Protiv zlih duhova

Postoje imena srpske dece koja su se prema narodnim predanjima davala zbog zlih sila. Najpoznatiji je slučaj dečaka Vuka rođenog u selu Tršić pre dva veka. Nekih 60 kilometara dalje i 200 i kusur godina kasnije u istom tom mačvanskogm okrugu je rođen još jedan dečak imena čije značenje prema narodnim verovanjima rasteruje zle duhove.

Strahinja iz Šapca je momak koji na fudbalskom terenu zna sve osim za strah. Njegovo sinoćnje izdanje u Oslu ide u zbirku utakmica za pamćenje koje je neki fudbaler odigrao u dresu sa državnim grbom.

Kao što se Piksiju pamti onaj doktorat protiv Norveške na EP 2000. i stavljanje lopte u sef. Ili Sergeju onaj boc protiv Norveške u baražu. Vikinška bajka je dobila poglavlje sa naslovom „Pavlović“.

Koliko puta ste prethodnih nedelja, pa i meseci čuli nešto u kontekstu: „Ma strašni smo u napadu, ali odbrana nam i nije baš...“. Srećom, pa ima ljudi kojima je posao da fudbal bolje vide od nas i od vas.

Sinoć je baš sve krenulo od te odbrane i Pavlovića. I onih prvih 20 minuta kada su Haland, Serlot i Norvežani kao besni kidisali na poslednju liniju Orlova provocirajući grešku i tražeći neki poklon. Umalo da ga dobiju već posle 20 sekundi kada je Pavlović izašao visoko, zakasnio za Serlotom, ali je Vanja ukrotio udarac norveškog napadača. I to je bilo sve što su Norvežani sinoć dobili od srpske odbrane.

Posle toga kreću odbijanja od Pavlovića i defanzivne linije kao od morske hridi. Serlot je završio u Strahinjinom džepu, ni korner nije mogao da izvuče. A stizao je stasiti Šapčanin da pomogne i oko kroćenja Halanda i da postavi glavu na šut kada je Sitijeva gol-mašina bila prinuđena da bombarduje sa distance kad već ne može da uđe u kazneni prostor gde se najbolje snalazi.

Kako su minuti prolazili tako je Pavlovićevo samopouzdanje raslo do „vidićevskih“ granica.

Strahinja Pavlović (©Starsport)

Ima onaj detalj iz 23. minuta kada je otišao u napad, prodao roling Serlotu, a onda kroz noge Rijersonu gurnuo nešto jaču loptu u prostor za Kostića. Da je ono uradio neki vezista pa da mu čovek skine kapu. Ali štoper?! To u današnjem fudbalu rade samo retki... A Pavlović ima taj dar da voli loptu, da mu prija u nogama, da ga povuče i da igra. Srbija sa njim dobija plejmejkera iz poslednje linije za kakvim danas pate najveća trenerska imena svetskog fudbala.

To je ono što ga izdvaja i daje mu dozu originalnosti. Taj moćni korak od „tri metra“ kada krene da iznese loptu... Tada ume da podseti na legendarnog Lusija koji je obožavao da onim dugim nogama krene u slalom napred i da crta igru kao šestarom. U tim situacijama se mešaju osećanja uzbuđenja i strepnje. Sa jedne strane je prelepo, ali i jako korisno. Odmah se pravi višak, protivnik pada u neku vrstu panike. Sa druge je ogroman rizik, ostaje „livada“ iza i šansa da protivnik kontrom sve preokrene u svoju korist.

Pavlović ima prirodan talenat za ovu vrstu fudbala. Njemu trener ne govori da krene napred sa loptom jer sam oseća prostor i tajming kada to treba da uradi. I onda ga je jako teško zaustaviti. Rizik je što se greška kod ove vrste rizike vidi iz aviona pa mu se svaka izgubljena lopta debelo zapamti. Ali i po cenu tog rizika je ogroman benefit imati takvog štopera.

Iako celu karijeru ističe da mu je Nemanja Vidić idol, da želi da dostigne makar delić karijere jednog od najboljih štopera u ovom veku, Pavlović nikada neće biti „Novi Vidić“. On gradi karijeru posle koje će se neki novi klinci porediti sa Strahinjom Pavlovićem. Ume on da poput Vidića krene glavom na kopačku kao sinoć Edegoru.

Ume da uđe direktno „u meso“ kao slavni Užičanin. Ume da uleti klizeći sa pet metara da odnese i loptu i igrača i „kubik zemlje“...

Uz sve to je defanzivne zadatke odradio perfketno. Dobio je osam od 11 duela u vazduhu, 16 od 21 na zemlji, imao 75 % tačnih dodavanja... Ali teško da statistika može da na pravi način opiše kvalitet i estetiku Pavlovićevog sinoćnjeg izdanja.

