Sećamo se... Parme 1998/1999: Nož u glavu Bađa 2, Mala veštica i drim tim sa Tardinija

Aktuelnih spotskih dešavanja jedva da ima, a i sve ih je manje, pa zaljubljenici u igre sa loptom vreme u samoizolaciji ubijaju vrteći snimke nekih ranijih mečeva, obnavljajući uspomene na mladalačke dane. Sportski novinari nisu izuzetak, pa nam je palo na pamet da se prisetimo nekih timova u čijim smo igrama uživali. Počeli smo sa Lidsom, za drugi tekst izabrali smo Parmu iz sezone 1998/1999, delom i zbog nostalgije, delom i zbog toga što su neki od vas tako tražili...

Poslednjih godina Parma je klub koja u svake sezone obavi na desetine transfera sasvim opskurnih igrača koje većina ni ne primeti. Ali sredinom 90-ih godina to je bila sasvim drugačija sredina. Krstaši su dobili novi nadimak – Mlekari. Osnivač i vlasnik kompanije Parmalat Kalisto Tanci sipao je šakom i kampom u tim sa stadion “Enio Tardini”. Ono što su Anjelijevi u Torinu to su bili Tancijevi u Parmi. Kasnije je zbog raznih mahinacija – Parmalat je je 2003. bankrotirao sa dugom od 14.000.000.000 evra što je i dan danas evropski rekord – Kalisto Tanci završio u zatvoru, saznalo se tada da je proneverio 800.000.000 evra, da je kod prijatelja krio umetničke slike Pikasa, Monea, Van Goga, Gogena, Modiljanija… Živeo je život na visokoj nozi. Ali sve to isprva nimalo nije zanimalo navijače u regiji Emilija Romanja, jer je od 1999. do 2002. Parma osvojila osam trofeja, računajući tu i dva Kupa UEFA, jedan evropski Superkup i Kup pobednika kupova.

UVOD

U poslednjoj deceniji 20. i prvoj 21. veka kroz “Tardini” su prodefilovali neki istinski majstori fudbala. Od Tomasa Brolina, preko Hrista Stoičkova i Đanfranka Zole do Adrijana i Sava Miloševića… Možda i vrhunac Parme smo ipak videli u sezoni 1998/1999 kada je osvojen poslednji evropski trofej, taj drugi Kup UEFA,  pa i Kopa Italija. Nemilice je Tanci trošio još nekoliko sezona, sve dok aprila 2004. nije prvi put bankorotirao. Poslednji trofej uzeo je 2002. godine u Kupu Italije, ali to već nije bila Parma u svom zenitu… Početne uspehe Parme uvek ćemo dovoditi u vezu sa Neviom Skalom, najbolji rezultat u prvenstvu – drugo mesto u sezoni 1996/1997 – ostvaren je pod Karlom Ančelotijem, koji je Mlekare tako doveo i do debija u Ligi šampiona. U sezoni o kojoj govorimo na klupi je sedeo Alberto Malezani, koji se prethodno afirmisao u Kjevu i Fjorentini. Bila je to godina kada je Tanci duboko zavukao ruku u džep…

PRELAZNI ROK

Bilo je i ranije veliki transfera na “Tardiniju”, u sezoni 1995/1995 je Tanci potrošio 20.880.000 evra kako bi, između ostalih, u Emilija-Romanju doveo i Hrista Stoičkova. Ali tad se tek zagrevao. Na leto 1998. je u pojačanja ulupao 30.300.000 evra – za toliko bar znamo, nisu tada svi poslovi bili tako transparentni kao danas – sledeće sezone skoro duplo više, međutim, leta 1998. je sve pogodio! Krunu je predstavljala kupovina Huana Sebastijana Verona iz Sampdorije za 17.500.000 evra. Sa Veronom iz Sampa stiže i Alan Bogosjan i to je sasvim novi vezni red.  Iz Njukasla se vratio i Faustino Asprilja, doduše sa glavom koja već nije obitavala u sferi realnog sveta, iz Lacija je doveden Dijego Fuzer, iz Rome Abel Balbo …

