Rađanje Crvene zvezde (IV): Prva prevozna sredstva - nemački kamion i ruski avion

“Na tim privim putovanjima napravljena su dva reda klupa za sedenje, uz stranice. Na podu je bila prostrta slama, jer nisu svi mogli da se smeste na klupe. Najduže putovanje bilo je do Rumunije, septembra 1945. Kamion je tada obilazeći volovska kola sa senom sleteo s puta, naleteo na drvo, pa su mnogi popadali na zemlju, dok su dva fudbalera završila na drvetu. Putovanje je nastavljeno peške do najbližeg naseljenog mesta. Posle nekoliko pređenih kilometara, beogradska ekspedicija stigla je na seosku železničku stanicu, gde su svi od umora pospali. Negde pred zoru stigao je voz koji je išao za Bukurešt, njihovo krajnje odredište. Tako su izgledala maltene sva putovanja u prvim godinama - skromno i prilično avanturistički”.

(©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

Ispred kuće i Kraljevića Tomislava (©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

Na sva putovanja tim nemačkim kamionom Crvena zvezda je kretala sa dva odredišta - jedno je bilo ispred sedišta gradskog odbora USAOS-a u Kralja Milutina 2, a drugo ispred kuće u ulici Kraljevića Tomislava (Internacionalnih brigada) na Neimaru, gde se nalazilo sedište nekoliko časopisa partije i omladine. U toj kući živeo je Dragiša Cvetković, predsednik kraljevske vlade što je potpisala kapitulaciju 27. marta 1941.

Branislav R. Jocić došao je i do podataka da je u drugoj godini postojanja, u maju i junu mesecu, klub zapao u prve velike egzistencijalne probleme. Besparica je bila takva da se nije imalo ni za naftu. Da u tim kriznim danima Dule Pavlović zvani Žabac, čovek zadužen za odražavanje starog stadiona Avala i njegov čuvar, nije pozajmio sopstveni novac za kupovinu goriva za kamion, pitanje je da li bi crveno-beli putovali na završne utakmice i osvojili prvenstvo NR Srbije, čiji će trofej mnogo godina kasnije biti priznat i registrovan kao prva od njihovih (trenutnih) 36 državnih titula.

Nepuna četiri meseca nakon osnivačke skupštine u sokolskom domu ‘Matica’, u Deligradskoj, fudbalska ekipa Crvene zvezde po prvi put letela je avionom. Ruta: stari beogradski aerodrom Dojno polje - Borongaj, Zagreb. Bio je jul, ruski piloti i ruski avion Lisunov Li-2, verzija američkog Daglasa C-47. Ostalo je zapisano da je let trajao sat i 15 minuta...

“Putovanje za Zagreb bilo je veoma dramatično”, pisao je dalje Jocić. “To prvo gostovanje u Hrvatskoj ostalo je u sećanjima svima iz kluba, kao i svi letovi u ono vreme. Avion se teško uspinjao, bio je vrlo bučan, povremeno je podrhtavao... Ipak su to bile transportne letelice preuređene za prevoz putnika”...

(©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

Stari beogradski aerodrom, pred poletanje za Zagreb (©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

Proći će podosta godina pre nego što putovanja avionom postanu uobičajena; u međuvremenu, kamion je otišao u istoriju, da bi autobus, uz železnicu, postao glavno prevozno sredstvo. Crvena zvezda kupila je jedan svetle, nebo-plave boje, što je bio izložen na beogradskom sajmu automobila 1952, i na tome ponajpre može da zahvali Isi Jovanoviću, jednom od prvih i najvažnijih klupskih rukovodilaca.

U ono vreme autobus je važio za ozbiljnu atrakciju. Sivi panoramski krov rolao se šiber sistemom. U letnjim danima mogao je da služi kao ventilacija, ili za razgledanje okoline. Na stranicama se nalazio grb Crvene zvezde. Napred, sa leve i desne strane, imao je po jedan ulaz, ukupno 25 sedišta za putnike, plus vozačevo mesto.

“Prvi Zvezdin autobus, proizveden u Beču, u fabrici Gref & Štift, pokretao je šestocilindarski dizel motor od 85 konjskih snaga i 2.700 kubika. To nije bio serijski autobus, proizvođen je po narudžbini, za specijalne turističke destinacije. Ovaj put za prevoz sportista”, napisao je u jednom od svojih istraživačkih tekstova Jocić.

Iz tih davnih vremena sačuvan je i jedan novinski mini-izveštaj o tome kako je Zvezdin autobus remontovan u Austriji:
“Naš autobus vratio se pre nekoliko dana iz Austrije sa novim motorom. Pošto je prešao preko 80.000 kilometara, uprava fudbalskog kluba odlučila je da ga pošalje na remont u jednu bečku fabriku, odakle i potiče. Sada je ponovo kao nov. Za novih 80.000 kilometara neće biti brige. Celokupna opravka koštala je nešto ispod 2.000 dolara, s obzirom da je stari motor prodat fabrici za 300 dolara”.

Postoje podaci da je autobus po kupovini zadužio i vozio Milenko Zlokolica zvani Boki, iz Žablja. Bio je na raspolaganju svim selekcijama, od pionira do seniora, na svim putovanjima po Beogradu i bivšoj Jugoslaviji. I tako skoro čitavu deceniju, sve dok izjanđan nije završio na nekom otpadu.

Sedamdesetih godina izrodila se urbana legenda da je Crvena zvezda morala da proda taj autobus kako bi finansirala dolazak Vladimira Beare iz Hajduka, što je doktor Aca Obradović demantovao jednom prilikom:
“Naravno da to nije tačno, ali novac smo mu dali. Bilo je to iz džepova prijatelja Zvezde, mahom maderaša. Plus, opremili smo mu stan u Beogradu”.

Crvena zvezda je na prvo gostovanje u inostranstvo išla autobusom, samo ne tim austrijske proizvodnje. Radilo se o putu u Albaniju, na revanš utakmicu protiv Tirane, koja je krajem marta bila u Beogradu i izgubila ubedjivo - 11:2. Mnogo godina kasnije crveno-belima će uglavnom od strane večitog rivala biti zamerano što su ‘u vreme dok su još trajala dejstva na Sremskom frontu išli da igraju fudbal sa Albancima’.
“Tamo smo otišli na poziv albanske delegacije, a sve u čast Kongresa antifašističke omladine Albanije, 22. aprila 1945. Bili smo predstavnici USAOS-a. I tada smo uspeli da budemo bolji, pobedili smo sa 5:2, pred 25.000 gledalaca", ispričao je Branislav Jocić pre nekoliko godina kolegi Jovanu Terziću, pokušavši da ceo događaj stavi u kontekst ondašnje političke klime: "Mi na taj put nismo išli sami, sa fudbalerima je išlo i kulturno umetničko društvo 'Ivo Lola Ribar'. To gostovanje nije bio hir OFD Crvena zvezda, niti sramota, kako to neko hoće da prikaže, to je tada bila praksa - da se ugoste narodi, da im se ide u goste. Došli su nam i Bugari i Rumuni, posle čega smo mi njima išli u uzvratnu posetu. U Beograd su dolazile ekipe iz Trsta, Sofije, Praga... Sve te odluke mogao je da donese jedino Fiskulturno-sportski odbor Srbije, takozvani FISOS”.

Zvezdin autobus ispred Starog dvora (©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

(Posleratni pokušaji zbližavanja naroda na ovim prostorma posredstvom kulturno-sportskog establišmenta bili su samo delić nekadašnjeg društveno-političkog mozaika i važna stavka u ‘manifestu’ novouspostavljenih komunističkih vlasti u Albaniji, Bugarskoj, Rumuniji, a ponajpre Jugoslaviji. Kao vrhovni komandant pobedničke i najmoćnije vojske - Josip Broz Tito, osećao je da ima i politički i moralni kredibilitet da postane lider svih balkanskih naroda, što je pokušao da ostvari kroz stvaranje velike Balkanske federacije - zajedničke države Jugoslovena, Bugara i Albanaca; države koja bi u svoj sastav uključivala čak i delove Grčke, u slučaju pobede partizana u tamošnjem građanskom ratu. Komunističke vođe verovale su da će ujedinjeni Balkan rešiti sva nacionalna pitanja i osigurati visok nivo nezavisnosti. Primera radi, ulaskom Albanije u Federaciju trebalo je da bude rešen problem Kosova, i to tako što bi južna srpska pokrajina bila pripojena Albaniji pre ulaska u Balkansku federaciju. Težnja ka stvaranju širokog socijalističkog bloka na Balkanu, koji bi izvesno ugrozio supremaciju SSSR-a, bio je povod za dobro poznati sukob Tita i Staljina, što će kasnije dovesti do rezolucije Informbiroa i definitivnog propadanja pokušaja stvaranja zajedničke države balkanskih naroda.)

Crvenoj zvezdi nije bilo lako da sastavi ekipu za to prvo putovanje van granica nove države. Naime, skoro svi fudbaleri USAOS-a (iz kojeg će 4. marta proisteći OFD Crvena zvezda) mobilisani krajem 1944. i poslati na front. Počevši od Mitića, Đajića, Stankovića i Jezerkića (inžinjerska pontonska brigada), preko Lovrića, Mrkušića, Spajića (KNOJ), pa do Aranđelovića, Mihajlovića, Atanackovića (Prva armija). 
“Često su oni dolazili sa fronta i igrali utakmice, pa se vraćali nazad”, objasnio je svojevremeno Jocić. “Mitić i Jezerkić su, primera radi, propustili prvu utakmicu OFD Crvena zvezda 4. marta 1945, jer po njihovom svedočenju, nisu hteli da ih puste sa Zabrežja na Savi. Mnogi od njih nisu ni skidali uniforme. Zašto? Druge odeće nije bilo”...

Otuda je upravo Rajko Mitić na onoj čuvenoj fotografiji, napravljenoj po dolasku u Tiranu, uslikan u uniformi. U autobus je ušao maltene u poslednji čas. Velike kapiten Crvene zvezde i njena prva zvezda, u svojim dnevničkim zapisima ovako se sećao tog vremena:   

"Aprila 1945. godine, novoosnovana Crvena zvezda bila je gost u prestonici Albanije. Odmah da pomenem da je to bio prvi izlazak Zvezdinog tima van granica i njena prva pobeda u inostranstvu. Možete misliti kolika je bila naša radost kada smo savladali reprezentaciju Tirane sa 5:2.

Nismo putovali sami. Saputnici su nam bili kulturno-umetnička grupa ‘Ivo Lola Ribar’ – oni su u vreme našeg gostovanja imali svoj program. Autobusi su nam se povremeno sustizali, zajedno smo se odmarali, slikali i na kraju potpuno sprijateljili. Mada je put bio neudoban, šale i doskočice učinile su svoje. Nije bilo mrzovolje i natmurenih lica. Današnji naziv ‘pevači’, za Crvenu zvezdu, kad slabo igra, možda potiče baš od tada.

Prošli smo Ohrid, Elbasan i drumom krivudavih serpentina došli u Tiranu. Bili smo smešteni u zgradi kraj stadiona. Koliko se sećam — po osmorica u sobi. U svakom uglu po dva kreveta, jedan iznad drugog. Nijednog čiviluka, niti česme s vodom. Da bismo se umili, morali smo da odemo do stadiona, gde su bile postavljene vodovodne instalacije.

A da vam ne pričam kako smo se osećali kada smo posle treninga spavali u sobi u kojoj su bili naši prljavi dresovi i kopačke, razbacani ispod kreveta. Ili uveče, kada smo skidali odela — gde da ih stavimo? Na krevet? Naravno, drugog izlaza nije bilo. Nismo se čudili kada ujutro ne bismo mogli da pronađemo svoje stvari. Sve je bilo rastureno, trebalo nam je vremena da se snađemo, da vidimo šta je čije.

Ispred stadiona u Tirani - Popadić, Tomašević, Bijelić, Filipović, Pečenčić, M. Jovanović i Rajko Mitić (©LIČNA ARHIVA BRANISLAVA R. JOCIĆA)

Udri brigu na veselje — sve smo to okretali na šalu. Nikad neću zaboraviti kada su jedno jutro dvojica ušla u našu sobu, obojica namazani crnim imalinom. Smejali su se jedan drugome, ne znajući da su obojica ‘udešeni’. A i kako bi znali kada u sobi nije bilo ogledala.

Ili slučaj koji je zabrinuo našeg masera...

Severin Bijelić je mogao nenormalno da naduva stomak. Pozvali smo masera. Iznenađeno je zagledao Sevin stomak...

- A ništa to, izlečićemo mi njega lako, govorio je naš maser, poreklom Mađar.

- Samo vi budite miran Severin. Mi izmasiramo stomak i sve bude u redu.

I samo što se maser mašio rukom za stomak, više nismo mogli da izdržimo. Prasli smo u smeh, i Seva i mi. Stomak je bio izlečen...

Najteže je bilo s hranom. Sva jela kuvana su na loju, a niko od nas nije mogao da podnese taj miris. Spaslo nas je kiselo mleko. Pronašli smo ga u jednoj poslastičarnici i iz dana u dan to nam je bila jedina hrana“...