Put oko sveta sa Nikolom Komazecom: Fudbalski avanturista – 22 kluba, 13 zemalja, tri kontinenta

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Bačke Topole)

Retki su danas fudbaleri poput Frančeska Totija, čije cela karijera je vezana za jedan klub. Sa druge strane, nisu baš česti ni pojedinci koji su oblačili dres preko 20 različitih timova. Prednjači u Srbiji Andrija Kaluđerović, koji je igrao u 25 sredina, na pet različitih kontinenata, a opasnu konkurenciju mu pravi Nikola Komazec. Nekadašnji napadač Hajduka iz Kule trenutno nastupa za Slobodu iz Tuzle, po treći put. U međuvremenu, njegovo ime se našlo u još 22 različita kluba, na ukupno tri kontinenta, u 13 zemalja.

Koliko fudbalska, njegova priča može da bude i zanimljiva sa putopisnog aspekta. Šest trofeja u karijeri, preko sto pogodaka, ali ono što ima nemerljivu vrednost su iskustva, priče, anegdote, poznanstva, različite kulture i mentaliteti. I to sve može da se ispriča iz više uglova, sa više strana, i ne mora baš po nekoj hronologiji iz godine u godinu, jer verujte da ćete u jednom momentu da tražite predah i pokušate da povežete konce. Imena klubova možda teško zapamtite, i verovatno je bolje da fokus bude na državama i gradovima.

Krenućemo, ipak, od početka, jer put Nikole Komazeca startuje iz malenog mesta u Bačkoj, nadomak Kule, poznatom po Jafa keksu, ali i po rukometu.

„Ja sam iz Crvenke, fudbalskog i rukometnog mesta. Logično je bilo da u mlađim selekcijama pređem u Hajduk iz Kule, jednog od najboljih superligaša. Tamo sam prošao sve mlađe selekcije sa dosta uspeha. Bila mi je velika čast kada me je Miloljub Ostojić uvrstio u prvi tim. To je bio veliki uspeh u tadašnje vreme za mladog igrača, da uopšte trenira sa prvim timom. Ostojić je bio sjajan trener, sećaju ga se stariji pratioci fudbala sigurno, mislim da sam zaslužio da tako mlad uđem u prvi tim. Posle je došao Boris Bunjak i kod njega sam debitovao i zagazio u seniorski fudbal sa 16 godina, mislim da sam najmlađi debitant u istoriji Hajduka. Tu kreće moja karijera, bio sam pozivan i u mlađe nacionalne selekcije. Kada debitujete sa takvim saigračima, to takođe predstavlja zadovoljstvo“, započnje razgovor za Mozzart Sport Komazec.

Ko je sve igrao sa vama u Hajduku iz Kule tada?

„Da ne nabrajam ponovo sa kim sam sve igrao, od Dejana Osmanovića do Ljubomira Fejse, najvećeg igrača ikada tog kluba. Mnogo dobrih igrača, veliko iskustvo za mene. Hajduk me kreirao, stvorio je moj mentalitet i moju karijeru, napravio od mene igrača. Dosta lepih stvari mi se dešavalo tamo, naravno, uz neke i teške stvari, ali gledam uvek na sve pozitivno. Kasnije sam to video i u inostranstvu. Ne postoji igrač koji u karijeri ne naiđe na probleme, a posle Srbije sve rešavaš lako. Ostaju mi lepe uspomene iz Hajduka, to je jedan veliki klub, iako danas tavori u četvrtoj ligi, lep je stadion, dešava se tamo neka pozitivna priča, ali mora više da se uloži da bi se vratio tamo gde mu je mesto. Nadam se da će to uspeti kroz nekoliko godina. Jedan od najboljih klubova u Srbiji u poslednjih dvadeset godina, dva puta smo izlazili u Evropu. Tu sam stekao fudbalski identitet“.

GOL ZVEZDI ZA TITULU PARTIZANU

Šta bi bio momenat ili detalj iz tog perioda u Hajduku koji će vam ostati večno urezan u sećanje?

