{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PREMOTAVANJE: Tito - Staljin, fudbal na život i smrt

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 30
Na 80. godišnjicu rezolucije Informbiroa sećamo se najvećeg fudbalskog trilera odigranog na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine...
PREMOTAVANJE: Tito - Staljin, fudbal na život i smrt

Godina prestupna, olimpijska 1952. Okončana je okupacija Japana - tačka na Drugi svetski rat. Izraelci su pokušali atentat na Adenaurea, stradao jedan nemački policajac. Kralj Džordž VI preminuo je, presto u Velikoj Britaniji preuzela Elizabeta II. Vinston Čerčil saopštio je svetu da Ujedinjeno Kraljevstvo poseduje atomsku bombu. Osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik, prethodnica EU. Nemačka je Izraelu isplatila tri milijarde dolara ratne odštete. Hemingvej je objavio Starac i more i umrla je Eva Peron. Obavljena je prva operacija na otvorenom srcu...

Jugoslaviju je te '52. pogodila teška suša. Druga u tri leta. Pretila je glad. Tito se šepurio sa naslovnice časopisa Life... Obnovljen je Politikin zabavnik, otvoren Narodni muzej u Beogradu i osnovana opština Novi Beograd. U Zagrebu pohapšeno je 46 osoba zbog uzvikivanja nacionalističkih parola posle polufinala Kupa maršala Tita. Na svom VI kongresu Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) preimenovana je u Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Jedan dolar vredeo je 300 dinara. FNRJ poslala protesnu notu Svetoj stolici koja najavljuje uzdizanje Alojzija Stepinca u kardinala. U produkciji Triglav filma snimljen je Kekec. Prevedeni su Kamijev “Stranac”, Bodlerovo “Cveće zla”, Manova “Smrt u Veneciji”... Jugoslavija se ubrzano otvarala ka Zapadu - izložba savremene francuske umetnosti održana je u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju; Lubarda je raskrstio sa “objektivnom likovnom umetnošću”. U isto vreme, ipak, vodi se propagandni rat protiv “bugi-vugija”. Ples je okarakterisan kao previše vulgaran. Pop kultura morala je još malo da popričeka da postane legitimni deo Brozovog egalitarizma... NIN je tih godina bio nepokolebljiv “na braniku tekovina revolucije”: Džez utiče na animalna osećanja, pisao je najstariji nedeljnik na Balkanu. Ili: Opasnost za našu omladinu! U Beogradu za kratko vreme rastureno preko 100.000 primeraka stripa i pretparačke literature.

Politička situacija u svetu bila je zategnuta do granice pucanja. Besneo je Korejski rat. Umešali su se Amerikanci, Sovjeti i Kinezi. Evropu je polovila Gvozdena zavesa. Miris krvi i baruta u vazduhu. Zbog onoga što je bilo i zbog onoga što će biti. Niko ne sumnja - nove sukobe u Evropi nemoguće je izbeći...

(Jugoslavija je u epicentru zbog rezolucije Informbiroa. Tito se grubo otrgao iz sovjetskog zagrljaja što je opasno razljutilo Staljina. Hazjajin šalje pisma KPJ u kojima opanjkava Broza. Ne krije da bi na čelu FNRJ radije video Andriju Hebranga ili Sretena Žujovića – to je onaj čovek što se po legendi jedini izdrao na Tita i sprečio ga da se prilikom desenta na Drvar preda Nemcima – ali Broz hrabro odoleva: “Primiti pismo SKPB (Svesavezna komunistička partija boljševika), to je zabluda. I oni moraju da saznaju da je to zabluda. Primiti pismo, znači biti podlac, priznati ono što nije. Mislim da imamo pravo da govorimo na ravnoj nozi sa Sovjetskim Savezom. Kod njih postoji duboko nerazumijevanje onoga što se desilo kod nas. Ti si, Crni (konspirativno ime Sretena Žujovića), sebi uzeo za pravo da više voliš SSSR od mene... Naša Partija je čista kao sunce. Ti, Crni, hoćeš da razbiješ njeno jedinstvo, hoćeš da razbiješ njeno rukovodstvo koje već jedanaest godina radi zajedno. To je rukovodstvo vezano krvlju sa narodom. Mi smo taj narod pozivali da daje najveće žrtve. Taj narod ne bi nas htio da trpi ni jedan dan kad bismo se pokazali nedostojni tih žrtava”, vikao je Tito sa govornice na petom partijskom kongresu punih sedam sati. A onda krenuo u obračun sa “unutrašnjim neprijateljem”. Goli otok, Grgur, čistke, ubistva... Retorika između Moskve i Beograda postaje sve žešća. Za Staljina, Tito je izdajnik, prodana duša i lakej imperijalizma. Iz jugoslovenskih državnih ustanova preko noći nestaju portreti sovjetskog vođe, a Milovan Đilas u Brozovo ime poručuje da se “Jugoslavija ne odriče socijalizma, već Staljina, čija je politika postala bliska Hitlerovoj)

Josif Visarionovič Staljin (pravo prezime Džugašvili) nije mogao da pređe preko Brozovog odbijanja poslušnosti, iliti kako će istorija to nazvati – preko Titovog NE! Jugoslaviji tako preti ulazak u novi rat, odnosno invazija sovjetskih snaga. O tome se početkom pedesetih nije mnogo znalo. Da su sovjetske trupe iz nekoliko pravaca došle bukvalno do granice; da je u više navrata zabeležena čak i razmena vatre, te da je maršal Žukov osmislio detaljan plan masivnog padobranskog desanta na bosanski plato, saznaće se tek pošto tajne službe budu skinule oznaku tajnosti sa dokumenata o “ibeovskoj” krizi. Iz izveštaja obaveštajaca CIA, isprva, saznaćemo da je zemlja bila spremna za napad, jer sve četiri socijalističke vojske što je okružuju (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Albanija) zajedno nisu imale trupa koliko Jugoslavija. Ali uz podršku šest sovjetskih divizija, za šta je Staljin dao odobrenje, situacija bi se izokrenula.
"U tom slučaju, kombinovane sovjetsko-satelitske snage mogle bi uspešno da napadnu Jugoslaviju. Uspele bi da prevaziđu formalni vojni otpor i na kraju gerilske operacije učine neefikasnim”, stoji u jednom od dokumenata CIA.

Nacionalna sigurnosna agencija Sjedinjenih Država (NSA) pre nekoliko godina otvorila je folder pod nazivom “Izbegavanje Armagedona” i otišla korak dalje, opisujući kako je početkom pedesetih svet bio na ivici trećeg svetskog rata...
“Staljin je bio osednut Titom, spremao je veliki udar, invaziju i okupaciju. Sjedinjene Američke Države bile su spremne da brane Jugoslaviju nuklearnim oružjem”.

