Put najboljeg džokera do krova sveta: Tri bombe, čarape koje daju golove i najdepresivnija prezentacija

Odvezao sam se kući u tišini.

Kada sam rekao svojoj supruzi Loli šta je doktor rekao, tada sam se slomio. Moj mozak je već razumeo, ali je mom srcu bilo potrebno da to izgovorim naglas.

Narednih nekoliko dana bili su među najtežima u mom životu. Prvo sam pomislio: Ne mogu da verujem da ću propustiti još jedno.

Godine 2022. igrao sam u kvalifikacijama, ali nisam upao u konačan sastav. Moja mama kaže da sam lud jer sam kao dete svima govorio da ću osvojiti Svetsko prvenstvo. Moj otac je bio igrač i trener, ali je čak i on rekao: „Sine, to je veoma težak san.“ Do Svetskog prvenstva 2030. imaću skoro 34 godine. Bio sam u formi života. Ovo je možda bila moja poslednja šansa.

Kada se magla malo razišla, pomislio sam: Čekaj, ovo se sigurno dogodilo s razlogom.

Mislim da imam anđela čuvara na ramenu. Zapravo sam srećan što sam uopšte živ. Imao sam 20 godina i igrao za Dortmund kada su tri cevne bombe odjeknule tik pored našeg autobusa na putu ka utakmici Lige šampiona. Mnogi mladi ljudi verovatno ne bi ni verovali da se to dogodilo, niti koliko je bilo strašno, ali to nas je sve obeležilo. Čula se zaglušujuća buka, a onda se sećam da se autobus zamalo prevrnuo. Pogledao sam iza sebe i video krv na podu. Dim, krici. Sećam se da sam te noći bio u bolnici, čekajući Marka Bartru, kome je zglob bio teško posečen. Sutradan mi je neko rekao da se veliki komad šrapnela zabio u naslon za glavu sedišta pored Markovog. Moga uobičajenog sedišta.

Tog dana, to sedište je bilo prazno.

Noge su mi bile malo zategnute, a sedišta napred su mogla da se obore. Zato sam umesto toga seo napred, i to mi je možda spasilo život.

Tako da, da, jednostavno verujem da se stvari dešavaju s razlogom.

I onda sam konačno pomislio....

Ma kakvi.

Nema šanse, moram da igram.

Biću na Svetskom prvenstvu, po svaku cenu.

Stavio sam sve na kocku, kako kažemo u Španiji. Rekli su mi da mogu da mi ugrade dva šrafa u stopalo kako bi mu dali potporu. Bio sam u fazonu, Vamos, stavljajte ih.

Jutro nakon operacije, ležim u krevetu kod kuće. Kao što možete da zamislite, potpuno sam utrnuo i slomljen. Telo mi je puno anestezije. Odjednom….

DING DONG.

Lola silazi dole.

„Mikel, tu su tri osobe i žele da urade test.“

Pogledam na sat.

07:03

Ja u polusnu kažem: „Šta? Gde? Ko?“

Doping kontrola.

Čoveče... Mislio sam, razumem da morate da radite svoj posao, ali ja sam ovde polumrtav, ne mogu ni da hodam sam! I vi odlučite da se pojavite u 7 ujutru? Morao sam da hramljem iz spavaće sobe na štakama, još uvek šokiran i pod uticajem lekova.

Nisam bio nimalo srećan.

Zato ih i zovemo vampirima. Žele tvoju krv i pojavljuju se kada se najmanje nadaš.

Šef je bio obavešten o mojoj povredi, ali morao sam da pozovem Luisa de la Fuentea. Rekao sam mu sve što su doktori rekli, minus onaj deo „nemoguće“. Luis je mogao odmah da me otpiše, ali je rekao: „Srećno. Pratiću šta se dešava. Čuvaj sebe i svoju ženu.“

To je Luis.

Objaviće spisak krajem maja.

Imao sam manje od četiri meseca.

Prva dva meseca bio sam na štakama. Nedostajao mi je tim. Lola i ja volimo London, ali zimi padne mrak već oko 15 časova. Nama Špancima to teško pada. Nosio sam se sa najtežom povredom u karijeri. Ona je bila u šestom mesecu trudnoće i stomak joj je bio sve veći iz dana u dan.

Trebalo je da radim sve za nju, a ona je morala čak i da mi pomaže da se popnem uz stepenice. Nikada neću zaboraviti te trenutke. Moja ruka oko njenog ramena, trudim se da ne padnem, čekam da mi pomogne da se podignem.

