"Mikrofon i tranzistor umesto interneta"
"Mikrofon i tranzistor umesto interneta"

PREMOTAVANJE: Vreme sporta i razonode

Vreme čitanja: 9min | pon. 02.02.15. | 11:02

U vreme kada su klinci naizust znali kompletan šampionski tim Vardara, kada su u pola noći umeli da izrecituju: Kajtaz, Skočajić, Jurić, Tuce, Međedović (navala Veleža), ili Žitnjak, Šerić, Štajnbrikner, Maričić, Kasalo (defanzivna linija Osijeka), pa kompletan tim Željezničara iz polufinala Kupa UEFA protiv Videotona (Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Komšić, Bahtić, Škoro, Ćurić, Baždarević, Samardžija), radio-reporteri bili su njihovi idoli

Mikrofon i tranzistor umesto internetaNedeljno popodne. Tačno je 15.30. Glas Radivoja Markovića u domovima širom stare države odzvanja iz "grundiga", "kosmaja", "EI Niša", "iskre-Triglav"... Radio-aparati "odvrnuti" su do kraja i onda onaj čuveni poklič večno otrgnut od zaborava u sećanjima mnogih generacija: "Gool! Gol, gol"! Bila je utakmica protiv Paragvaja na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj. Dok je Beara gledao kako se lopta od stative odbija u njegovu mrežu za konačnih 3:3 i eliminaciju Plavih, Marković je ispisivao istoriju sportskog radio-reporterstva.

I dok su pogodak Draga Vabeca Šveđanima sa špice sportskog pregleda (fantastičan volej sa dvadesetak metara) mnogi zametnuli – a ne zaboravite da se radi o televiziji – Raćina "proslava" gola Paragvajaca ostala je za sva vremena, baš kao i rezak glas Drage Jonaš u najavi koja sledi: "Vreme sporta i razonode".

Izabrane vesti

I onda počinje šetnja fudbalskim terenima širom Jugoslavije! Uglavnom univerzalna slika: Na trpezarijskom stolu ostale su samo mrvice od nešto svečanijeg nedeljnog ručka, selidba u dnevni borvak i okupljanje oko tih magičnih plastičnih, ili u boljoj varijanti "drvenih kutija". Ta kutija govori i svira i nekada je bila pravo čudo tehnike. Sve dok negde sredinom pedesetih nije promovisana u sveca. Jer tada ikone baš i nisu bile u modi...

Decenijama je bilo otprilike ovako: "Radio Beograd - Prvi program, Radio Zagreb, Radio Sarajevo, Radio Titograd, Radio Novi Sad". Počinje kombinovani prenos utakmica Prve fudbalske lige. Predrag Knežević, Sveta Vuković, Aleksandar Saša Marković ili recimo Miodrag Stojiljković (u zavisnosti o kom vremenu se radi) javljali su se iz studija i najavljivali šta u narednih dva i po sata očekuje milionski auditorijum. "Gde god da se igra, tu je i naš reporter. Utakmicu Crvena zvezda – Željezničar prati Radivoje Marković; u Mostaru je Jovo Jovanović, tamo se za bodove bore Velež i Radnički iz Niša; na Koševu igraju Sarajevo i Rijeka, izveštavaće vas Mirko Kamenjašević; o tome šta se zbiva na meču Dinamo – Osijek u Maksimiru obaveštavaće nas Ivo Tomić; Vardaru u Skoplju gostuje Partizan, tamo je Marko Marković; na Karaburmi igraju OFK Beograd i Sloboda iz Tuzle, taj okršaj prati Jordan Ivanović, dok je u Titogradu na meču Budućnost – Čelik Bato Kokolj; izveštača imamo i na susretu Hajduk – Trešnjevka. S Poljuda će se javljati Edo Peci".Čuveni Marko Marković

Ko nije voleo fudbal voleo je muziku, zabavu... Prazan hod (poluvreme, pre i posle utakmica) slušaoci su uživali u skečevima Čkalje ili Mije Aleksića, odnosno u muzičkim numerama. Ređali su se Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Tereza Kesovija, Safet Isović, Tozovac... Nisu izostajala ni brojna iznenađenja i nagradne igre.
"Bila su to dobra, stara vremena. Žene su odlagale kućne poslove, deca se odmarala od učenja, a muškarci su tražili udobnu fotelju", prisećao se ne tako davno u jednom intervjuu Večernjim novostima Svetislav Vuković.
"Biti spiker u ono vreme značilo je biti veoma popularan, jer osim Tita i spikera niko se drugi nije oglašavao putem radio-talasa".