„Izdvojio bih pogodak protiv Crvene zvezde. Bio sam jako mlad, a svi sanjamo da uopšte igramo protiv njih. Taj moj pogodak je doneo titulu Partizanu, oni su čekali naš rezultat i mi smo odigrali 1:1. Pretposlednje kolo su overili titulu, mi smo remizirali i to im je donelo trofej. Bila je to dobra ekipa Zvezde za koju su igrali Milijaš, Burzanović, Koroman, Ibrahim Gaj, Tutorić, Ranđelović... Jedan veliki momenat za mene, nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Ostvario sam san da igram protiv večitih i postignem gol. I moram da izdvojim još dva pogotka na Marakani, u polufinalu Interototo kupa protiv Maribora, kada sam bio dvostruki strelac i asistent. Ta utakmica se jako dobro pamti, bili smo tamo domaćini i to je bio ogroman uspeh za Hajduk, posle smo u finalu odmerili snage sa Leirijom. Moj pogodak iz prekida je proglašen na Eurosportu za gol meseca u julu, u evropskim takmičenjima. Ta dva gola bih izdvojio“.

Da li je bilo interesovanja večitih da Vas dovedu u svoje redove? Znamo da je Crvena zvezda zvala.

„Imao sam ponudu da dođem u Crvenu zvezdu kada sam bio u Sarajevu. Velika je to bila čast i privilegija, malo je falilo da potpišem. Sportski direktor je tada bio Zoran Stojadinović, trener Sa Pinto. Međutim, odlučio sam se za Južnu Koreju. Partizan me zvanično nije tražio, postojalo je interesovanje. Ostaje mi velika žal što nisam nikada zaigrao za nekoga od njih, Zvezdu ili Partizan“.

A, žalite li što niste igrali malo duže u Srbiji, mada, ostaje upisano preko 100 utakmica za Hajduk?

„Ne žalim toliko što nisam više igrao u Srbiji, bilo je ponuda i u poslednje vreme. Kada sam napustio Hajduk, gledao sam generalno, ne zbog nekih loših stvari ovde, već zato što svi mi igrači žudimo i gledamo da odemo u inostranstvo u nekom trenutku, a posebno u tom periodu kada u Srbiji nije bilo toliko novca. Meni je cilj bio da igram što više u inostranstvu i taj cilj sam ispunio“.

Komazec u dresu Hajduka (@MNPress)

Povratak u Srbiju je ipak usledio posle skoro 15 godina, i to u redove trećeligaša iz Inđije.

„Moram da kažem da je Železničar iz Inđije sjajan klub, jedan od retkih klubova u Srbiji, čista i poštena priča. Sjajni ljudi na čelu kluba sa Ognjenom Bandulajom, koji dosta godina ulaže u taj klub, sa ostalim ljudima oko njega. Bilo mi je veliko zadovoljstvo, jeste da nisam nikada ranije igrao u trećem rangu srpskog fudbala. Mogu reći da nema tu puno razlike, ima je kada uzmete u obzir više lige, ali možda je teže igrati baš u tom rangu. Lep period za mene, gde sam sticajem okolnosti otišao, ostaje uvek šansa da se vratim. Taj klub ima ambicije da dođe do Superlige, već sam spominjao, i mislim da će u narednih par godina doći prvo do Prve lige, posle i do elite, jer tamo postoji dugoročan plan. Jedini klub u trećem rangu za koji bih igrao su oni“.

VIZIJA ZLATKA ZAHOVIČA

Da se vratimo na odlazak iz Hajduka u Rumuniju, što je ujedno i prvi boravak u inostranstvu?

„Isticao mi je ugovor sa Hajdukom, meni i još nekolicini, i bukvalno sam ja jedini otišao u inostranstvo. Veliki je to tada bio uspeh, naročito doći u rumunsku ligu, koja je bila sedma po koeficijentu u Evropi, dva kluba su im bila veoma uspešna u Kupu UEFA, Rapid iz Bukurešta i Steaua. Jako mi je bilo teško, prvi put van Srbije, drugačije okruženje, jezik, znao sam engleski već tada, ali ne rumunski. Nije bilo sjajno iskustvo, igrao sam standardno celu polusezonu, nastali su finansijski problemi tako da sam zbog dugova napustio klub. U Rumuniji su puni stadioni, Petrolul je bio velika stepenica za mene. Na otvaranje stadiona im je došao Partizan sa Saletom Stanojevićem. Neslavno se završilo, ali dobro, to sam ja birao. Imao sam zadovoljstvo da igram se nekim bivšim reprezentativcima Rumunije, od kojih bih izdvojio Miteu, bivšeg igrača Ajaksa koji je igrao u tandemu sa Zlatanom Ibrahimovićem. Jedan od najboljih sa kojim sam igrao, paklen, strašan igrač. Dao sam neke golove, igrao u jakoj ligi, nadogradilo me to kao igrača“.

Posle Ploeštija, usledio je odlazak u redove Maribora, koji je tada briljirao u Sloveniji. Međutim, bilo je usputnih stanica.