„Leva noga gore, cariño (dragi)....“

Nisam mogao da idem u supermarket. Nisam mogao ni čašu vode sam sebi da uzmem.

„Dušo, zaboravio sam knjigu dole. Možeš li, molim te, da mi je doneseš?“

Iskreno, došlo je do tačke kada me je bilo sramota da je bilo šta pitam.

Morala je i psa da šeta, ali jednog dana sam rekao: „Dosta.“ Morao sam nešto da uradim. Kupio sam crveni električni skuter za slabopokretne. Sledećeg jutra krstario sam ulicom sa psom na povocu. Isplazila je jezik, uši su joj lepršale, stalno me je gledala, valjda da vidi hoću li ubrzati.

Bzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz. Bio sam tako spor! Mogli ste pešice da me preteknete. Bilo je zapravo urnebesno. Ponekad sam se krio iza naočara za sunce i kačmeta, ali drugim danima me nije bilo briga, pa su me komšije primetile.

„Boga ti, Mikel je stvarno skrenuo, zar ne?“

Samo sam srećan što to nisu snimili i stavili na internet, hahahaha. Ne smem ni da zamislim meme-ove.

Ono što nije bilo nimalo smešno bio je Vulverhempton.

Jedan kiks i sve što smo slušali bilo je „stari dobri Arsenal“. Da budem iskren, bilo je sumnji i unutar tima. Ispuštanje vođstva od 2:0 nikada ne bi smelo da se dogodi. Ali dan nakon utakmice, igrači su održali sastanak u svlačionici, bez šefa. Svi su rekli šta imaju. Niko nije pričao o taktici. Radi se o tome kako se grupa ljudskih bića zajedno nosi sa nedaćama. Govorio sam o tome kako sam video tim spolja i rekao sam da je to nešto što mi kao igrači moramo sami da rešimo, jer šef ne može da uradi sve umesto nas. Kada jedna osoba ima toliko zadataka u jednom klubu, potrebni su vam lideri koji mogu sami da reše stvari.

Pa, u ovom klubu ih imamo.

Po mom mišljenju, to je bio dan kada smo osvojili titulu.

Čak i kada smo izgubili od Bornmuta i Sitija, taj sastanak nas je držao na okupu. Odlučili smo da svu kritiku iskoristimo kao gorivo, a zahvaljujući društvenim mrežama videli smo sve.

Bili smo gubitnici koji posustaju pod pritiskom. Večiti drugi. Drugi, drugi, drugi. Dosadni. Ekipa koja daje golove samo iz prekida. Ne mogu da daju gol iz igre. Ne mogu da se nose sa pritiskom. Kada su doveli u pitanje našu profesionalnost, postali smo još bliskiiji.

Onaj tip sa flašom na TV-u? Samo smo se smejali.

„Bantah“ (zafrkancija), kako kažu Engleski.

Šef je bio u elementu. Svakim govorom u svlačionici dopirao je do naših srca. Pričao je o tome da pazimo jedni na druge, kao porodica. Kultura koju imamo postoji zahvaljujući njemu. Čak i kada je svet očekivao da ćemo se raspasti, bio sam uveren da će titula biti naša.

Ali smešno je kako možete da budete opsednuti titulom, kao da je to najvažnija stvar u vašem životu, a onda odjednom u rukama držite nešto daleko dragocenije.

Znali smo da će biti dečak. Sećam se da sam došao na ultrazvuk na štakama, a Lolin stomak je bio sakriven pod odećom, pa su svi mislili da smo tamo zbog mene! Na ekranu smo videli malu kikiriki-mrvicu.

„Vidiš taj mali treptaj? To je srce.“

Čudo. Zar nije neverovatno kako priroda ni iz čega stvori život?

Porođaj je međutim bio komplikovan jer je naš dečak bio velik. Porođaj je trajao dugo i nikada nisam video Lolu da se tako bori. Kažem „bori“ jer je to kao u sportu, kada daš sve što imaš da bi se nešto dogodilo, patiš, u bolovima si, ali znaš da će se na kraju sve isplatiti.

30. april 2026.

Marko Merino.

Bio je umazan. Plavkaste kože. Plakao je.

Najlepši dečak na svetu.

Nekoliko dana kasnije imao sam prvi trening posle povrede. Tri meseca oporavka su prošla. Spisak za Svetsko prvenstvo biće objavljen za tri nedelje. Mislio sam: Danas stajemo, ili idemo napred.

Vezao sam kopačke i odradio lagan džoging.

Bez bola.