SAD je u Jugoslaviji u jednom trenutku videla moćnu, pouzdanu, gotovo savršenu branu od SSSR-a. Potvrda – vojna pomoć teška preko 700.000.000 dolara! (Uzgred, neke analize s kraja osamdesetih godina prošlog veka kazuju da su zapadne sile u održavanje Titovog režima sveukupno uložile oko 100 milijardi dolara?!) Najveći deo te sume otpao je na preko 400 aviona – od čega 43 nadzvučna koje su u ono vreme pored Sovjeta i Amerikanac imali još samo Francuzi i Britanci – i blizu 1.000 tenkova. Staljin nije imao kud, morao je da odustane. Godinu dana kasnije Čerčil će s jedne londonske govornice javno obećati i definitivno otkloniti svaku opasnost od sovjetske šape: “Jugosloveni su naši prijatelji. Ako neprijatelj napadne, ginućemo zajedno”.

Dok je britanski premijer obećavao podršku Titovoj Jugoslaviji drug Džugašvili već je bio mrtav. Sportski zanesenjaci i neki “kreativniji” svedoci onog vremena vole da kažu kako ga je dotukao fudbal! Fudbal u koji se ni najmanje nije razumeo i koji nije podnosio. Sraz što će ga Rojters nazvati “Utakmicom stoleća” godinu dana pre nego ta etiketa bude "zvanično” prikačena onom Šebešovom nezaboravnom čardašu i raskopčavanju mita o “nadfudbalskim” Englezima.

Tampere, jul 1952. Osmina finala olimpijskog turnira. U atmosferi sveopšteg straha i neizvesnosti, dok Evropa poput ranjene kučke liže rane, a Hladni rat zanavek odvaja “žito od kukolja”, neke više sile uredile su da se Jugosloveni i Sovjeti nađu i u fudbalskoj areni. Kao nikad do tada jednom žrebu dato je toliko na značaju. Kada je ćerka prvog čoveka Olimpijskog komiteta Erika fon Frenkel jednu za drugom izvukla ceduljice sa imenima SSSR i Jugoslavija, svetske agencije pod vinjetom “hitno” objavile su vest i uglas konstatovale: Pripremite se, biće ovo mnogo, mnogo više od igre. Znali su i Sovjeti i Jugosloveni i ceo svet – fudbal na 90 minuta prestaje da bude fudbal i postaje udarna pesnica dvojice Atlasa svetske politike, gospodara života i smrti. Pobeda, to je pitanje ideološke i svake druge časti. I pobeda, to je dokaz da je pobednik u pravu po pitanju rezolucije Informbiroa i smera socijalističkog razvoja. Samo, taj jugoslovensko-sovjetski fudbalski rat potrajaće mnogo duže od planiranih 90 minuta. Ući će u drugi i treći dan. Njegov epilog učiniće da posle 210 minuta efektivne borbe Jugosloveni dobiju heroje ravne gerilcima naširoko opevanim u Titovim istorijskim čitankama, a Sovjeti stradalnike što će ih se država odreći i što će uz dosta sreće izbeći Gulag i sigurnu smrt zbog “veleizdaje”.

U gradiću okruženom jezerima i stoletnim borovim šumama, na neuglednom stadionu Ratina, Jugoslavija i SSSR sastaće se dva puta u tri dana. Prvo je bilo 5:5. Čista fudbalska epika. Do 75. minuta 5:1 za nas... U ponovljenom susretu Sovjeti su poveli, a Jugoslavija slavila sa 3:1. Jedna stara skaska kaže kako je prvi po činu u selektorskoj komisiji jugoslovenskog tima – Aleksandar Tirnanić, kad se treska posle velikog trijumfa stišala, ostao poslednji u svlačionici. Da duboko udahne, izdahne, sredi misli. Filmska scena... Polumrak, svetlost se jedva migolji kroz malene šalukatre. Dlanovima oslonjen na umivaonik Tirke stoji ispred ogledala. Kapljice dobuju u jednakim intervalima... Zvonik lagane, plemenite tuge na kraju svake utakmice, svake lepe pesme. Pokret glave ulevo, pa udesno i spoznaja da je u trenu osedeo. A bile su mu tek 42. Negde u isto vreme, stotinama kilometara daleko, kod Kranja, u raskošnom kaštelu podno Alpa, Tito je opalio nekoliko metaka iz svog “mauzera”. U čast olimpijaca. Govorilo se još kako se posle šeretski smejao i seo da Staljinu napiše pismo...
...

Beara - Stanković, Crnković – Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Sva predratna, ratna i poratna dečurlija sa ovih naših prostora umala je naizust da ih pobroji. Ovim redom, po pozicijama. Hrvati su voleli da kažu da se “recitira baš lagano, kao Voćka poslije kiše”. I svi oni koji su ih gledali nemaju dilemu – najbolji tim što ga je jugoslovenski fudbal imao. Šestorica Hrvata i petorica Srba – Bearu ćemo ovaj put međ Srbe, zlobnici nek skuže da je zbog ravnoteže ako im je tako milo – okupiće se u junu '52. Zajedno će istrčati samo šest puta i zaslužiti da ih u Beogradu ili Zagrebu; srebru ili bronzi, izliju kao nacionalne junake. A na dalek put, o tome se baš malo zna, ispraćeni su kao kužni...

Posle 16 dana napornih priprema u Ljubljani i nekoliko kontrolnih utakmica, novinari su kao po komandi osuli paljbu po reprezentativcima i selektorskoj komisiji Tirnanić – Pogačnik - Lemešić. Udarili su i na neprikosnovene veličine. Za Rajka Mitića i Stjepana Bobeka govorilo se da su zaboravili da postižu golove...
“Beara je značajno popustio u državnom timu, sa Stankovićem treba još da se radi, Crnković nepotrebnu nervozu prenosi na saigrače, Boškov zaboravlja da treba da uposli levo krilo ispred sebe... Ognjanov pritom ne traži loptu. A i kad je dobije samo komplikuje igru. Bernard Vukas, mada je pokazao golgeterske sposobnosti, nije centarfor kakav je potreban timu. Na sve to, Mitić i Bobek nisu pri šutu. Ukratko, Plavima se ne piše dobro u Finskoj”.

Ostalo je zabeleženo na stranicama požutele štampe da su samo Zlatko Čajkovski i Ivica Horvat pošteđeni.

Kritike su najviše zabolele najiskusnije. Bobek, Mitić i Stanković tražili su od Tirketa da ih oslobodi dužnosti. Trebalo je mnogo ubeđivanja da ostanu sa ekipom. Koliko su novinari pogrešili pokazaće rezultat na OI, ali i jedan stari zapis koji potpisuje Miljan Miljanić, po mnogima najumnija glava našeg fudbala. Deset najvećih igrača Jugoslavije svih vremena, po Miljanu: 1. Bernard Vukas; 2. Zlatko Čajkovski; 3. Stjepan Bobek; 4. Rajko Mitić; 5. Branko Zebec; 6. Vujadin Boškov; 7. Dragan Džajić; 8. Dragoslav Šekularac; 9. Milan Galić; 10. Velibor Vasović. Od desetorice, u celoj istoriji domaćeg loptanja, šestorica iz samo jednog tima. Amin.