„Nakon priprema u Turskoj sam u februaru napustio Rumune, prelazni rok je prošao tako da nisam mogao biti registrovan. Vratio sam se u Hajduk da treniram, kod trenera Tomislava Sivića. Tada sam bio izuzetno zahvalan, jer je to uvek bio moj klub. Na leto je stigla ponuda Šturma iz Graca, ali da dođem na probu. Nisam nikada išao na probe, ali u ovom slučaju jesam, jer nisam igrao nigde par meseci. Tamo je tada bio Milan Dudić kapiten, naš reprezentativac i moj veliki prijatelj. Jeste to veliki klub i bio bi to veliki stepenik za mene. Ponudili su mi ugovor, nisam bio zadovoljan finansijski i reagovali su ljudi iz Maribora. Napravili smo sastanak sa Zahovičem, dali su mi jednu finu ponudu sve se izdešavalo u dan, dva“.

Opišite period u Mariboru, i posebno Zlatka Zahoviča, tada alfu i omegu kluba?

„Maribor je u tom trenutku uz Dinamo iz Zagreba bio najbolji klub na Balkanu, Zvezda i Partizan su se patili da dođu do grupne faze. Maribor je igrao grupne faze sa skromnim budžetom, sjajan klub. Darko Milanič je bio trener, Zlatko Zahovič je preteča svih današnjih sportskih radnika. Njega mogu slobodno uz Zdravka Mamića da svrstam, napravio je neverovatnu stvar od Maribora, kao Mamić od Dinama. Krenuo je od minusa, sjajnu stvar je napravio. Igrali su sedam ili osam godina uzastopno grupne faze Lige Evrope i Lige šampiona. Tamo sam dosta uradio kao igrač, igrao sam protiv Totenhema u Londonu i kod kuće, bili smo egal sa svima, pobedili Panatinaikos, uzeli bod Totenhemu koji je jedva izvukao živu glavu na našem stadionu, Gilfi Sigurdson je dao gol za njih. Možete zamisliti kakva je bila razlika između nas i njih, a mi smo odigrali nerešeno sa ko zna koliko puta manjim budžetom“.

Imali ste paklenu konkurenciju u napadu, jer je pored vas bio najbolji strelac u istoriji šampionata Slovenije.

„Markos Tavares, paklen igrač, ali i Robert Berić, dva napadača sa kojima sam bio u rotaciji. Imali smo podjednaku minutažu, ja sam više igrao u prvenstvu, oni u Evropi. Sjajan klub, nije bilo lošeg igrača tamo, Slovenija je divna država, uživao sam u životu. Zahovič nije godinama u klubu, osetilo se to rezultatski. Maribor više ne dominira kao pre, kada su bežali i po dvadeset bodova drugom. Osvojio sam tri trofeja u Sloveniji, doživeo da igram na najvećim stadionima u Evropi i protiv velikih igrača poput Džermejna Defoa, Gereta Bejla, Kajla Vokera, Miroslava Klosea. Nešto što sam sanjao se ostvarilo. Ne prođe dan da se ne setim toga, baš veliko iskustvo i čast, velika stepenica u karijeri“.

Kada smo već kod Slovenije, kakva je atmosfera na derbiju između Maribora i Olimpije iz Ljubljane?

„Nisam igrao protiv Olimpije, trebalo je, ali nisam ulazio, Darko Milanič mi se posle izvinjavao, nisam ušao sticajem okolnosti. Puno naboja, veliki derbi, ali ne može da se poredi sa na primer večitim derbijem u Srbiji ili onim u Hrvatskoj između Hajduka i Dinama. A, baš smo igrali kvalifikacije za Ligu šampiona protiv Dinama, kada su nastupali Šimunić, Badelj i Kelava. Jedva su nas prošli, mi smo bili u dvomeču bolji, oni su prošli dalje. To je plej-of za ulazak u Ligu šampiona, a meni je bilo kao da sam igrao grupnu fazu. Pun Maksimir, veliki naboj, malo i na nacionalnoj osnovi, sećam se toga. Dosta prijatelja sam stekao u Sloveniji, Maribor ću uvek nositi u srcu“.

TRI PUTA NA TAJLANDU

Možemo li preći na priču o Aziji, ali tako da kompletan boravak tamo u više navrata posmatramo kao jednu celinu?