Konačno sam video svetlost na kraju tunela.

Deset dana nakon što se Marko rodio, igrali smo protiv Vest Hema i bilo je gotovo neizdrživo. Ponekad bih putovao sa timom da bih bio deo grupe, ali kao novi tata, želeo sam da ovu utakmicu gledam sa kauča, kao navijač. Kada je VAR poništio njihov izjednačujući gol……

©Reuters

„VAMOOOOOOOOOOOOOOOS!!!!!!!!!“

Odlepio sam od sreće.

Odjednom, čuo sam zvuke.

„U-hu … u-hu … u-huuuuuuuu.“

Marko je plakao.

Probudio sam ga.

Lola je počela da viče na mene.

Samo sam podigao ruku. Moja greška.

Čim smo saznali da Siti mora da pobedi u sledećoj utakmici da bi ostao u trci, šef je pomerio trening kako bismo je gledali zajedno u Kolniju. Bilo nas je sigurno stotinu u trpezariji: igrači, osoblje, kuvari, svi proslavljaju aut i viču na sudiju.

Kada je Bornmut dao gol, ustao sam i otišao u šetnju.

Volim da analiziram taktiku, ali ovog puta sam morao da se smirim. Onda je Siti izjednačio, a meni je srce bilo u grlu, lupalo je 200 na sat. Sledeće čega se sećam je poslednji zvižduk. Krici. Zagrljaji. Šampanjac. Čista radost.

Ispustio sam najveći urlik u svom životu, oslobađajući se svog bola i sumnje.

Gubitnici.

Večiti drugi.

Šampioni.

Kada sam se smirio, otišao sam sam dole u teretanu i pozvao Lolu i svoje roditelje. Kada sam se vratio gore, svi smo uskočili u bazen, pevajući pesme Arsenala. Dole u centru grada, ulice su bile prepune, N5 (severni London) je poludeo.

22 godine.

Ali nisam nameravao da plešem po stolu i sasipam šest ruma sa kolom. Za pet dana igramo protiv Palasa u gostima. Za šest dana Luis objavljuje spisak za Svetsko prvenstvo.

Nula minuta za četiri meseca. Kako da pozoveš takvog igrača?

Celu nedelju sam proveo svađajući se sa šefom i fizioterapeutima. Plan je bio da se vratim za finale Lige šampiona, a čak je i to bilo rizično. Ali morao sam da pokažem Luisu da sam spreman. Na kraju su pristali da mi daju pola sata protiv Palasa. Čudno je bilo to što sam se osećao kao početnik, kao da moram ponovo da učim kako se igra fudbal. Ostali momci su bili tako opušteni sada kada je titula bila osvojena, ali kada sam ušao na teren, bio sam krpa. Lopta je išla tako brzo da sam je jedva video. Bio sam iscrpljen.

Tog dana sam igrao za Svetsko prvenstvo, 100%. I posle toga sam mislio da imam dobre šanse. Nedeljama sam se trudio da Luis vidi sve što pokazuje koliko mi dobro ide: grafikone, statistiku, izveštaje, moju maksimalnu brzinu, pa čak i snimke. (Možda mu jednog dana pošaljem sve ono što je izrezano, hahahaha.)

Sledećeg dana upalio sam špansku televiziju. Savez je napravio onaj sjajan video o tome kako reprezentacija pripada narodu, pa Luis nije čitao imena. Tu čast je prepustio svakodnevnim španskim herojima. Sedeo sam na kauču i ponavljao: Molim te, molim te, molim te....

U jednom trenutku, na ekranu se pojavila žena u vinogradu.

„........ Mikel Merino!!“

Zagrlio sam Lolu. Poljubio sam Marka. Telefon mi je eksplodirao od poruka.

Išao sam na Svetsko prvenstvo.

Opraštanje od porodice bilo je neverovatno teško. Ostavljao sam iza sebe dvoje ljudi koje najviše volim, u trenutku kada je Marko imao samo mesec dana. Znao sam da sam Loli veoma potreban. Marku sam verovatno bio još potrebniji. Tako je teško nositi se sa pritiskom da pružiš maksimum za svoju zemlju dok najvažniji deo svog života ostavljaš iza sebe.