Jugoslavija je na Olimpijskim igrama u Helsinkiju odigrala šest utakmica. Tamo negde u zaboravu “zaglavila” je i premijera protiv Indijaca (10:1) i četvrtfinale sa Dancima (5:3) i polufinalni okršaj sa Nemcima (3:1). Pa čak i veliko finale u kome smo se namerili na Puškaševu Laku konjicu i ostali bez zlata (0:2). Za vijek i vjekov ostao je samo taj antologijski sudar Jugoslavije i SSSR-a. Sudar Tita i Staljina.
“Sećam se da sam o utakmicama u Tampereu pisao kao da je bio rat svetova”, ispričao je za knjigu “11 veličanstvenih” Vladete Nedeljkovića veliki as beogradskog sportskog žurnalizma Stojan Protić. “Taj naš tim nastao je spontano. Tirke je samo rasporedio igrače na odgovarajuća mesta. Vukasa je prebacio na centarfora i u punoj meri ga igrački uzdigao, istovremeno pruživši šansu Zebecu da postane najbolje levo krilo na svetu”.

Tirke se pomalo plašio Indijaca. Kasnije će to sramežljivo priznati. Čuo je od nekih prijatelja da su ih Francuzi na jedvite jade dobili sa 2:1 nekoliko dana ranije u prijateljskoj. I tako... Ali čim su se prvaci Azije pojavili prekoputa, tamnoputi, svaki niži od našeg Čika, bez štucni, kostobrana i kopački, onako bosonogi, sve je bilo jasno. Zebec se baš nadavao golova. Veselio se četiri puta na tom meču. Za sutradan bio je zakazan žreb. Mnogo veće uzbuđenje od utakmice sa Indijom. Artur Takač bio je jugoslavenski predstavnik na izvlačenju parova. Dogovor je bio da vesti odmah javi u naš štab u olimpijskom selu. Kraj telefona dežurao je Branko Stanković. Čekanje se bilo odužilo... Kada se Takač najzad javio bata Stane se potrudio da od svega napravi svojevrstan spektakl. Medison Skver Garden usred olimpijskog sela! I Don Danfi iz najboljih dana, sa radio talasa... Kao da će za koji minut Marćano na Džo Luisa.

- Iiiiii...naš naredni protivnik jeeee...

Još koji sekund i ne bi se Zvezdin bek dobro proveo.

- ...naš naredni protivnik jeee... Reprezentacija Sovjetskog Saveza!

Sva moć one tišine i iščekivanja kao da se pretočila u larmu. Svi zagalamiše. Ruke preko usta, ruke u kosi, ruke skrštene na temenu...

- Pa kud baš na njih od svih ekipa?! - vajkao se Rajko Mitić. I nije bio jedini pri tom stavu.

Ali ubrzo će selektor Tirnanić “uvesti” optimizam u igru:

- Momci, dobro je ovo. Bolje da sa najjačima igramo na početku, dok smo sveži. Idemo – lagano istrčavanje, večera pa u krevet. Od sutra nas čeka ozbiljan posao.

Nadovezao se Čik Čajkovski:

- Zašto bismo se plašili Rusa?! Imamo veće međunarodno iskustvo, igramo duhovitije, naše poznavanje igre je veće, a ni kondicija nam nije za bacanje. Hajde, prestanite da proklinjete sudbinu. Sovjeti će zapamtiti Tampere!

U olimpijsko selo ubrzo su stigli i naši novinari. Doneli su dosta informacija o sovjetskom timu. Poveli su se dugi razgovori sa selektorom Tirnanićem, te trenerima Tonijem Pogačnikom i Leom Lemešićem. Doktor Mihailo Andrejević, veliki neimar jugo-fudbala, došao je sa svojim prijateljem Žilom Rimeom, prvim čovekom FIFA.
“Siguran sam da ćete odigrati lepu i zanimljivu utakmicu. Žreb vam je odredio da pišete istoriju olimpijskog fudbala. A Ruse ni ovako ni onako ne biste mogli da izbegnete”.

Svetski mediji polarizovali su se po principu Gvozdene zavese. Znalo se jako dobro ko je uz Sovjete, ko uz Jugoslovene. U to su se uverili i naši igrači šetajući jedno prepodne ulicama Helsinkija. Zabeležio Veka Ilić, novinar Politike i atletski reprezentativac u trci na 5.000 metara: “Bio je lep julski dan. Upijali smo svaki detalj finske prestonice. Divan grad. Nigde nije bilo posledica Drugog svetskog rata. A kod nas pola Beograda i dalje u ruševinama. Prenuli smo se kad su u podne ulični prodavci novina počeli da uzvikuju glavne vesti. Udarna je bila da će Tito igrati fudbal protiv Staljina. Utakmicu su najavljivali kao najveću u istoriji olimpijskih turnira. Jedan švedski list stavio je ovakav naslov: Mračni izgledi Sovjeta u duelu dva najveća favorita turnira”... 

Veliko interesovanje novinara nikome u našem štabu nije smetalo. Jugoslovenski igrači izlazili su svima u susret. Davali izjave i družili se sa domaćinima. Zbog toga su ubrzo postali veoma popularni. Tako Finci neće štedeti ni dlanove ni grla tokom obe utakmice... S druge strane, Sovjeti su bili smešteni van olimpijskog sela, u naselju Otanijemi, pod ključem! Bilo im je zabranjeno da komuniciraju s medijima. Posebno s Jugoslovenima.
“Izvinite, ne možemo da vam damo odgovor na vaše pitanje. Odgovorni drug trenutno je odsutan”, moglo je najčešće da se čuje. 

Sovjetski tabor bio je ograđen žicom, niko nenajavljen nije mogao da priđe. Kontakti sa ostalim sportistima svodili su se na odigravanje utakmica. Nikada nisu odlazili u grad niti im je dozvoljeno da komuniciraju sa osobljem koje ih je opsluživalo. Dosta godina kasnije saznaće se da je među 423 sportista bilo stotinak agenata NKVD-a. Svi registrovani kao pomoćni treneri, maseri, lekari, redari...

Rajko Mitić sećao se jedne zagrebačke epizode i susreta sa najboljim ruskim igračem onog vremena, Vsevolodom Bobrovim:
“Bio sam blizak sa nekim njihovim fudbalerima. Kada sam '47. operisao meniskus kod čuvenog doktora Ferda Grospića, u Zagrebu je istim povodom bio centarfor CDKA Grigorij Fedotov. Odmah za njim u Zagreb je inkognito doputovao i Bobrov. Operacije su bile uspešne. Toliko uspešne da će nam Bobrov uvaliti tri komada u Tampereu! Uglavnom, u parku sam jednog dana sreo Bobrova, obradovao se i pritrčao da se pozdravimo. Dočekao me hladno, nevoljno pružio ruku... Osvrtao se plašljivo oko sebe i na pitanje šta je sa Fedotovim odgovorio da se žuri. Brzo se udaljio. Očigledno ni on nije smeo da razgovara sa Jugoslovenima, mada je u svemu bio povlašćena ličnost u SSSR-u”.