OKOSNICA EKIPE

Đanluiđi Bufon – Parmino dete. Počeo je kao vezista, ali je na Mundijalu 1990. gledao Kamerunca Tomasa N’Kona između stativa i rešio da postane golman. Kroz dve nedelje je postao prvi golman generacije, a već kao 17-godišnjak je kod Nevija Skale debitovao za prvi tim. Zbog odbrana u sezoni 1998/1999 proglašen je za najboljeg golmana Italije, dobio je Bravo nagradu za najboljeg U23 fudbalera Evrope, a prvi put je nominovan i za Zlatnu loptu. Jula 2001. godine je otišao u Juventus za 52.000.000 evra i dugo je bio najskuplji golman u istoriji fudbala. Danas važi za primer, kao mlad je umeo da bude problematičan, da se napije, da se, da izvinite, ispiša po policijskom automobilu, da ističe nacističke simbole, da kupi diplomu srednje škole zbog čega mu je pretio i zatvor. Najbitnije je ipak da je učio iz grešaka. A sve vreme je bio fantastičan golman.

Antonio Benarivo – Devedesetih jedan od najboljih bekova planete. Uglavnom je igrao desno, mada je mogao da pokrije i drugu stranu terena. U Parmu je stigao još 1991. iz Padove, sve skupa je samo u Seriji A za Krstaše odigrao 258 utakmica, ova sezona mu je poslednja u kojoj je bio neprikosnoveni starter. U Parmi je i završio karijeru.

Roberto Nestor Sensini – Ponikao je u Njuels Old Bojsima, a u Italiju, preciznije u Udineze, stigao u paru sa kasnijim saigračem i iz Parme Abelom Balbom. Inače je poreklom Italijan, deda mu je emigrirao u Argentinu. Taktički inteligentan, raznovrstan igrač. Kod Skale je u sistemu 3-5-2 igrao zadnjeg veznog, kod Ančelotija beka  u formaciji sa četiri defanzivca, kod Malezanija opet centralnog beka u 3-4-1-2… Mada mu je Malezani kasnije smanjio minutažu pa ga je Sven Joran Erikson odveo u “onaj” Lacio, moraćemo jednom i o tome…

Fabio Kanavaro – Rođeni Napolitanac, kao dečak je skupljao lopte Dijegu Armandu Maradoni i Čiru Ferari. Počeo je kao vezista, kažu da je kao omladinac privukao pažnju kada je na treningu uklizavanjem oborio baš tada nedodirljivog Maradonu. Cela ekipa se razbesnela zbog tog gesta nepoštovanja, ali se sam Dijego oduševio i čak mu kao uspomenu sa treninga poklonio svoje kopačke. Još pre dolaska u Parmu imao je nagradu za najboljeg defanzivca Serije A. Poslednji odbrambeni fudbaler koji je osvojio Zlatnu loptu, beše to posle zlata sa Italijom na Mundijalu 2006. Sezonu 1998/1999 pamtiće i po tome što se veče pre finala Kupa UEFA sa Olimpikom iz Marselja u javnosti pojavio snimak kako Kanavaru injekcijom ubrzigavaju nepoznatu supstancu zbog čega se sumnjalo da su Parmini igrači bili dopingovai u borbi za pehar. Ispostavilo se da je u pitanju neoton, koji nije bio na listi zabranjenih sredstava.

Lilijan Tiram – Bez sumnje jedan od najvećih štopera svih vremena. Rekorder po broju nastupa za francusku reprezentaciju (142). U saradnji sa Kanavarom i Sensinijem činio je neverovatnu poslednju liniju. Sa Kanavarom jedan od boljih štoperskih tandema svoje ere i u Juventusu u koji je prešao za 41.000.000 evra. Nije bežao od politike, sukobljavao se sa kasnijim predsednikom Francuske Nikolom Sarkozijem, angažovao u borbi protiv rasizma i zalagao za prava LBGT populacije i istopolne brakove. Kao igrač – aždaja! Majstor svog zanata.

Dijego Fuzer – Brz, vredan i energičan. Prototip modernog krila. Mogao je da trči danonoćno. Pre Parme je već imao dobre epizode u Milanu, Fjorentini i ponajviše Laciju u kojem je poneo i kapitensku traku. Lacijale je ipak izdao, jer je posle Parme igrao i za Romu. Iako su ga mučile povrede pred kraj karijere, produžio ju je igrajući i po petoj i šestoj ligi Italije. U amaterskom šestoligašu Pjedmontu čak i sa nekadašnjim saigračem iz reprezentacije i velikim prijateljom Đanluiđijem Lentinijem, još jednom zvezdom 90-ih godina.