Istom prilikom o idejnom tvorcu kultne emisije Radivoju Markoviću rekao je:
"Teško da će se takav čovek još jednom roditi. Toliko volje, želje, snage, znanja, umeća i pozitivne energije – sve u jednom biću. Dok današnja generacija do informacija dolazi putem interneta, on je podatke dobijao od prijatelja sa svih kontinenata".

Raća Marković bio je pionir sportskog radio-reporterstva. Uvek elegantan, odmeren, voljan da pomogne i prenese znanje. Gospodin par ekselans. Ostaće za anale njegova fotografija koja i dan-danas krasi zidove sportske redakcije u Radio Beogradu na kojoj on, u odelu sa tankom kravatom, sedi na vrhu kamiona i prenosi utakmicu Crvene zvezde. Marakana je tek bila u izgradnji. Zlatno vreme jugoslovenskog fudbala...
"Pamtim jedno uključenje reportera Zdravka Lipovca s Tušnja, u Tuzli. Prenosio je utakmicu Sloboda – Vojvodina. Rekao je ovako: ‘Poštovani slušaoci, ovde je rezultat 0:0, a pored strelaca podbacili su i navijači. Danas ih ima samo 8.000’.  Namerno sam naveo ovaj primer jer danas na svim terenima Superlige nema gledalaca koliko nekad na blatnjavom Tušnju", dodaje sa setom Sveta Vuković.

I zaista, to takmičenje bilo je čudesno. Ako i zaobiđemo otrcane fraze o tome kako je nekada ta naša Prva liga bila četvrto najbolje takmičenje u Evropi (jer možda i nije), bilo je nečeg specifičnog u njoj. Šta je suština? U tome što je jugoslovenski šampionat nekada bio nepredvidiv. U Zenici, na Gradskom vrtu, Kantridi ili u Ljubljani bodovi nikada nisu bili zagarantovani, ali spektakl jeste. Nemerljiv doprinos tom svojevrsnom šouu davali su i ti čuveni radio-reporteri...
"Posebnu draž donosili su podignuti regleri, kada je reporter mogao sam da se uključi i prekine kolegu ukoliko je na njegovom meču postignut gol", vraća film aktuelni urednik emisije "Vreme sporta i razonode" Željko Stefanović u razgovoru za MOZZART Sport.


PEDESET PET GODINA U ETRUNekada luksuz, danas samo ukras

Prvi-radio prenos neke fudbalske utakmice dogodio se u Engleskoj. Bio je 22. januar 1927. kada se glas Henrija Vakelama začuo sa stadiona Arsenala. Tobdžije su igrale protiv Šefild junajteda. Eksperiment se dopao svima i već naredne nedelje sve je ponovljeno. Istorija je počela...

Samo dve godine kasnije prvi radio-prenos dogodio se i u Beogradu. Na igralištu Jugoslavije 7. aprila 1929. gostovao je BSK, a Beograđani su mogli da čuju glas Bore Jovanovića, urednika sportske rubrike Politike. Uzgred, BSK je dobio veliki derbi sa 7:1.

 

Posle ravno 31 godine emitovana je prva emisija “Vreme sporta i razonode“, što znači da 13. marta ove 2015. kultni radio-magazin proslavlja 55. godišnjicu. 


Novije generacije odrastale su, nažalost, na multiprenosima Bundeslige i onom sada već prepoznatljivom "Tor in Bremen", kada komentator javlja da je na Vezeru pao gol i da je vreme da se slikom prebacimo tamo. Onim nekadašnjim ostaje samo da se sećaju kako je to izgledalo nekada na radio-talasima. Tako se zvezdašima ledila krv u žilama kada nema uobičajenog huka s Marakane, a Marko Marković “upada“ u reč, recimo Edu Peciju. Nešto tiši, ali odsečan glas: "Beograd... Beograd"... Bio je to znak da nešto ne valja. Ili je penal za goste ili se zatresla mreža crveno-belih.
"Kasnije smo uveli neko zvono koje je davalo znak da jednog reportera smenjuje drugi. Znalo se da se nešto zanimljivo događa tamo odakle se očekuje uključenje. Bilo je pravo uživanje slušati takve veličine. Pa sećam se da su se tranzistori nosili na utakmice! Ljudi su gledali fudbal s tribina i slušali te radio-prenose. Samo bi se žamor začuo kada negde padne gol, ljudi se domunđavaju, razmenjuju informacije... Neverovatan osećaj", dodaje Stefanović.