Aleksandar Tirnanić dobio je informacije od stručnjaka i novinara iz Austrije kako igraju Sovjeti. Kazali su mu da ti momci u crvenim dresovima mogu da trče do iznemoglosti, što je manje-više bilo poznato, ali i da su prozirni, odnosno da odigravaju iz prve, šablonski. Naši nisu mogli na trening SSSR-a. Sutradan, Tirke je širom otvorio “vrata” svima koji su želeli da vide naše momke. Igra na dva gola i mala zamka za špijune: Stanković krilo, Crnković “spojka”, Čik kao bek, Horvat centarfor. Bobeka i Mitića znao je ceo svet, pa su ostali na svojim pozicijama. Sve to zaličilo je na opuštenu dečiju igru na poljančetu. Selektor SSSR-a Boris Arkadijev zadovoljno je trljao ruke i ne sluteći da svojima nosi iskrivljenu sliku o kvalitetima Jugoslovena.
“Bolji smo od njih, nema razloga za brigu”.

U Tampereu je osvanuo lep 20. jul. Prepodne sunce, pred utakmicu laka letnja kišica. Na nedovršenim tribinama blizu 20.000 ljudi. U novinarskoj loži kao u košnici. Telefoni zvrje na sve strane – London, Njujork, Lisabon, Melburn, Pariz... Malo je tu sportskih novinara. Najveće svetske redakcije poslale su svoje najbolje spoljno-političke komentatore. I to je pokazatelj da svet zanima samo politički aspekt: ko će pobediti, Tito ili Staljin?

Vladeta Nedeljković sakupio je mnogo priča od samih aktera tog kolosalnog događaja. Minuti pred prvi zvižduk na stadionu Ratina:
“Dok se fudbaleri zagrevaju engleski sudija Artur Elis – najbolji od najboljih u tom trenutku, delilac pravde u finalu Mundijala u Brazilu dve godine ranije – dobija poslednja uputstva od delegata Stenlija Rausa, budućeg prvog čoveka FIFA. Radivoje Marković i Hrvoje Macanović, reporteri udruženih jugoslovenskih radio stanica, uspostavljaju vezu sa Beogradom. Gledaoci šire kišobrane ili navlače najlonske ogrtače (poslednji modni krik!). U dalekoj Jugoslaviji polako zamire život. Svi su pored radio aparata, ili na ulicama ispod razglasnih uređaja na banderama. Igra, odnosno više od igre može da počne”...

Sovjeti su do poslednjeg trenutka čekali dozvolu iz Kremlja da započnu utakmicu. Odobrenje je stiglo, ali nije bilo naročito “precizno”. Smeju li igrači da se rukuju sa Jugoslovenima? Kako se ponašati u bliskom kontaktu? Ruski kapiten Bobrov drhtaće na centru kao i onomad u Zagrebu kad je sreo Rajka. Prihvatiti ispruženu ruku Ivice Horvata li ne? Nećkaće se tako nekoliko sekundi poput nesigurne mlade, sve dok sportista u njemu nije pobedio prestrašenog čoveka. A kako i ne bi bio prestrašen? I ko se to ne bi prestrašio? Uoči izlaska na teren čitalo se Staljinovo pismo. Hazjajin je upozorio na odgovornost u slučaju poraza. Svi su jako dobro znali šta to znači. Golman Leonid Ivanov zapisao je u svojim memoarima: “Niko nije govorio o taktici i fudbalu, samo o političkoj situaciji. Kao da je u pitanju razgovor pred nekakvu bitku, a ne pred sportsku igru. Navijači na tribinama nisu navijali za nas, igrače. Grmelo je samo “Tito, Tito” sa jedne, ili “Staljin, Staljin” sa druge strane”.

U jugoslovenskoj svlačionici sličan ambijent. Istina, u Brozovom telegramu nije bilo otvorenih pretnji, ali strašne priče o zloglasnom logoru na Golom otoku bile su počele polako da se šire. Znalo se gde idu oni koji razočaraju ili izdaju Tita. A poraz od SSSR-a, pa još u tako delikatnom trenutku, sigurno ne bi bio malo razočarenje za jednog od najmoćnijih ljudi sveta...
“Znali smo da je cela zemlja na nogma, da vlada napetost”, sećao se Vladimir Beara. “Pišu nam svi. Od raznih radnih kolektiva, preko vojnika u karaulama do pionirskih organizacija. I onda Tito! Noge su nam se odsekle! Sad ti igraj kad Tito šalje telegram. Hrabrili smo jedan drugog, a svi mislili isto: šta nam je ovo trebalo u životu”.

Pred izlazak na teren poslednji je govorio Čajkovski. Kratko i jasno: “Dečki, za ljude doma danas postajemo heroji ili kukavice”. Leonid Ivanov čuo je nešto slično od jednog svog saigrača (kaže da nije zapamtio od kog) pred sam izlazak na teren: “Rebjata, danas smo gladijatori. Ovo je pitanje života i smrti”.

I konačno je krenulo. Kolena klecaju, lopte neprecizne. Greška grešku stiže. Sovjeti kipte od snage. Uzalud. Nema ideje. Muve bez glave. Štef i Rajko polako smiruju puls. Počinju da diktiraju tempo, posed je dobrano na našoj strani. Arkadijev je nervozan, maše rukama kraj aut-linije. Tirke smireno “rukovodi” našim linijama. Posle 20 i kusur minuta svima je jasno da su Jugosloveni tehnički daleko ispred rivala. Magični četvorougao Čajkovski – Boškov – Mitić – Bobek razara odbranu Sovjeta, prodire poput slavne “tridesetčetvorke” u kontraofanzivi “Kutuzov”. Kursk, '43. Stanković i Crnković nemaju puno posla. Sve što prođe, Beara lako kupi. Minut 29. Prva gužva oko Ivanova. Rajko Mitić dobro nišani – 1:0. Tek onda Plavi su se potpuno opustili. Kakva igra... Kombinacije, driblinzi, šanse, egzibicije. Bajka. Na poluvremenu – 3:0. Bata Ognjanov u 33. i Branko Zebec u 44.     
“Svi smo ćutali. Grobna tišina u svlačionici. Nismo mogli da dođemo do daha”, pisao je dalje Ivanov u svojim memoarima. Bobrov je sećanja na Tampere i taj momenat ovekovečio u knjizi “Genije”: “Gledam Leonida – plače! Tešim ga da će biti bolje, da ćemo uspeti da izjednačimo. Ni sam puno ne verujem u to. Hrabre nas: Ma, ne mogu oni u ovakvom tempu da igraju do kraja. Mi samo ćutimo”.