„Mislim da sam kroz karijeru imao veliku privilegiju da igram u Aziji, znaju to igrači koji su igrali tamo. Ljudi su skeptični po pitanju Azije, kakva je tamo infrastruktura, kakav je život. Generalno za mene, promenio sam četiri države tamo: Tajland, Južna Koreja, Hong Kong i Indonezija. Iz svake te države, a proveo sam tamo deset godina, nosim lepa iskustva. Da sad vratim vreme, ponovo bih išao u Aziju. Smatram da sam stekao neko fine ime, naročito u Hong Kongu. Kada sam otišao iz Maribora na Tajland, mislim da je ipak to bila greška sa moje strane. Ne zbog odabira kluba ili države, već zato što sam u tim godinama bio, a imao sam 24-25 i igrao grupnu fazu u Evropi, kada treba da se ide u Južnu Koreju ili Japan. Ja sam izabrao Tajland, a to nije taj nivo. Dobio sam ponudu kluba koji je bio u to vreme najbolji tamo, imao solidnu infrastrukturu, budžet, ponuda je bila dobra. Mislim da je trebalo da ostanem u Mariboru, jer su sledeće godine igrali grupnu fazu Lige šampiona i to protiv Čelsija“.

Svaka država koju ste prošli u Aziji nosi posebne utiske, o fudbalu, životu...

„Posle pola godine na Tajlandu, nisu mi se sviđale neke stvari, pa sam se vratio u Evropu, u Sarajevo. Ali, na Tajlandu sam bio u tri navrata ukupno, u suštini mi se svidelo. U Južnoj Koreji sam igrao za Busan, gde sam i živeo. Mislim da je tamo najbolja infrastruktura na svetu i igrao sam za ozbiljan novac. Koreja je, pored Japana, najbolja država u Aziji za fudbal, smatram da je njihova liga najjača u Aziji, čak jača i od japanske. Indonezija je fascinatna država, fudbal je dinamičan, puni stadioni, svaki meč gleda od 20 do 60 hiljada ljudi. Igrao sam za klub Bajangkara, koji je branio titulu, ostaje mi u lepom sećanju, pun stadion, derbi protiv Persiđe, ne mogu vam to opisati rečima. Nije nigde igrati lako, Hong Kong nije nivo Japana ili Koreje, ali je isto teško. Tamo sam se afirmisao, bio proglašavan za najboljeg igrača lige, bio u vrhu liste strelaca. Doživeo sam prelepa iskustva. Osvojio sam sa Kičijem trofej, jedan od dva najveća kluba u Hong Kongu, tu sam finalizirao te četiri i po godine tamo. Pre pet godina sam se odlučio da okončam period u Aziji i da se vratim u Evropu. Najlepši mi je život iskreno bio u Hong Kongu, država grad, neverovatna infrastruktura, mentalitet, Tajland opet nosi nešto svoje, egzotična država, svaki dan sunce, ljudi nasmejani i pozitivni“.

Nikola Komazec u društvu našeg dopisnika Vanje Uzelca i fudbalera TSC-a Vukašina Krstića

Ako sumiramo utiske, azijski deo karijere je lepo upakovan...

„Ceo azijski fudbal bih sveo na pozitivu, lep život, sjajna kultura, drugačija od Evrope. Tamo se porazi doživljavaju drugačije nego ovde, kada se izgubi nije sve savršeno, ali opet te čekaju navijači da te pozdrave. Ovde kada igraš u velikom klubu izgubiš jednom ili dva puta, odmah te dočekaju kritike, pritisak. Ja čak i to volim, taj pritisak me uvek drži. Da imaš naboj na tribinama to je pozitivno, ali Azija je nešto sasvim drugačije. Kada završiš utakmicu, na primer na Tajlandu, ideš kod protivničkih navijača da ih pozdraviš, tako je i u Hong Kongu. To je fascinatno, brži je fudbal u Aziji, približavaju se Evropi, sada su već nijanse u pitanju. Pitajte i druge igrače, da biste se zadržali tamo morati ozbiljno da držite nivo. Imao sam privilegije i nosim veliko životno iskustvo odatle. Generalno, Azijati vole fudbal, igrači su kao božanstva, osećaš se zaista lepo, kada ideš ulicom ljudi te pozdravljaju, slikaju se sa tobom. U Hong Kongu sam čak glumio u filmu, bio sam za doček Kineske nove godine ceo dan na setu. Neko novo iskustvo za mene, mislim da sam se snašao“.

