su uglavnom umrli u bedi.
"Šalju mi neki ljudi slike, uglavnom iz Poljske i Nemačke, traže da ih potpisujem... Niko se ne seti da s fotografijama pošalje novac kako bih mogao da im uzvratim poštu. Jedan momak je stavio dolar", izjavio je u jednom intervjuu Borgi.   

A šta na kraju ispade s Englezima? Nekoliko narednih godina posle tog debakla bavili su se plavim dresovima u kojima su igrali protiv Amera. Otreznili su ih Mađari 1953, sa sve belom uniformom. Onda su 1959. ponovo gostovali u Južnoj Americi i doživeli novi brodolom – 1:4 protiv Perua. Poslednji put u plavom. Bila je to preteča onih sjajnih Peruanaca sa Teofilom Kubiljasom. Plavo više nisu želeli da vide. Nateraše Puškaš, Božik, Cibor, Kočiš i društvo loptanje do samog političkog vrha u Ujedinjenom Kraljevstvu. Svetski kup u Engleskoj 1966. bio je neminovnost, baš kao i titula za domaćine. Od tada pa do danas zabeležili su jedno polufinale na SP.  

Sudbina je uredila da nakon 64 godine Albion ponovo igra u Belo Horizonteu! Doduše, ovoga puta bez ikakvog pritiska i značaja, jer su Englezi već bili ispali. Tih 0:0 sa Kostarikom prava su slika engleskog reprezentativnog fudbala danas. Kakav početak takav i kraj. Mit o fudbalskoj imperiji konačno je srušen. Eto, baš u Brazilu, gde su pre mnogo godina oni, samozvani „kraljevi fudbala“, trebali da započnu žetvu trofeja. Samo, ovoga puta i na Ostrvu su svesni toga.

Dobar preduslov za novi početak...

KO ĆE IGRATI ZA ENGLESKU U RUSIJI 2018?

Svetsko prvenstvo u Brazilu poslednje je za Stivena Džerarda, Frenka Lamparda, Kejhila, Bejnsa... Verovatno i Runija. Roj Hodžson značajno je podmladio tim, ali svakako da će u Rusiji za četiri godine (ako se uopšte budu plasirali) sve izgledati mnogo drugačije.

Čini se da su tamošnji mediji postali mnogo realniji posle novog brodoloma. Pre nekoliko godina projektovali su tim za Brazil 2014. i gotovo sve promašili. Sada se ne bave predviđanjima. Sastavili su mladu ekipu i samo konstatovali da niko od tih igrača do svoje 20. ili 21. godine ne igra standardno u svojim klubovima. Kamoli da su izrasli u igrače kalibra za Albion.

Ipak, činjenica je da bolje nemaju. Batlend, Redmond, Dženkinson, Lingard, Ings... budućnost su engleskog nacionalnog tima. Njima treba dodati već standardne reprezentativce Šoa, Okslejd-Čemberlena, Barklija, Vilšira, Volkota... Tu su i oni mlađi poput Džeroma Sinklera ili Vila Hjuza, ali na njih će morati da se popričeka. I samo da ih ne promovišu u favorita iz senke na narednom Mundijalu, pa će možda nešto i napraviti.

A Amerikanci? Oni se već odavno ne zadovoljavaju samo prolaskom u osminu finala.   

(foto: Action Images)