“Vukasa! Vukasa moramo da zaustavimo”, glas selektora Arkadijeva kao da je dopirao iz nekakvog tunela. Malo ko ga je čuo.

Tirke i trener Pogačnik na pauzi upozorili su svoje pulene da se nipošto ne povlače. I Bobek u prvom napadu, čim se krenulo sa centra, pogađa za 4:0. Onda Bobrov u 53, pa opet Zebec u 59. Jugoslavija – SSSR 5:2! Do kraja 15 minuta... Sunce se već spremalo na počinak kad je Vasilij Trofimov digao diva iz mrtvih i stresao mu pepeo sa epoleta. A onda tri kornera, tri kobna kornera...
“Oni kao da su imali tri igrača više na terenu u tim poslednjim minutima”, pričao je davno naš kapiten Ivica Horvat, a zabeležio magnetofon Radio Beograda. “To igralište bilo je nekoliko metara uže nego što je uobičajeno. Kad su Rusi izvodili kornere lopta je išla jako brzo i oštro. To nije bilo ono klasično centriranje. Nemaš vremena da se postaviš. Beara i ja tu nismo umeli da se snađemo”

Vsevolod Bobrov bio je strašan u igri glavom. Dva ubacivanja iz ugla i dva njegova gola – 5:4! Pretposlednji minut. Bobrov sada prodire, Bobek ga nekako zausatvlja, međutim... Bolje da nije. Opet prokleti korner. Sada su trojica oko Bobrova. Ali Trofimov... Taj lukavi Trofimov! Sve vidi i gađa brzonogog Aleksandra Petrova. Niko ne shvata kuda ta lopta prolazi. Krah. Elis zviždi na centar. Beara ju je video tek kada se našla u mreži. Na liniji su bili i Crnković i Boškov i Čajkovski. Uzalud. Drama dostojna Čehovljevog pera... Ne, ne bez poslednjeg čina: Artur Elis već je stavio pištaljku u usta. Nećka se. Hoće, neće – hoće, neće. Sačekaće. Ide napad Sovjeta. Beskov je na roglju šesnaesterca... Izvući će poslednji atom snage i pasti kao grogirani bokser. Šut!

“Kada sam video tu loptu kako ide prema golu pomislio sam: zar je moguće da posle 5:1 bude 5:6? Pomislim tako i samo me nešto preseče u grlu. Shvatio sam više ne mogu reč da izustim. Izgubio sam dar govora! Takav je to šok bio. I strah, naravno.”, napisaće Raća Marković u svojoj knjizi “Gol, gol, gol”. “Prenos je morao da nastavi Hrvoje Macanović, legenda zagrebačkog sportskog novinarstva. On je bio nešto pribraniji od mene”...

Prevrtljivica mala, kožna. Režiser nekih velikih tuga i još većih radosti. Skrenula je u zadnji čas, prethodno se očešavši u onoj gužvi o jednog igrača. Stativa! Braonkasti zvrk! I flundra malecka, u isti čas. Za Sovjete Ata, za Jugoslovene Tiha. Beskov se hvata za glavu. Elis kaže - kraj.

“Morate mi verovati, ljudi. Meni srce i danas drhće kad se setim tog udarca i kad pričam o ovome”, staračkim će glasom dalje Horvat. “Beara i ja smo se dugo osećali krivim. On mi još kaže: Imam ruke i ništa im ne mogu. Ma nismo spavali. Nismo ni jeli ni pili iduća dva dana. Ispalo je, boga mu, ko da smo hteli lažirat nešto! Kako za 15 minuta četiri gola?! Pa ko će poverovat u to? Dve noći Vlade, Boškov i ja šetali smo u tri i četiri sata noću parkom. Nismo znali šta ćemo od sebe”.

Legendarni as moskovskog Spartaka Igor Neto govorio je pre nego što će mu alchajmer zakucati na vrata kako je njega i njegove drugove podstakao strah od smrti. Osetili su da Plavi padaju fizički i odigrali iznad granica svojih mogućnosti. To je bila čista borba za život.
“Sad! Sad! Gotovi su! Vikao je Bobrov i mi smo, ni sam ne znam kako, smogli snage za još nekoliko napada”.

Stjepan Bobek:
“Ne znam... Ne znam jesmo li se opustili, prepali ili umorili. Valjda sve pomalo. Nismo više mogli. Možda bi bilo lakše da smo vodili s manjom razlikom. Siguran sam da 2:1 ili 3:1 ne bismo ispustili, ovako... Olovo u nogama. Kaj da ti velim... Samo smo čekali kraj. Bili smo totalno prazni. Nismo mogli ni disati, kamoli trčati”, premotao je nedavno jednu staru Štefovu u svojoj priči u Jutarnjem listu Vlado Vurušić.

Upravo će Bobek povući možda i ključni potez pred dodatnih 30 minuta. O tome postoji svedočanstvo. Dok su izmrcvareni igrači išli ka klupama, selektor Arkadijev dovikuje Bobrovu:

- Traži 15 minuta odmora!

Štef je to čuo i učinilo mu se da je razumeo...
Shvatio sam o čemu se radi. Želeo je da dodatno ohrabri svoje igrače, da sa njima podeli odgovornost i olakša im posao u produžecima, ispričao je svojevremeno Bobek. “Bobrov je prišao Arturu Elisu i tri puta zaredom ispružio šaku sa svih pet prstiju. Ako se mi ne usprotivimo Englez mora da udovolji zahtevu. Pritrčao sam i odmahnuo rukom. Objašnjavam da ne pristajemo na odmor. Elis me začuđeno pita: immediately? Razumeo sam otprilike i kazao: jes, jes! Sudija je dunuo u pištaljku i pokazao igračima da se odmah vrate na teren”.   

Horvatu ništa nije jasno...

- Štef, zašto?! Pa treba nam odmor.

- Pričaćemo kasnije - sasećiće raspravu u korenu prvotimac Partizana.

Plavi su imali mnogo sreće u produžecima. Sovjeti više napadaju. Fizika dolazi do punog izražaja. Beara je na iskušenjima. Nekoliko puta na spektakularan način spasava svoju mrežu. U dva navrata (opet?!) učiniće to i naš 13. igrač tog čudesnog skandinavskog predvečerja - stativa. Ata i Tiha ne menjaju strane... 

Igraće se ponovljena utakmica.

U autobusu koji je prevozio Jugoslovene do hotela – muk. Zgužvana lica, ubledela. Svašta se sa njih može pročitati. U biti: Šta se to kog vraga nama upravo dogodilo? I ko će dočekati novi meč za dva dana? Toni Pogačnik objašnjava gde se grešilo kod kornera. Zalud je sad... Niko ga ne sluša. Za stolom u hotelskom restoranu hranu niko ni da okusi. Svi se isto pitaju: Da li sam možda ja kriv? Kako li je našima u domovini? A Tito? Da li je slušao prenos? Psuje li? Predstojale su duge, besane noći... Aleksandar Tirnanić bio je dovoljno mudar da uvidi kako mu se tim psihološki potpuno raspao. Otkazao je sve treninge. Tražio je od fudbalera samo da ujutru urade gimnastiku i da se dobro odmore. I šetnja je bila obavezna. Druženje takođe. Ideja je bila da niko nijednog trenutka ne bude sam sa svojim mislima. Tirke je neprestano hvalio svoje momke. Trudio se da ih opusti i ubedi da su bolji, da ne brinu. Govorio im je da igraju najbolji fudbal na svetu.