U vreme kada su klinci naizust znali kompletan šampionski tim Vardara, kada su u pola noći umeli da izrecituju: Kajtaz, Skočajić, Jurić, Tuce, Međedović (navala Veleža) ili Žitnjak, Šerić, Štajnbrikner, Maričić, Kasalo (defanzivna linija Osijeka), pa kompletan tim Željezničara iz polufinala Kupa UEFA protiv Videotona (Škrba, Berjan, Baljić, Šabanadžović, Čapljić, Komšić, Bahtić, Škoro, Ćurić, Baždarević, Samardžija), radio-reporteri bili su njihovi idoli. Za “decu cveća“ bila je to profesija iz snova.
Bilo je nas koji smo u sobama sami za sebe komentarisali utakmice, glumeći te velikane. Nezaboravno vreme”, podsetio je Željko Stefanović.

Mlade je posebno oduševljavao neponovljivi Ivo Tomić. Veliki zaljubljenik u zagrebačke Modre – nikada mu to niko ni u Beogradu ni u Sarajevu nije zamerao – komentare je redovno ispaljivao u stihu. Sedeo je u "Gradskoj kavani" i uglavnom se tamo pripremao za prenose. Ovako je to otprilike izgledalo... Partizan je posle nepunih pola sata igre gubio od Rijeke na Kantridi sa 0:2, a posle drugog pogotka Tomić je složio nezaboravnu rimu: "Ljudi moji, ovo nije Partizan, ovo je Partizančić, ovo vam je kao loto bez Suzane Mančić!". Ostalo je zabeleženo sa istog susreta: "Prodire Klinčarski Nikica crno-bela iglica".

Kada je Veliki žuti napustio Dinamo i prešao u Crvenu zvezdu, Ivo Tomić je u najavi jedne utakmice Modrih rekao: "Pitaju me zagrebački dečki zašto ode Robert Prosinečki".

Ivo Tomić se uglavnom javljao s Maksimira, međutim, umeo je da skokne i do Vinkovaca. U najslavnije doba tamošnjeg Dinama Zvezda se loše provodila. S jednog od tih duela izrodili su se ovi stihovi: "Majko mila, da vidiš Halila (Sulejman Halilović), poletio kô da ima krila - 1:0 za Dinamo!". A kada Haliloviću nije išlo ovako je bilo: "Vinkovačka prima balerina ostala je danas bez benzina".

Olimpija je proleća 1984. igrala ključnu utakmicu za opstanak protiv Crvene zvezde. Beograđanima treba pobeda za titulu, Slovenci ne smeju da izgube. Tomić je u Ljubljani, u jednom trenutku prekida kolegu s Grbavice: "Ode Zvezda u nebesa!" Dramska pauza, na tribinama gori, i onda: “Zgoditkom jagodinske haubice Nikolić Jovice Beograđani vode sa 1:0!”.
"Zbog njegove ‘mala varka Mlinarića Marka’ zaustavljali su me na ulici”, pričao je svojevremeno legendarni vezista Modrih. "Lice Delona – duša demona", bilo je rezervisano za Ćiru Blaževića.
"Bio je veliki dinamovac. Z...ban, ali pravedan", uz osmeh će "trener svih trenera".