Taj talenat su prepoznali oni koji treba da prepoznaju. Manje od godinu dana u prvom timu Partizana je bilo dovoljno da ga upeca sakuting služba Monaka i da investira 10.000.000 evra u njegovu kupovinu iz Partizana. Govorimo od jednom od pet najboljih klubova na svetu kada su skauting i dovođenje mladih igrača u pitanju. U Kneževini to nažalost nije išlo kako su zamisili Pavlović i Monako. Ali videli smo nedavno na Marakani zašto i kakva mu je konkurencija bila. Jedan od štopera Benoa Badijašil je postao A reprezentativac Francuske par dana kasnije. Drugi. Aksel Disasi je par dana ranije u finišu prelaznog roka bio opcija za kapitalno pojačanje Pari Sen Žermena. Zajedno vrede oko 80.000.000 evra.

Za Pavlovića u Monaku nije bilo mesta da igra, ali ga to nije obeshrabrilo. Ustvari, on je takav mentalni sklop da ne može ništa da ga obeshrabri. I to je ono „vidićevsko“ u njemu. Ako se setite njegovog debija za reprezentaciju protiv Rusije, bio je prilično užasan. I nikakvog traga nije ostavio na njemu. U Monaku nije igrao i opet nije klonuo. U Bazelu na pozajmici je imao loš početak i preseljen je na nekoliko mečeva na klupu.

Ali zaboravlja se da je on ipak 2001. godište i da je svakom igraču njegovih godina potrebno da ga istrpite i sačekate.

Dragan Stojković Piksi je to srećom znao od početka. I video ga kao jednog od stubova odbrane. Strahinja je to uzvraćao na terenu. Protiv Portugalaca u oba meča je bio među najboljima, protiv Iraca najbolji deo odbrane, čak i u onom porazu od Norveške na Marakani je bio među najboljima. Njegove igre kod Piksija u reprezentaciji nikad nisu bile sporme, ono sinoć je bio samo još jedan položen ispita najvišom ocenom.

Ipak, u martu je Piksi rekao Pavloviću rekao da će morati na leto da nađe klub jer mu je bitno da ima kontinuitet igara i van nacionalnog tima pred Katar. Pavlović nije tražio klub već je on našao njega. I to ne bilo kakav već onaj čije oči bolje vide čak i od Monakovih.

Red Bul Salcburg je u ovom trenutku jedan od najboljih klubova na svetu za mlade igrače. Njihov skauting je dostigao granice savršentva. Zato retko kada i plaćaju više od 5.000.000 evra za igrača. Pavlović je jedan od desetorice za koje su to platili. Ostali su Erling Haland, Brendon Aronson, Karim Adejemi... Videli smo kako su prodati i kako igraju. Sve je rađeno u tajnosti kako se ne bi pravila transfer saga i kako eventualno neki drugi klub ne bi namirisao Salcburgov ciljani plen i pojačao cenu. Samo je odjednom objavljeno da je Pavlović potpisao za Salcburg u transferu teškom 7.000.000 evra.

Ako u nekog igrača veruju klub kakav je Monako (iako se kockice nisu složile), klub kao što je Red Bul Salcburg i selektor kao što je Dragan Stojković Piksi, onda nama ne ostaje baš prostora da diskutujemo o potencijalu tog igrača. A Strahinja je i dalje potencijal. Daleko je on još od gotovog prozivoda. Malo je štopera sa 21 godinom ili mlađih koji su bolji u ovom trenutku od njega. Strahinja uz Gvaridola, Salibu, Fofanu, Timbera, Erika Garsiju, Badijašila, Morata spada među 10 najboljih centralnih bekova do 21. godine u svetskom fudbalu.

Ukoliko Red Bulova fudbalska laboratorija izvuče iz njega ono što je planirala eto njega vrlo brzo u nekom od najvećih evropskih klubova. Već im se predstavio u najboljem svetlu sa po 90 minuta u remijima Lige šampiona protiv Čelsija i Milana. Videlo se i sinoć da su forma i samopouzdanje Pavlovića na visokom nivou i da je promena klupske sredine bila od koristi.

Kako u Srbiji tako i van nje verovatno i dalje neki misle ono isto: „Strašan napad, ali odbrana...“. I samo nek nastave. Strahinji Pavloviću i saborcima iz poslednje linije i te kako odgovara da fokus pažnje bude na Mitroviću, Vlahoviću, Tadiću, Sergeju... A oni da se u miru i tišini pripremaju za Brazil, Švajcarsku, Kamerun...

Srbija će premijeru u Kataru imati protiv Brazila sa atomskim napadom za koji će biti potrebna posebna magija. Strahinja bez straha je tu. Da rastera zle duhove. Poželeo je posle Lisabona da u grupi izvučemo Brazil ili Argentinu i da se odmeri sa najjačima. Ako je mogao protiv Ronalda i Portugalaca, može i protiv ovih.