Doktor Aca Obradović bio je deo jugoslovenske delegacije u Finskoj. Jednog od onih malobrojnih dana kada je iz samo sebi znanih razloga Maderu zamenio Prešernovom kleti, tamo u Dečanskoj 23, ili ako vam je draže – Moše Pijade, za punim stolom orošenog vina, čuveni Doktor O ispričao je priču o ambijentu u našem timu između dve utakmice. Zabeleženo u knjizi “11 veličanstvenih”:
“Tako strahovit pritisak nikada nije niti će doživeti nijedna jugoslovenska reprezentacija. Kako je raslo interesovanje javnosti i kako je rastao publicitet, povećavala se i nervoza među našim igračima. Svi traže, svi očekuju pobedu... Treba svima udovoljiti. I što je najvažnije: šta nas čeka ako ne uspemo”?

(Verujte, bilo je nemoguće odoleti... I ne, ne samo da bih rezilio, ozloglasio ove sadašnje – oni su to već sami posve fino oposlili - već da bih mlađima približio onakve erudite. Jer fudbal su nam nekad vodila dva doktora, dva svetska čoveka – dr Aca Obradović i dr Mihailo Andrejević. Acu su zvali i prva lula jugoslovenskog fudbala. Njegova je bila ideja da Zvezda izgradi najveći stadion u Evropi. Zajedno sa Slobodanom Ćosićem i kasnije Miljanom Miljanićem udario je temelje svetskog brenda, Red Star. Prvi je u državi počeo da na fudbal gleda kao na posao i zbog toga je morao da bude kažnjen. Ali to je neka druga priča... Doktor Andrejević, čuveni Andrejka, ili Endi, kako su mu tepali Englezi, vedrio je i oblačio više od 40 godina svetskim fudbalom. Uvek brinući o interesima našeg nacionalnog tima i naših klubova. Postavljao je i skidao sudije sa lista, bio u svim mogućim komisijama FIFA. Čak mu spočitavaju da je umeo i žreb da “dotera”, kad ustreba njegovim “jugovićima”. Dva puta kandidat za prvog čoveka Svetske fudbalske organizacije! Prvi put odrekao se u korist Stenlija Rausa (1966), drugi put tu čast prepustio je Avelanžu (1974). U oba navrata imao je obezbeđenu većinu na glasanju. Smatrao je kako više može da pomogne iz drugog plana i za tu dužnost pripremao Dušana Maravića. A imali smo i trećeg doktora u vrhu Saveza i FIFA – dr Vojin Smodlaka. Biće dovoljno ovako: redovni profesor Njujorškog univerziteta...)

I dok su se Jugosloveni opuštali i psihološki detaljno spremali za novu utakmicu, Sovjeti su srljali iz greške u grešku. U SSSR-u ni u jednim vestima nije objavljen rezultat. Zbog velikog razočarenja, naređeno je da Sovjetski sport objavi samo jednu rečenicu: “Juče u Tampereu, na olimpijskom fudbalskom turniru, reprezentacija naše zemlje odigrala je nerešeno sa Jugoslavijom – 5:5”. Bio je to nagoveštaj ozbiljne bure na državnom nivou.

Sovjeti su se praktično samoubili čekajući revanš. Oba dana između utakmica trenirali dva puta dnevno po dva sata?! Na kažnjenički trening naterao ih je “načelnik” reprezentacije Vladimir Maškarin. Politička linija, nadzorni organ... Nakon poslednjeg treninga pročitan im je novi Staljinov telegram. Zahtevao je da pobede ekipu klike Tito-Ranković i otvoreno zapretio da paze šta rade, kako ne bi izgubili svoja visoka zvanja majstora sporta. Tražili su im čak da potpišu nekakve izjave u kojima obećavaju pobedu?! Svi su uplašeno ćutali. I selektor Arkadijev. Samo je trener Jakušin, onako pognute glave, mrmljao sebi u bradu: “Preterali smo... Preterali smo s treningom. Kako ćemo sutra da igramo? Kako izdražti 90 minuta”...

Nesrećni sovjetski fudbaleri nisu mogli ni da sanjaju da Staljinove pretnje neće biti najgore što će ih snaći pred sudbonosni meč. Uoči početka druge utakmice u njihovu svlačionicu sjurio se prvi sekretar CK Komsomola. Drug u crnom kaputu, mrkog pogleda i gustih razbarušenih obrva prekinuo je poslednji dogovor da bi zatražio pobedu “protiv Titovih pasa”...

- Zašto ste ućutali, zar nemate ništa pametno da kažete svojim igračima? - drsko će selektoru Arkadijevu.

- Rebjata, igrajte svoju igru. Pokažite šta znate. Na silu ne ide - snuždio se iskuni stručnjak izbegavajući "sečiva” iz očiju nezvanog gosta, znajući, jelte, s kim ima posla. Aleksandar Šeljepin - Staljinov čovek od poverenja. Ubica pod nazivom “Železni Šurik”, budući šef KGB-a. Nije mnogo pričao. Imao je samo jedan zahtev: pobeda za druga Staljina!

Raća Marković boravio je osamdesetih u Moskvi i došao do nekih zanimljivih podataka. Objavljeno u Tempu: “Bilo je to teško vreme staljinističke klevetničke kampanje protiv naše zemlje. Istina je, utakmica u Tampereu angažovala je i samog Staljina. Kad su ti dani davno prohujali neki ozbiljni ljudi rekli su mi da je čak učestvovao u određivanju sastava za Jugoslaviju. Podstaknut od svojih savetodavaca, u onom pretećem telegramu, naredio je da Čkuaseli mora da igra. To danas možda izgleda malo verovatno, ali ako se bar na trenutak vratimo u one teške dane kazivanje svedoka i dobrih poznavalaca mogu se prihvatiti s poverenjem”.

Nisu ni Jugosloveni bezbrižno ušli u tu drugu utakmicu, ali barem im je izložena nekakva taktika, nekakav plan. A i Titovo drugo pismo sadržalo je notu podrške. Tirke je izveo istih 11. Za strategiju bio je zadužen Toni Pogačnik. Kazao je da na Bobrovu moramo da smenjujemo čuvare. U osnovi, drži ga Boškov, međutim kada ode u gore i igra isturenog centarfora, preuzima ga Horvat. Mitić i Bobek treba da budu bliži njihovom golu, halfovi da im pomažu...
“...i nikoga neću da vidim ni blizu Beare, nikoga u šesnaestercu. On neka radi svoj posao. Takođe, niko nema pravo da menja formaciju ili način igre. Čak ni kapiten! Igraćemo napadački od početka do kraja. Kod kornera Čajkovski pomaže Beari i Horvatu. Napadi moraju da nam budu iznenadni i mnogo brži. Naše kornere pucaće Vukas. Da iskoristimo dobar skok Ognjanova i Zebeca”...