STIHOVI IVA TOMIĆAIvan Tomić

– Zbog ove gripe iz nosa curi kô iz pipe... barem da je benzin!
(Bila je velika nestašica goriva u državi)

- K vragu ovaj svijet, k vragu i nogomet, nek me čuje i sjeverni i južni pol, Besek dao treći gol.
(Sa meča Dinamo – Sarajevo 3:0)

– Ej salaši na severu Bačke, sad pjevajte pjesme zagrebačke, Dinamo vodi sa 1:0!
(Dinamo poveo u Subotici)

– Ajme meni, majko mila, zagrebačkog Černobila, Dinamo primio i peti gol!
(Utakmica Vardar – Dinamo 5:1)

– Na Poljudu puca bruka, Rad vodi protiv Hajduka!
(Sa utakmice Rad – Hajduk)

– Preje će na sjevernom polu roditi banane nego što će Škoro (Haris) zatresti mrežu Zvezde s Marakane!
(Željezničar – Crvena zvezda)

– Njihova je odbrana tvrđa od granita, naša mekša neg krempita.
(Škotska – Jugoslavija 6:1, Hempden park 1984)

– Beograde, dobar dan, ovdje gubi Partizan.
(Dinamo – Partizan 1:0)

– Slavonijo jesi l' čula, Osijek vodi sa 1:0!
(Osijek – Željezničar 1:0)


Pamti se i jedna "prepirka" Tomića i Rista Kubure s utakmice Radnički – Hajduk. Ovako je po sećanju tu situaciju opisao Ratko Dmitrović kada se opraštao od pokojnog Kubure.

- Idemo ponovo u Niš. Tamo je Radnički ugostio splitske Bile. Kolega Kubura, kakva je situacija?

- Kolega Tomiću, Hajduk i dalje napada, u talasima, poput bure kad podigne sinje more, ali trener Duca Nenković je razapeo svoju odbranu kao knez Lazar bijelo čadorje uoči boja na Kosovu ravnom…

- Kolega Kubura, kolega Kubura, molim vas da ne idemo baš tako daleko u prošlost - prekidao ga je Tomić dok su se milioni slušaoca slatko ismejali...

Ivo Tomić preminuo je 1994. godine, a Risto Kubura dve decenije kasnije.

Uz Tomića svakako najviše pažnje privlačio je Mirko Kamenjašević. Njegova javljanja s Grbavice i Koševa obilovala su tipičnim sarajevskim humorom. Jednom prilikom dok je Asim Ferhatović driblinzima izluđivao odbranu rivala, a sve to trajalo desetak, petnaest sekundi, Miro nije izdržao: "Dragi slušaoci, dok Hasetu ne uzmu loptu, slušajte muziku iz našeg studija!"

Za pokojnog Mira ostale su vezane i one legendarne priče o psovanju Vahidina Musemića nakon tri velika promašaja u istoj akciji ("j..o mu ja mater smotanu"), odnosno ono: "Bukal tuče topovski sa 35 metara i gol! K..ac gol! Sedi, mali, p...a ti materina, ništa ne vidim!"

Pored ove dvojce komentatorskih asova isticali su se i Edo Peci iz Splita, Pa Jovo Jovanović iz Mostara, Jordan Ivanović, Mijailo Kostić... Šta tek reći o Marku Markoviću? Ali ne treba zaboraviti ni one manje poznate poput Petra Lazovića iz Niša, Seada Hadžijahića, Ranka Jovovića, Borisa Đorđioskog...

Tako je bilo nekada...

Oni nešto mlađi rasli su uz čuveni džingl: "Ovo je program kao torta, red muzike, pa red sporta. Nikad ne izlazi iz mode – Vreme sporta i razonode". Negde u vreme kada su spevani ovi stihovi sama emisija, tačnije kombinovani prenosi, dosegli su svoj zenit.
"Tekst je napisao Dejan Pataković, a muziku Boris Bizetić", podseća Željko Stefanović, koji već deset godina uređuje ovu emisiju, sada kao porodični magazin.
"Zašto danas Radio Beograd ne radi kombinovane prenose? Stvar je jednostavna. Utakmice se igraju u ‘sto’ termina. To ne bi imalo nikakvog smisla".

Kažu da su generacije koje su stasavale uz "Vreme sporta i razonode" imale srećno detinjstvo. Možda. Ono u šta ne treba sumnjati jeste da bi nam mnogo lakše pao ovaj današnji fudbal, takav kakav jeste, da postoje ti prenosi. I onakvi reporteri. Ne gledaš, slušaš i uživaš. Kakvi su majstori bili to naše loptanje izgledao bi bar duplo bolje nego što zapravo jeste...

 


tagovi

Vreme sporta i razonodeSuperligaSrbija

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara