Reči američkog predsednika lajtmotiv u Humskoj: Ako su mogli Žile, Mitar, Bleki, Kalaba...

Prošlo je više od 60 godina otkako je Džon Fircdžerald Kenedi izgovorio rečenice koje su ostale vodilja ne samo Amerikanaca, već i građana sveta; pre skoro deceniju na predlog Ivana Tomića radnici u „Zemunelu“ su iste ispisali na zidinama Partizanove svlačionice; ovih dana ih na društvenim mrežama dele pristalice crno-belih u pokušaju da ispune stadion u Humskoj za revanša sa AEK-om:
„Ako ne mi, ko? Ako ne sad, kad?“

Za tek oformljenu generaciju, koja ne samo da nije stalasa, nego joj još rastu mlečni zubi, bilo bi sjajno ako bi nadoknadila gol minusa sa Kipra i plasirala se u drugo kvalifikaciono kolo na putu ka Ligi Evrope (21 čas, TV Arena Premium 1). U toj misiji može –trener Srđan Blagojević bi rekao i mora – da se uzme u obzir činjenica da srpski predstavnik u ovom takmičenju ima najmlađi tim od svih učesnika evropskih kupova ove sezone, tačno je da je prosek aktuelnog kadra tek nešto veći od 22 godine, naspram njega je protivnik koji ga je nadigrao, iz lige koja mu ne leži, ali kao što je rekao nekadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država: Ako ne mi, ko?

To se odnosi na veliku većinu sadašnjih fudbalera, jer vremena za čekanje (više) nema. Niti ga je u Partizanu ikad imalo. Niti je mladost izgovor. To je šansa da neki novi klinci zasijaju i nagoveste šta stvarno mogu. Ako mogu.

Kao što su nekad činili momci koji su se kasnije, vrlo brzo, maltene meteorski probili do statusa A reprezentativaca Srbije. A ima ih...

Verovatno svima na pamet prvi pada Dušan Vlahović. U prvoj utakmici kao starter dao je gol za Parni valjak i poveo ga ka preokretu protiv Radnika, kasnije obogatio učinak u Kupu Srbije, pa u završnoj predstavi tog takmičenja potvrdio pobedu nad Javorom, doneo trofej i utabao put ka inostranstvu. Bilo mu je tek 16 godina. Ili, možda njegov sadašnji parnjak u selekciji Orlova, Aleksandar Mitrović koji je čim je kročio na travu Partizanovog stadiona u zvaničnoj utakmici dao gol. I to na evropskoj sceni, malteškoj Valeti, za overu plasmana u naredno kolo kvalifikacija za Ligu šampiona. Pre punoletstva.

Kvota da Partizan daje prvi gol na meču protiv AEK-a – 2,30

Slično se ponašao i Andrija Živković koji nije dobacio ni do 200 minuta seniorskog fudbala pre nego što je postigao prvenac za crno-bele. I odmah nastavio da rešeta, jer je u četiri vezane utakmice pogađao cilj. Zar to nije vrednost, bez obzira na tinejdžerski status, a imao je svega 17 leta?

Ili, možda, njegov „klasić“ Saša Lukić za koga se čim se pojavio govorilo da u sebi ima nešto što podseća na Vladimira Ivića, iako mu u opisu posla nije da trese mreže. Na suprotnom kraj terena primer Nikole Milenkovića je možda pokazatelj šta znači mentalna snaga, jer je na drugoj utakmici u dresu Partizana slomio nogu vezisti Čukaričkog Nikoli Jankoviću i verovatno bi mnogi na njegovom mestu potonuli, ali je Bleki tad pokazao da je stena i čim se vratio počeo da igra sjajno, što ga je brzo promovisalo u neizostavnog člana tima koji je osvojio poslednju duplu krunu. Tačku na taj pohod stavio je upravo sadašnji štoper Notingem Foresta. Pre 20. rođendana. Sad u reprezentaciji igra pored Strahinje Pavlovića koji nije dobacio ni do punolestva pre nego što je debitovao za crno-bele. Druga utakmica mu je bila večiti derbi. Sećate li se kako ga je odigrao, nije li baš tad pokazao da je za velike domete?

Partizan prolazi AEK – kvota 4,50

Zato: godine, mladost, neuigranost... To su sve varljive kategorije. Znaš ili ne, možeš ili ne, imaš saradnike ili ne.

U ovom poslednjem se krije deo – ali samo deo – odgovora na pitanje da li „Ako ne mi, ko?“ može da se pretvori u „Mi, ko drugi?“. Dok su stasavali sadašnji reprezentativci Partizan je još i ličio na klub. Ili makar nije bio ovako razvaljen rukama Milorada Vučelića i Miloša Vazure. Zbog zlodela prethodnih rukovodilaca ambijent u kome počinju da grade karijere Vanja Dragojević, Ognjen Ugrešić ili Milan Roganović nije ni izbliza zgodan, ali ne zaboravite da su Mitrović i Živković morali da se nose sa nevoljama u režiji Dragana Đurića; da su Lukić, Živković i Vlahović slušali „Uprava, napolje“ češće nego „Da volim crno-bele“; da su Milenković i Pavlović na vreme otišli da ne gledaju dalje urušavanje kluba...

I da sad kad taj isti klub jedva diše mora neko da ga povede napred. Što bi rekao Džon Kenedi: „Ako ne mi, ko?“