Isti stadion, ista ona "trava”, koje zapravo i nije bilo, isti sudija (s jednim pomoćnikom sveštenikom i drugim pomoćnikom lokalnim ribarom – čari romantičnog fudbala), iste misli, isto moranje. Bilo je oblačno i slutilo je na kišu. Kao da je i nebo znalo da će tog dana zbog nekoga morati da zaplače...

Sovjeti su krenuli grubo. Svaki njihov pokret “prošaran” je vidljivom borbom za život. Udaraju i nogama i rukama. U batinanju prednjače Bašaškin, Neto i Nirkov. Artur Elis autoritativno im objašnjaca da će biti isključeni. Oni se izvinjavaju, klanjaju i nastavljaju po starom. Vsevolod Bobrov je Bearina noćna mora. Šesti minut – 0:1. Vlade se nije ni pomerio. Maše rukama, žali se na sunce kog nema i ljutito stavlja kačket. Plavi ne paniče. Kako vreme odmiče Sovjeti se povlače. Bobek i Mitić počinju da gospodare. U 20. minutu Bajdo Vukas navlači na sebe četvoricu, odlaže Zebecu, ovaj u trku za Rajka Mitića i to je 1:1! Arkadijev se hvata za glavu... Svestan je – nema snage za ovi udar. Ubiše ih treninzi prethodna dva dana. Negde na isteku pola sata igre Elis pokazuje na belu tačku. Bašaškin je igrao rukom. A onda Bobekova “monodrama”.
“To je najdramatičniji trenutak u mojoj karijeri! Kako je počeo meč samo sam se molio da ne bude penala. Jer ja sam bio određen da pucam. I baš to mi se dogodi”, zapisao je veliki Štef u Olimpijskom vekovniku. “Bio sam najveći mučenik. U glavi hiljadu kombinacija. Razmišljam, ako promašim – uzeću pištolj i ubiću se! Stojim kod penala, gledam iza sebe – svi okrenuli leđa. Niko ne sme da gleda. To mi napravi još veći problem. Zalet, šut... Ivanov me pročitao, ali gađao sam dosta jako, lopta ga je samo okrznula i završila u mreži. Najzad, 2:1 za nas. Nikada u životu nisam bio srećniji”.

Veliki SSSR je na kolenima. Zlatko Čajkovski režira poslednju scenu najčuvenijeg olimpijskog trilera. Bobek peta, Čik udarac, lopta kači Petrova i vara Ivanova – 3:1. Jugoslavija slavi.
“Kada smo poveli sa 1:0 u drugoj utakmici usledila je naredba sa naše klupe da se povučemo. Da igramo samo odbranu. To je bilo samoubistvo! Bogohuljenje, skrnavljenje igre! Arkadijev je tako naložio, on je kriv za sve. Plakali smo od muke i straha”, govorio je 36 godina kasnije Anatolij Bašaškin.

U Jugoslaviji opštenarodno slavlje. Ljudi se spontano okupljaju na ulicama Beograda, Zagreba, Splita, Niša, Šibenika, Ljubljane, Maribora, Novog Sada... Kliče se iz sveg glasa: “bolje naši nego staljinaši” i “naši fudbaleri pravi bombarderi”. Sa ratnih brodova na Jadranu oglasile su se sirene. Beogradski Sport štampao je rekordnih 300.000 primeraka. Preko cele prve strane naslov: “Jugoslavija pregazila SSSR”. Strani mediji odreda, kao po dogovoru, konstatuju: “Tito ponovo pobedio Staljina”. Jugoslaviju i njene fudbalere veliča i čuveni Njujork tajms. A tamo u Helsinkiju, generalni sekretar FSJ Kosta Popović nosi na poštu telegram predsedniku: “Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu, Beograd. Borili smo se i pobedili uz Vašu i podršku čitavog našeg naroda. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije”. Tito brzo odgovara. Nalaže Ministarstvu inostranih poslova da preko naše ambasade u Finskoj svakom od igrača za nagradu bude isplaćeno po 500 dolara. Beše to velika para u ono vreme. U Kremlju zemljotres. Radio prenos prekinut početkom drugog poluvremena. Specijalni izveštač Pravde sa Olimpijskih igara, kad je uspostavio vezu sa stenografima u Moskvi, dobio je obavešetnje da izdiktira samo rezultat.

- Ponovljeni meč Jugoslavija – SSSR završen je rezultatom 3:1. Eta vsjo?

- Eta vsjo!  

ŠTA JE BILO POSLE...

Gotovo svi helsinški junaci napravili su karijere vredne divljenja i zaslužili status neprikosnovenih fudbalskih idola velike Jugoslavije. Vladimir Beara postaće najbolji golman sveta i to će mu lično priznati Jašin. Čitavu deceniju nezamenjiv na golu državnog tima. Bekovski tandem Stanković – Crnković, zajedno sa Bearom, 28 mečeva zaredom poslednji bedem Plavih. Bata Stane nestrašljivi čuvar svoje Zvezde, bek u lakovanim cipelama; Crni, nekada mladi partizanski oficir, legitimni gospodar Maksimira. Srce ko Sljeme. Obojica “zastave”, preko 500 zvaničnih klupskih utakmica. Zlatko Čajkovski - prvi half planete. Idealna borbena linija: 4 - Čik, 5 - Ocvirk, 6 - Andrade. Tvorac velikog Bajerna. Do njega Vujadin Boškov i Ivica Horvat. Vetrogonjsti Lala iz Begeča osedeće kao legendarni čika Vujke, trener Reala iz Madrida, a plećati delija iz Siska potpisaće najvredniju kolajnu zagrebačkog fudbala – Dinamov Kup sajamskih gradova. Batu Ognjanova u “ikonostas” će Puškaš lično. Don Pančo jednom u Subotici umesto posvete ispod životnog dela: “Nikada, ja nikada nisam video da neko tako igra na desnom krilu. Dobro, možda samo Kopa”... Veliki Rajko Mitić, od milja Bata Rale, “igraće” zauvek u bronzi, u svojoj ulici, ispred stadiona što je poneo njegovo ime. Bobek, gospon Štef, i mister štikla, i prvi, originalni fudbalski Mocart, zaslužio je sve te iste počasti, samo malo dalje, gore u Humskoj. Bernard Vukas dobiće dozvolu sa vrha da može da ide vani, da postane profesionalac. Bajdo je bio najveći. Ni ljutnje ni spora. Reprezentativac sveta više puta nego što će mnogi zaigrati u dresu s državnim grbom. I Zebec. Najbrži fudbaler sveta s loptom – 100 metara za 11 sekundi. Igrač 20 godina, trener 20 godina. Veliki autoritet u Nemačkoj. Ustremio Hamburger ka evropskim visinama...