Kada sam stigao na Svetsko prvenstvo, nisam želeo samo da budem tamo. Želeo sam da budem važan, da ga osvojimo. Ali posle 0:0 protiv Zelenortskih Ostrva, mediji su nas doslovno sasekli. Istina je da nismo bili na svom vrhuncu, ali trebalo nam je vremena da uhvatimo zalet, a i hajde, molim te. Mi smo Španija. Osvojili smo Evropsko prvenstvo. Bio sam zapravo na korak od toga da objavim sliku kako Španija gubi od Švajcarske u prvoj utakmici na Svetskom prvenstvu 2010. Svi znamo kako se to završilo. Zato nas nemojte otpisivati. Ne odustajte od nas.

Turnir je zaista počeo u nokaut fazi. Kada je trebalo da igramo protiv Portugala u osmini finala, moj otac je doleteo u Dalas sa svojim srećnim čarapama.

Kao igrač, slavio je golove tako što bi obišao oko korner zastavice. Kada sam dao gol protiv Nemačke na Evropskom prvenstvu 2024, uradio sam isto to, i to je bila ogromna vest širom sveta, posebno jer je bilo u Štutgartu, gde je moj otac postigao gol karijere za Osasunu u Kupu UEFA 33 godine ranije. Neko je prodavao čarape na kojima sam ja sa tom proslavom, i moj otac mi ih je poklonio.

Bio sam u fazonu: „Tata, daj molim te....“

Rekao je: „Kako to misliš?“

Rekao sam: „Super su, ali ne mogu da nosim čarape sa svojim likom.“

Rekao je: „U redu, nosiću ih ja!“

Španija 0:0 Portugal.

Još pet minuta....

Luis me je ubacio kao špica. Naravno, ja nisam pravi napadač. Kada se Haverc povredio početkom prošle godine, pa su mi dve nedelje ljudi na internetu pisali da treba da igram napred, samo sam se smejao. Ja? U napadu? U Dortmundu sam odigrao nekoliko utakmica kao štoper! Ali pošto je to tako dobro funkcionisalo u Arsenalu, Luis je takođe počeo da me stavlja tamo i, iskreno, obožavam to. Nisam brz, ali vidim igru u celini. Čak i pre nego što sam počeo tamo da igram, mnogo sam razmišljao o tome kako napadač treba da se kreće.

Kada je Feran dobio loptu izvan šesnaesterca, video sam kako se otvara prostor u srcu njihove odbrane. Utrčao sam iza leđa. Lopta je bila savršena.

Ne primaj je, samo šutiraj.

Leva noga.

Gol.

Negde na tribinama, sredovečni čovek sa sedom kosom i ružnim čarapama je divljao od sreće.

Posle te utakmice dobio sam najbolji poklon koji sam mogao da zamislim: moju suprugu i mog sina. Lola je letela 12 sati sa njim samo da bi bila tamo sa mnom.

„MARKOOOOOO!!!“

Uzeo sam ga u naručje. Ali odmah sam primetio.

Bio je mnogo teži.

Obrazi su mu bili bucmastiji.

Otišao sam na samo mesec dana, a on više nije bio isti dečak kao pre. To mi je palo jako teško. I zato je utakmica protiv Belgije bila tako posebna. Postići još jedan kasni pobednički gol bilo je dovoljno ludo, ali uraditi to pred svojom porodicom? Posle one povrede? Osećao sam se kao u filmu u kom nemam uticaja na priču, već sam samo dobio ulogu da je odigram, i tako sam zahvalan što je baš ova uloga pripala meni.

Kada sam se posle toga sastao sa Lolom i Markom u hotelu, ljubili smo se i plakali. Nismo imali reči. Taj gol je bio za nju. Bez njene podrške tokom ovog perioda, gledao bih utakmicu sa kauča u Londonu.

Moj otac je takođe bio tamo. Prva stvar koju je uradio bila je da podigne nogavice i nasmeje se.

„Ove čarape su dale dva gola!“

Nosio ih je na svakoj utakmici, a igrali smo na svakih četiri dana. Samo se nadam da ima više od jednog para.

Do tog trenutka nas je bilo veoma teško pobediti. Možda nismo bili najbolji tim na Svetskom prvenstvu, ali osećali smo da nema ni boljeg od nas. Čak ni Francuska. Svi su mislili da će nas pobediti, a mi smo zapravo pričali o tome na večeri. Naravno, oni imaju superzvezde na svim pozicijama, neverovatne igrače, ali svi mi smo odrasli u istom sistemu i kulturi i razumemo fudbal na isti način. Da bi nam dao gol, treba ti lopta. A oduzeti loptu Španiji je veoma, veoma teško.