Dino Bađo – Roberto je bio bolji igrač, ali u Parmi je Dino veći. Dvojica prezimenjaka doduše nisu imali nikakve rodbinske veze. Ali su Dina zvali “Bađo 2”, jer je napočetku karijere u Juventusu bio mlađi i manje poznat. Isprva nije hteo u Parmu, Juve je čak Krstašima nudio da umesto Dina uzmu tada anonimnog junošu Alesandra Del Pjera. Parma je prihvatila, ali pre no što se transfer realizovao Dino Bađo se predomislio i Del Pjero je ostao u Torinu. U meču Kupa UEFA iz 1998. godine navijač Visle iz Krakova ga je pogodio nožem u glavu?! Srećom, drškom, a ne oštricom.

Huan Sebastijan Veron – La Brujita. Mala veštica. Tata ovog tima. Svaku loptu je morao da overi Veron. A sve je znao sa njom. Zato ga je Tanci i doveo iz Sampdorije za 17.500.000 evra. Naredne sezone je ipak morao da ga pusti u Lacio, jer je Serđo Kranjoti dao 30.000.000 evra i Argentincu platu od tada neverovatnih 48.000 funti nedeljno. Lacio je bio toliko zagrizao da mu je lažirao i italijanski pasoš za koji je na kraju osuđen samo menadžer Elana Tedaldi, ali su Kranjoti i Veron oslobođeni. Posle je za 42.600.000 evra prešao i u Mančester junajted, igrao je i za Čelsi i Inter, pa na kraju ponovo za Estudijantes, klub u kojem je sada predsednik.

Mario Stanić – Uglavnom je bio starter u Kopa Italiji, a u Seriji A rezervista. Međutim, kao jedinog predstavnika iz ex-Jugoslavije – mada je tog leta stigao i Zlatko Zebić iz Loznice, ali je on u Parmi odigrao samo jednu ligašku utakmicu – moramo da pomenemo i Marija Stanića. Do Parme je stigao prešavši put od Željezničara, preko Dinama, Sportinga iz Hihona, Benfika i Klub Briža u kojem je za jednu postigao 20 golova i bio prvi strelac Belgije. Posle je za 8.400.000 evra prešao u Čelsi, odlično počeo, ali kad je Roman Abramovič krenuo da sipa milione za već ostarelog Stanića nije bilo mesta.

Alen Bogosjan – Jermen sa francuskim pasošem. Počeo je u Olimpiku, ali u nesrećno vreme, kad je klub bio na vrhuncu, pa je šansu da debituje za prvi tim dobio tek sa 23 godine kada je zbog malverzacija Bernara Tapija Marselj preseljen u drugu ligu. U Italiju ga je doveo Napoli, ali je sve klupske trofeje osvojio baš u Parmi. Bio je i prvak sveta sa Francuskom 1998. godine.

Stefano Fiore – U prvom mandatu u Parmi je osvojio jedan Kup UEFA, ali tada nije bio u grupi nosioca igre. Vratio se nakon što je sazreo u Padovi i Kjevu. Isprva je bio rezervista, ali je u sezoni 1998/1999 već počeo da izbacuje vremenšnog Dina Bađa iz prvog tima. Napadački je bio i korisniji, umeo je čak da igra i kao polušpic, ali i kao zadnji vezni.

Ernan Krespo – Gol mašina! Kad je odlazio u Lacio – Kranjoti je bio opsednut Parminim igračima –plaćen je 56.000.000 evra i u to vreme bio najskuplji transfer u istoriji fudbala. Tokom karijere nije dobio nijedan crveni karton, a postigao je više od 300 golova. U prvoj epizodi u Parmu – 80 komada za četiri sezone. U sezoni 1998/1999 čak 28, 16 u Seriji A i po šest u Kupu Italije i Kupu UEFA. Računajuči tu i prvi u finalu protiv Olimpika iz Marselja (3:0) u Moskvi. Brz i spretan, tukao je jednako i levom i desnom i glavom. Da nije bilo povreda možda bismo ga smatrali jednim od najboljih napadača ikada. Svakako je bio jedan od najubitačniji u svoje vreme.