Od svih navedenih država, najuspešnija na polju fudbala je ipak Južna Koreja:

„Korejci su neverovatni, to su fanatici. Oni da imaju talenat i kreativnost kao mi Balkanci, postigli bi mnogo više. Kao što mi imamo majstore, desetke, krila, igrače koji znaju da gurnu loptu poslednjih dvadeset metara, oni nemaju. Malo im fali da budu svetska sila, kada bi spojili naš talenat i njihove sposobnosti, bili bi svake četiri godine u finalu Svetskog prvenstva. Fascinatna nacija, znaće svi koji su igrali protiv ili sa njima, oni svi isto treniraju, od prvog do dvadeset i petog u rosteru, svi daju dvesta odsto. Nivo treninga je ozbiljan, svaki trening je kao utakmica. Relativno mali broj Korejaca igra u Evropi, nemaju igrači takve ambicije. Njihova liga bi po meni bila u top deset liga u Evropi, veliki su to profesionalci, i Japanci naravno, samo što je Koreja nivo iznad“.

Uz još jednu opasku o mentalitetu ljudi u Aziji:

„U Aziji ne možeš da vidiš nervoznog čoveka. Svi poseduju neku rutinu u životu, svi su ravna linija, ravnodušni, šta će biti - biće, ne razmišljaju unapred. Niko ne obraća pažnju na druge, svi su kulturni, fini, hoće da ti pomognu. Ovde se sport i život pretvaraju u neku brzinu, nervozu. U Aziji jedva čekaš da se probudiš, da ideš u grad, na kafu. Nema tenzije, tamo sirotinja i bogataši se isto ponašaju, i onaj što ima i nema, svi su nasmejani. Totalna razlika u odnosu na Evropu“.

NA KAFI SA SALAHOM

Da se preselimo u Egipat, na period igranja tamo. I spojimo ga sa Libanom, koji jeste u Aziji, ali je kulturološki daleko od istočnog dela ovog kontinenta, već je bliži arapskom svetu.

„Kada bih spojio u jedno Egipat i Liban, mogu reći da nije baš sjajan period, ali gledam uvek sve pozitivno. U Egiptu sam imao problema oko ugovora, ali bez obzira na to, liga im je najjača u Africi, visok nivo, ja sam bio u timu koji je u top četiri tamo, pored Zamaleka i Al Ahlija, čiji stadioni su puni. Kada igraju međusobno Zamalek i Al Ahli, smanji se broj navijača, jer je bilo sukoba, čak i poginulih. Da se vratim na moj klub Smuha iz Aleksandrije. Došlo je do raskida, deo sam naplatio, prošao sam finansijski dobro, ali eto, žao mi je što nisam ostao duže. Da skratim priču, vlasnik kluba je tražio da se oslobodi mesto za jednog stranca, da dovede štopera“.

Odatle ste otišli u Liban?

„Nije mi u Egiptu legao mentalitet ljudi, drugačiji su narod, teški za shvatanje, trebalo mi je vremena da se priviknem. Krenulo je tako što sam potpisao ugovor sa vlasnikom kluba na Ibici, za ozbiljan novac. Egipćani su talentovani za fudbal. Nadovezalo se pa sam otišao u Liban, da ne bih pauzirao, a tamo sam imao dve ponude. Izabrao sam Salam Zgartu, jer mi je tamo igrao drugar koji me preporučio. To mogu reći da je lošije iskustvo u smislu infrastrukture, organizacije, kasnile su plate, posle par meseci sam napustio klub i tužio ga. Sklonili su me iz ekipe. Opet, gledaću pozitivno, Bejrut je prelep grad, družio sam se sa selektorom Miodragom Radulovićem, on me trenirao i u mlađim selekcijama u Srbiji. Olakašao mi je period boravka tamo, jer nije bilo baš sjajno, ali treba i to preživeti, ne može sve u životu da bude rutina i po PS-u“.

Znači, Egipat nije baš takav kakvim ga predstavljaju recimo turističke agencije?

„Egipat jeste svetska turistička destinacija. Bio sam u Kairu i Aleksandriji, dva najveća grada. Generalno mi se nije svideo život, ludnica u saobraćaju, nije savršeno, drugačija kultura, nisam bio oduševljen. Našao sam neka lepa mesta, ali ne može da se poredi sa Azijom. Bejrut je fascinantan, delovi grada su prelepi, Libanci znaju da žive, životni stil im je sjajan. Mada, sa druge strane, stalno je vojska po ulicama, stalno te proveravaju. Svaki ulaz i izlaz iz grada kontroliše vojska. Kreneš na put od dvadeset kilometara, pet puta te vojska pretresa. Totalna razlika u odnosu na Evropu i ostatak Azije“.

U Egiptu ste upoznali legednu tamošnjeg fudbala i kultnog igrača Liverpula, Mohameda Salaha.