Najbolji deo finala bio je to što smo zaboravili da je u pitanju finale. Samo smo igrali. Naši mladi momci su toliko samouvereni da su skoro odsečeni od realnosti. Zaista im se divim. Žive u svom svetu u kom je pritisak samo prazna priča, a utakmica je samo igra, kao da su još uvek deca. To je najbolji način za igru.

Na klupi sam bio potpuno prisutan. Sve što sam video bilo je 11 protiv 11. Pritisak, uglovi, kretanja. Kada sam ušao, osećao sam se jednostavno počastvovano. Moj otac je uvek govorio: „Pritisak je privilegija.“ Možeš da izgubiš, ali nemoj dozvoliti da to bude zbog straha.

I bio sam blizu. Tako blizu.

Čoveče..................

Onaj udarac glavom. Već sam satima pričao sa ocem o tome. Znate, problem je bio u tome što nisam dovoljno brzo pomerio noge, pa nisam mogao da udarim loptu onako kako sam želeo. U trenutku kada sam je zahvatio glavom, osetio sam da nešto nije u redu. Argh!

„To moraš da daš.“

I dalje to slušam na svakom koraku. Barovi. Restorani. Na ulici. Čak me i porodica stalno podseća.

„Merino to ne promašuje.“

„Da, bako, znam.“

„Ali dušo, kako nisi dao gol?“

ARGGGGGGGGHHHHHHHHHH.

Možda je tata zaboravio da obuče čarape.

Kakogod, osećao sam da ćemo imati još šansi. Kada su uveli trećeg štopera, znao sam da im pravim probleme. Potreban vam je napadač koji rasteže odbranu kako bi ostalo prostora za vezne igrače da utrče, i kada sam video da Pedro Poro sprema centaršut, samo sam napao kazneni prostor. Povukao sam tri igrača sa sobom, i Feran je imao toliko prostora.

1:0.

Mikel Merino (©Reuters)

Pomislio sam: To je to.

Ogromna greška. Tako je teško sprečiti mozak da se opusti. Imali smo potpunu kontrolu, a onda nas je odjednom Argentina saterala u naš šesnaesterac. Lopta je delovala teže. Nismo mogli da je izbijemo. Nismo mogli da je zadržimo, čak ni sa igračem više.

Srećom, znali smo kako da patimo i trpimo. U jednom trenutku Mesi se nameštao na šut sa ivice šesnaesterca i bio sam u fazonu: Ne, samo ne on.

Krenuo sam napred da ga blokiram, na metar od njega.

Opalio je snažno.

TRAS. Pravo u lice.

Pao sam kao da su me upucali, što zapravo i jesu.

Dobio sam tako jak udarac da sam zapravo bio slep na jedno oko do kraja utakmice. Na trenutak sam se baš zabrinuo. Ali kada se čuo poslednji zvižduk, oslobodio se taj talas olakšanja jer nismo zabrljali. A onda mi se u glavi pojavila ova slika.

Ja kao dete, sa loptom.

Bez teksta, bez poezije, samo ta slika. Video sam to dete kako govori svojoj mami da će jednog dana osvojiti Svetsko prvenstvo. Sada je taj mališan trčao po terenu u Nju Džersiju, kao svetski šampion.

Bilo je teško, da. Ali ne i nemoguće.

Moja porodica je sišla sa tribina da me zagrli. A onda se sećam da sam otišao u svlačionicu i ukrao neke stvari sa proslave. Nekoliko pakovanja „lomo“ suvog mesa i serano pršute. Nešto hleba, grickalica. Oko 15 limenki piva. Sve sam to strpao u torbu i doneo porodici, a onda smo se okupili u krug na terenu i napravili mali piknik. To je tradicija koju često imamo, moja supruga i ja, posle pobede.

Volimo park. Ovog puta, imali smo MetLajf stadion.

I dalje mogu da osetim ukus tog trenutka. Sećam se kako gledam španske navijače na tribinama, tako srećne. Kukurelja je verovatno već zvao svog tattoo majstora. Luisa su svi grlili. Manje od šest meseci ranije, jedna PowerPoint prezentacija mi je rekla da ovo nikad ne može da se dogodi. Pogledao sam ljude koje volim i pomislio: Ne mogu da tražim ništa više od života.

I dan-danas ne mogu u potpunosti da verujem da se to dogodilo.

Zaista, mogu samo da kažem hvala.

Tati, na mentorstvu i srećnim čarapama.

Mami, što mi je dozvolila da sanjam.

Marku, što je centar mog univerzuma.

I Loli, što mi je pomagala uz stepenice.

Nikada nisi dozvolila da padnem.

— Mikel".