Faustino Aprilja – Zaslužuje tekst za sebe, a i imal smo ga na stranicama MOZZART Sport portala. Neverovatno brz, snažan, još 1993. tokom prvog mandata u Parmi dobacio je do sedmog mesta na glasanju za najboljeg na svetu. Finale Kupa UEFA 1993. je propustio zato što je nogom razbio staklena vrata autobusa koji ga je udario. Kad se vratio u Parmu iz Njukasla nije već to bio isti igrač. U pomenutoj sezoni samo 16 utakmica, uglavnom je ulazio sa klupe, i dao tri gola. Nesportski život, sklonost prema ženama, provodu, pa i vatrenom oružju, sprečili su ga da potraje. O njemu ne možemo u jednom pasusu, OVDE pročitajte nešto više. Vredi svaki sekund.

Abel Balbo –Bio je fenomenalan u Udinezeu i Romi, postigao u ta dva kluba 157 golova, u Parmu je stigao kad je već premašio zenit i to nakon svađe sa Zdenjekom Zemanom. Jeste uglavnom služio da odmori Krespa i Enrikea Kjezu, ali je svejedno uspeo da u sezoni 1998/1999 odigrao 44 utakmice i postigne  12 golova. Kad je završio karijeru bio je i muzičar, stručni consultant, pa i trener nekih niželigaša.

Enriko Kjeza – Sa osam golova najbolji strelac Kupa UEFA te godine. Atletiku je u dva polufinalna meča dao tri gola. Pogodio je i u finalu. Sve skupa je 18 puta tresao protivničke mreže. Naredne godine je, pre svega zbog povreda, za 10.700.000 evra otišao u Fjorentinu u kome je sada prva zvezda ekipe Kjezin sin Federiko. Enriko je bio oličenje profesionalizma, čovek bez mrlje u karijeri. Imao je savršen njuh za gol, tu karijeru je uostalom završio sa prosekom od gola na svake tri utakmice, iako je u poslednjim godinama značajno usporio.

REZULTATI

U Kupu UEFA redom su padali Fenerbahče, Visla, Glazgov Rendžers, Bordo (pamtiće se 6:0 na “Tardiniju”), Atletiko i na kraju Olimpik, istina osakaćen suspenzijama Fabricija Ravanelija i Viljema Galasa. U Kupu Italije Parma je bila bolja od Đenove, Barija, Udinezea, Intera, a zatim u finalu, samo zahvaljujući većem broju golova u gostima, i Fjorentinu sa Ruijem Koštom i Gabrijelom Batistutom.

U Seriji A četvrto mesto u sezoni u kojoj je Milan za bod pretekao Lacio u trci za Skudeto. Parma je bila bod iza Fjorentine, ali i bod ispred Rome, Udinezea i Juventusa – eto kakva je tad konkurencija bila – i tako je otišla u kvalifikacije za Ligu šampiona.

Naredne sezone otišao je Veron, trebalo je da ga zameni Arijel Ortega, ali se ispostavilo da je to bilo nemoguće. Otišli su i Kjeza, Fiore, Sensini i mada je su Tancijevi na zamene strovalili 54.190.000 evra nisu uspeli da ih odmene. Kraj naredne sezone Parma je dočekala na petom mestu na tabeli.

Kroz koju godinu otkrivene su i sve Kalistove prevare, cela porodica se posvađala. Sin Stefano nije, bar ne zvanično, ni razgovarao sa ocem, kontakte je prekinuo i Kalistov stariji brat Đovani,  kao i njegova ćerka Paola Viskonti. Zatvorenog Tancija na robiji je posećivala najstarija ćerka Frančeska. Najmlađa Laura se potpuno otuđila od porodice. Oni koji su voleli Kalista Tancija isticaće da je bio dobar čovek koji je pomagao svakome ko ga je poznavao i da je samo bio naivan što je svima verovao. Posebno prijateljima koji su mu vodili kompaniju, iako je bilo jasno da ih je ona u jednom trenutku prerasla.

Ostaće ipak sudijska presuda koja će tvrditi drugačije. Parma više nikada nije bila ista.

(FOTO: Reuters)