„Sticajem okolnosti sam upoznao Salaha. Moj saigrač iz Smuhe i kapiten me pozvao da idemo na kafu sa njim. I to je velika prednost fudbala, jeste da igramo svi za novac, ali kada sedneš sa takvim čovekom, dobiješ savete, čuješ priče, vidiš da ima i drugih stvari koje taj fudbal nosi. Mnogo pitanja sam mu postavio i na sve je odgovorio, tu sam video zapravo da su ti veliki igrači normalni momci, Salah je bio baš skroman. Moram da se pohvalim time, i uvek se našalim, od kako je Salah mene upoznao, imao je posle najbolju sezonu u karijeri. Obećao mi je dres, i žalim što ga nisam dobio. Setiće se valjda Salah jednom, ha ha. Bili smo u hotelu gde je bila reprezentacija Egipta, isoristio sam momenat i slikao sam se i sa selektorom Egipta, Ektorom Kuperom i još nekoliko igrača. Egipćani su kući velike zvezde, Salah je tamo ikona i božanstvo, ali ne kreću se puno, zbog gužve i svega, čak nekada imaju i obezbeđenje“.

Da pređemo na još jednu zanimljivu destinaciju na kojoj ste boravili i igrali fudbal, a to je Gruzija.

„Gruzija je dosta slična nama, pravoslavci su, vole ljude iz Srbije. Igrao sam za Dinamo Batumi, kada sam ja bio gradili su novi stadion. Top klub, jako lepo iskustvo, nudili su mi i da ostanem duže, ali sam imao ponovo bolje ponude. Jako pobožni ljudi žive u Gruziji, ali jedna ekonomski slaba država i jako napaćen narod kroz istoriju. Moram da kažem da poseduju odličnu kuhinju, to mi je bio utisak, i danas kada putujem tražim gruzinski restoran, ha ha. Teška liga pored lošije instrakture, ali dobri fudbaleri. Na njih nije niko obraćao pažnju, nisu pokazivali kvalitet, sada prave uspehe, plasirali su se i na Evropsko prvenstvo prošle godine. I dalje sam u kontaktu sa ljudima iz kluba, moraću da ih posetim što pre. Sjajni ljudi i prelepo iskustvo“.

U NORVEŠKOJ ZADUŽEN ZA ATMOSFERU

Nakon egzotike, Tajlanda, Egipta i sunčanih predela, usledila je selidba u – Norvešku?!

„U Norveškoj sam imao epizodnu ulogu na neki način, godinu i po dana sam bio tamo, sa pozajmicom na Tajland od pola godine. Bio sam član Haugesunda, treći smo bili na tabeli, pobedili Molde i Rozenborg, dva najveća kluba u Norveškoj. A, Molde je vodio Ole Gunar Solskjer. Jedan period nam je trener bio Mark Dempsi, kasnije pomoćnik Solskjera u Mančesteru, ranije i igrač Junajteda. Preneo mi je dosta stvari i saveta. Klasičan britanski trener, njega bih izdvojio kad jednog od boljih trenera u mojoj karijeri. Fino popunjeni stadioni, infrastruktura na nivou Belgije, Holandije, čak je liga u engleskom stilu, duge lopte, fizički naporno, centaršutevi, meni je odgovaralo. Došao sam kao zamena za Kristijana Gitkjaera, napadača i sjajnog igrača, malo privatno hladnog, ali mene je voleo. Bili smo konkurencija, ali opet, često sam ostajao da radimo individualne treninge i on je trebao da ide u Štutgart. Meni su rekli ulazićeš pola godine sa klupe dok on ne ode. Međutim, nije otišao u Štutgart, ostao je još godinu dana, a ja otišao na pozajmicu. Igrali su Evropu, ispali, tada sam ja došao, borili smo se za vrh“.

Da li u Norveškoj klima odgovara mentalitetu ljudi?

„Prijalo mi je tada da odem u Norvešku, posle velikih gradova i gužve. Osećao sam se kao na Balkanu, zbog velikog broja ljudi iz Srbije i Bosne. Odgovarala mi je i klima. Norvežani su dobar i kulturan narod, ali hladni i ne previše emotivni. Ja sam bio skroz drugačiji, pa su mi govorili da sam im za par meseci promenio atmosferu u svlačionici, bio sam zadužen za moral, iako nisam bio glavni igrač na terenu. Skoro su zaplakali kada sam odlazio“.

Ako može koja reč o kumu, Ljubomiru Fejsi? Spominjali ste ga u par navrata tokom ovog razgovora.