I dok im se divilo 20.000.000 Jugoslovena, a u loptačke majstore najvišeg ranga svrstavala cela Evropa, naši fudbaleri potajno su se zanimali da li i Tito ima isto mišljnje. Da li je ispratio njihove igre na Olimpijskim igrama... Do Broza je, razume se, bilo nemoguće doći, ali nekoliko meseci kasnije general Koča Popović, jedan od najbližih maršalovih saradnika, prepričao je grupici svojih teniskih partnera u Topčideru njegove reči:
“Bogati, ako naši dečki nastave tako dobro igrat nogomet, počeću da odlazim na njihove utakmice”.

Za verodostojnost više nema ko da garantuje. Tito nikada nije odlazio na utakmice, samo su mu spočitavali da se raspitivao kako igra Hajduk...     

Šta bi bilo da su Jugosloveni izgubili onog jula u Tampereu? Da li bi sve bilo kako je bilo? Da li bi postali ono što su postali? Legitimna pitanja. Odgovor možda leži u sudbinama nesrećnih sovjetskih reprezentativaca. Odmah nakon poslednjeg zvižduka Artura Elisa oni su gotovo trčeći otišli do svog autobusa. Nisu se rukovali. Prenoćili su u Helsinkiju, a onda ranom zorom brodom otplovili za Lenjingrad preko Finskog zaliva. O njima se godinama ništa neće znati...

“Josif Visarionovič Staljin, neprikosnoveni vladar Sovjetskog Saveza, bio je ravnodušan prema sportu. Posebno nije imao razumevanja za fudbal. Ali kada je sovjetska reprezentacija poražena od Jugoslovena u Tampereu njime je ovladala srdžba”, pisale su 1988. godine Moskovske novosti. Tek tada narod SSSR-a saznaće celu istinu o “Utakmici veka”.   

U gradu na Nevi reprezentativce niko nije sačekao. Nisu imali nikakav organizovan prevoz do Moskve. Morali su da se snalaze. Kad su stigli u prestonicu opet niko da ih dočeka. Pokupili su kofere i pobegli kućama. Čim je prekoračio kućni prag Boris Arkadijev dobio je poziv da se javi u Lubjanku. Ozloglašena zgrada, glavni štab NKVD-a... Ženi se vratio u zoru, izmožden od ispitivanja. Njegova ćerka Svetlana Borisovna ispričaće mnogo godina kasnije da je pomišljao na samoubistvo. Idućeg dana reprezentativci su pozvani u Kremlj. Ni rukovanja, ni pozdravnih govora.  Dočekao ih je Georgij Maljekov, dirigent surovih Staljinovih čistki. Kraj njega najveći psihopata SSSR-a, šef tajne službe, kavkaski vicekralj, kako su mu “tepali” – Lavrentij Berija. Ispred njih, ko pred streljački vod stali su dojučerašnji idoli, heroji, majstori sporta. Ivanov, Bašaškin, Nirkov, Beskov, Petrov, Nikolajev, Trofimov... Sa njima je i Nikolaj Romanov, čovek iz Saveza za fiskulturu. Maljenkov se njemu obraća:
“Osnovan je komitet za istraživanja uzroka neuspeha. Obavezni ste da postupate po njihovim naređenjima. Oni će vam odmah dostaviti smernice rada i način kažnjavanja sportista i vas, njihovih rukovodioca. Naravno, ako niste krivi, nema razloga za strah”.    

Berija je otvorio lice u podrugljivi osmeh:
“I nemojte da se čudite, jedinica koja se osramoti na bojišti biva rasformirana”.

Ukazom 793 moskovski vojni klub CDKA (današnji CSKA Moskva) koji je davao najviše reprezentativaca ugašen je zbog “sramoćenja države i socijalizma”. Ukaz 808 odnosio se na individualnu krivicu. Njemu podležu oni čije su greške ustanovljene. Oni koji su “ukaljali prestiž sovjetskog sporta i države”. U zvaničnom dokumentu stajalo je da su neprihvatljivo lošu igru u odbrani ptužili Bašaškin i Križevski. U optužnici Valentina Nikolajeva pisalo je “da nije pokazivao dovoljno žara”, a Beskovu i Petrovu zamereno je na nedisciplini koja je kod ostalih izazivala nervozu.
“Sve je tih dana mirisalo na Sibir! Srećom, izbegli smo ga nekako. Staljinov bes malo je ublažila činjenica da je mrska Jugoslavija izgubila finale od Mađarske”, izjavio je jednom prilikom Juri Nirkov.   

I Nirkov i Bobrov i Nikolajev i Beskov i Trofimov iz straha su napustili fudbal. Bobrov i Trofimov otišli su u hokejaše. Postali velikani. Rehabilitovale su ih silne medalje sa Olimpijskih igara. Ostali su proterani u provinciju. Nije im dozvoljeno da fudbal igraju u prvoj ligi.
“Bili smo taoci situacije i jednog napetog doba”, govorio je u neka bezbednija vremena Bobrov. 

Neproverena priča glasi da se o sudbinama nesrećnika iz Tamperea odlučivalo tri dana posle poraza od Jugoslavije, u Staljinovoj dači na tradicionalnoj supri, gozbi koja podrazumeva obilje jela i pića. Berija je ostao pri svome – tražio je dozvolu od gospodara da kazni izdajnike po članu 58/A Kaznenog zakonika. Član u kome se govori o osramoćenoj pukovskoj zastavi. Sibir, zaleđena Kolima, 12 sati svakodnevnog teškog rada bez dopisivanja sa najbližima. I tako 10 godina. Preživeli bi samo retki... Staljinov sin Vasilij, general avijacije, moskovski plejboj i pijanac, navijao je za CDKA i poznavao sve te momke. Zamolio je oca te noći da bude milostiv. Objasnio mu je da mladi pored Partije vole i fiskulturu, fudbal. Kazao da mu radikalne mere neće doneti popularnost, već skriveni gnev. A hazjajin, onako ostario, sa već izbledelim tigrovskim pogledom, želeo je da ga vole. Vrteći lulu punu mirišljavog hercegovačkog duvana, možda i prvi put, prednost je umesto smrti dao životu. 

Staljin je umro marta 1953. Beriju i njegove saradnike streljali su u decembru iste godine. Nedugo zatim Nikita Hruščov došao je na "podvorenje" Brozu. Titovo pismo iz Kranja našli su u Staljinovom stolu: “Druže Staljin, molim vas da prestanete da šaljete teroriste da me ubiju. Uhvatili smo ih sedmoricu. Ako to ne prestane, poslaću čoveka u Moskvu i drugog neće biti nužno slati. Tito”.      

Beara – Stanković, Crnković – Čajkovski, Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Leto 1952.

Jugoslavija više nikada nije pobedila SSSR u fudbalu. 

Najnovije vesti


×