„Zahvalan sam fudbalu, životu, prijateljima, kumovima i roditeljima. Sve mi je fudbal doneo u životu, mnogo poznanstava i prijatelja. Od malih nogu sam bio dobar sa Ljubomirom Fejsom, čast mi je što sam kum njegovoj deci. Mlađi je od mene godinu dana ali uvek mi je bio zvezda vodilja u životu. Pravi primer profesionalca, o fudbalskim kvalitetima neću da pričam! Nisu ljudi svesni kakav je to bio fudbaler, treba da bude ponosan na svoju karijeru. Jedan od najtrofejnijih srpskih igrača“.

Dok smo još pričom u Evropi, i dok ne pređemo na Bosnu i Hercegovinu, igrali ste i u Slovačkoj?

„U Slovačkoj sam igrao za Košice u drugoj ligi. Sjajan klub za koji je igrao i Nemanja Matić, on me na neki način i predložio tamo pošto se poznajemo preko mog kuma Ljubomira Fejse. Jedan od lepših gradova u Slovačkoj. Vratili su se sada u prvi rang fudbala, očekujem ih uskoro u Evropi da naprave nešto. Bilo me je zadovoljstvo da igram tamo, trenirao me Jan Kozak, nekadašnji reprezentativac Slovačke. Sa njim sam često vodio razgovore, dobio dosta saveta. Liga im je teška, mnogo se trči, jaki dueli, nije da leprša fudbal baš, ali je zahtevno. Doživeo sam povredu, nudili su mi da ostanem i opet sam izabrao Tajland. Napravili su sad lepu priču, mi smo igrali na starom stadionu gde su svojevremeno dočekali Romu, sada su napravili novi“.

Trenutno nastupate za klub iz Bosne i Hercegovine i nije vam prvi tamo. Pa da počnemo priču iz komšiluka, odakle nosite ogromna iskustva.

„Moram da kažem na početku priče o Bosni i Hercegovini, jako sam vezan za tu državu jer mi je majka odatle poreklom. Gledam je u rangu sa Srbijom, i jedan lep period karijere sam proveo tamo. Narod mnogo voli fudbal, a postoji među njima još uvek ta ljudska i fudbalska empatija. Tu sam doživeo najveće emocije sa navijačima, mada ne mogu ništa da kažem loše o bilo kom klubu u svetu. Igrao sam za Sarajevo i čast je biti deo tako velikog kluba. Svaki meč su mi pevali navijači, imao sam veliko poštovanje. I sada kada odem tamo ili igram protiv Sarajeva, mnogo me pozdravljaju. Velika ljubav navijača prema klubu, jedan veliki klub sada na još višem nivou. Sarajevo mi ostaje jedan od omiljenih klubova, imao sam i sjajne trenere kao što su Husref Musemić i Robert Jarni. Sa Musemićem sam prijatelj i dan danas, veliko ime i sjajan trener. Mnogo sam naučio od njega, jednostavan čovek, prirodan. Dobio sam ponudu i da igram za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, ne bih baš bio u užem izboru, ali bih možda i zaigrao. To sve da sam produžio ugovor sa Sarajevom, ali nisam“.

U TUZLI KAO KOD KUĆE

Ovo vam je treći mandat u Slobodi iz Tuzle, i deluje da se tamo takođe osećate kao kod kuće?

„Sve što sam rekao za Sarajevo, mogu reći i za Tuzlu. I trenutno sam igrač Slobode, nije baš klub u sjajnoj situaciji, ali ta ljubav na terenu i van njega je nešto neopisivo. Veliku podršku sam doživeo u Tuzli, čak i da me navijači povuku na tribine, podignu i pevaju sa mnom. Ljudska empatija je u Tuzli na visokom nivou, narod je dobar, nije bilo nacionalizma. Velika je čast igrati za ovaj tim, doživeo sam da ih uvedem iz druge lige u prvu. Nisam video toliku ljubav nigde celog grada prema klubu. Sloboda na žalost pati, nije sjajna situacija u klubu. Klub zaslužuje više. Stavljam ih u isti koš sa Sarajevom zbog mnogo sličnosti“.

Sem Sarajeva i Slobode, u Bosni ste nastupali za još dva tima, sa teritorije Republike Srpske?

„Pored njih, igrao sam za Rudar iz Prijedora i Zvijezdu 09. Luka Jović je finansirao Zvijezdu, i tamo je bio lep period, na njegov nagovor sam otišao tamo. Klubovi sa tradicijom, lepo je bilo igrati tamo i već su mi nudili da preuzmem neku funkciju, što nije nemoguće u nekoj budućnosti. Svuda mi je bilo lepo pa i tamo“.

Od ljudi iz tamošnjeg fudbala, imali ste priliku da sarađujete sa jednom legendom, bio je vam trener u Kičiju, tokom boravka u Hong Kongu?

„Blaž Slišković je posebna priča. Imao sam prilike da sarađujem sa mnogim velikim imenima. Kada vas kroz život vode takvi treneri nemate šta da dodate. Slišković je veliko ime, ako jedan Bufon i Zidan izjave za njega reči hvale i kažu da im je uzor, onda vam je sve jasno! Bio je proglašen za drugog najboljeg stranca u Italiji, kada je nosio dres Peskare. Njega sam doživeo kao oca, brata, prijatelja, sve u jednom. Kada smo sarađivali u Hong Kongu, uvek sam ručao kod njega i njegove supruge. Ali, nikada privatno nismo pričali o fudbalu u tom periodu. I nisam imao protekcije, jesam igrao često, ali dešavalo se i da budem na klupi. Drago mi je što me spominje, i što me pohvalio javno, to je tek velika privilegija. Sa njim sedeti sat vremena je samo bogatstvo, a šta tek reći kada ste prijatelji i imate priliku da sa njim svakodnevno razgovarate. Kasnije sam mnogo čuo od njega, o vremenu stare Jugoslavije, istorijatu prvenstva, fudbalerima, ko je bio kakav, gde je ko prešao“.

Pošto ste upućeni u fudbal u Bosni i Hercegovini, jesi li uspesi ekipa iz Banjaluke i Mostara u Ligi konferencije posledica nekog pozitivnog rada, ili spleta okolnosti?

„Nisu slučajno Borac i Zrinjski napravili uspehe. Bosna kao i druge države poslednjih godina napreduje u pogledu infrastrukture, što je bio osnovni problem. Savez je uložio dosta u hibridne terene, polako se približavaju Srbiji. Borac i Zrinjski rade pametno, stabilni su, dobro selektiraju igrače. To su ogromni uspesi i neće oni tu stati. Uskoro očekujem i Sarajevo da se plasira u Evropu. Njima je ključ pre svega da uzmu titulu. Realnost je da klubovi iz Bosne igraju Ligu konferencije i da prođu dalje. Nemojte da se iznenadite ako se domognu i Lige Evrope“.

Jeste stigli da upoznate Feđu Dudića?

„Poznajem lično Feđu Dudića, igrao sam protiv njega. Adnan Jahić mi je prijatelj, njegov pomoćnik. Videli smo se letos tokom priprema na Zlatiboru, Feđa se šalio da je zbog mene dobio otkaz u Sarajevu, jer sam postigao gol za Slobodu. Kada me sreo na Zlatiboru, to je prvo rekao, kroz šalu naravno. Svaka mu čast, doneo je nešto novo u srpski fudbal, podigao lestvicu u Radničkom iz Kragujevca. Očekujem da se vrati u Srbiju, jer je jedan od najboljih trenera u Bosni i Hercegovini. Nije slučajno ništa, jer je i Sarajevo dobro vodio, nisu imali sreće sa rezultatima. Doguraće daleko, jer je fanatik, 24 sata dnevno razmišlja o fudbalu“.

Kako biste sebe opisali tokom karijere, šta vas je vodilo i ka čemu ste išli, pošto ste promenili tolike klubove i zemlje?

„Ja sam fudbalski avanturista, mogao sam sve u karijeri da svedem na par država, ali uvek sam birao bolje ponude, situacije u tom trentuku. Ne žalim ni za čim. Volim da upoznajem nove ljude, putujem po svetu, srećem nove kulture. I van fudbala isto tako često putujem. Ne bih menjao ništa. Fanatik sam za fudbal, kao što vidite, možemo do sutra ovako da pričamo, ha ha. Sve sam dao fudbalu kroz ceo život i sa 38 godina, evo, igram još uvek. Fudbalu koliko daš, toliko ti se vrati, nema igrača koji nije dobio šta je zaslužio, dobro ili loše“.

Šta posle igračke karijere, postoje li jasni planovi?

„Nemam čist i tačan odgovor na planove za budućnost, radim na edukaciji, završio sam UEFA B licencu, sad jurim i A. Nadam se tome i licenci za agenta. Hoću sve da imam i to mi je cilj, planiram još uvek da igram, ali bliži se kraj karijere. Čim završim, ostajem u fudbalu. Ima nekih ponuda, tražim se. Prvo da usavršim znanje“, zaključio je razgovor za Mozzart Sport Nikola Komazec.