Sat na Piksijevoj ruci

Pitajte bilo koga iz naše generacije, i mnogih generacija okolo, šta mu je najveća (sportska? ili i mimo toga?) trauma u životu i neće razmišljati duže od milisekunde. Hajde, da ne čačkamo rane, da ne podsećamo, dovoljne su asocijacije: zalizana kosa, bele kopačke, horizontalna greda...

No neki od nas nisu to doživeli tragično, mi neki smo znali da to mora – da, baš mora – da se okonča nekom nesrećom i suzama, nekima od nas bilo je jasno da mi ne možemo da ih pobedimo.

Naučili smo to svega osam dana ranije.

Da, pustite Tuluz, Lans je ono gde si ukapirao da se ništa promenilo nije, da će momci sa prokletog, najdivnijeg, najluđeg Balkana uvek naći način da pobede sami sebe, čak i ako tako ne izgleda.

Ili posebno kad tako ne izgleda?

Da, vratimo se u prokleti Lans, 21. je jun, 1998. je godina, Svetsko je prvenstvo, neki mali Deki Stanković ga daje Nemcima, a onda počinje drugo poluvreme, i postiže ga on, poslednji jugoslovenski fudbaler.

Da, Dragan Stojković ga uvali Nemcima, i odjednom je 2:0, na Mundijalu, pobogu, i nastaje slika koja ti se zauvek ureže u pamćenje.

Piksi pokazuje na ruku, na sat koji ne nosi ali svi možemo živo da ga vidimo, sve sa skazaljkama, i ti misliš, evo ga, i dokazuje da još ume i zna i odbrojava Nemcima; i Jugoslavija, ono što je od nje ostalo, a zapravo samo Srbija i Crna Gora, i to ne zvuči loše, mašta o svetskoj kruni.

Dragan Stojković posle gola Nemačkoj (©MN Press)

Ah, kako smo samo bili naivni! To što nam je trebalo skoro četvrt veka da ukapiramo šta je Piksi mislio, to je samo naša krivica, ne mora da šalje onog svog orla da nas klepi krilima ili da nam otkine nos, evo, priznajemo sve...

Sad znamo, tek 2022, šta je Piksi u stvari hteo da nam kaže.

Ne “Sad su gotovi”. Ne “Vidi, kad pre bijemo-Nemce sati?”.

Ništa slično.

“Doći će vreme”, eto to je pisalo na njegovoj ruci i njegovom osmehu, na satu koji je označavao i naše želje i naše strepnje.

Doći će naše vreme, samo polako, rekao je Piksi tada, ali mi smo – svih desetak i kusur miliona koliko nas je širom sveta – bili i mladi i naivni i previše naloženi i nije nam bilo jasno šta nam priča, šta nam pokazuje, šta nam proriče.

Nije nam bilo jasno da to tada nije bilo vreme. Jer i za vakta zlatne generacije, jedne od onih koja će se zanavek pamtiti po onome što je moglo da bude a ne po onome što je bilo, gledali smo i strepeli i vazda se spremali na najgore.

Znao si, to je zapravo jedino što si znao, što si osećao u drobu i želucu i pankreasu i u kičmenoj moždini, da na kraju ne može ništa dobro da se desi. Jer smo Srbi, Jugosloveni, Crnogorci ili samo Balkanci, svejedno, a to znači da moraš da patiš, a to znači da se spremiš na najgore. Na to da će te nadmudriti, na kraju, onaj grozni Jeremis, ili da će se zatresti prečka, i naravno da se zatresla.

Uvek je bila neka muka, uvek je bila neka patnja, čak i kad smo pobeđivali.

A nismo, da se ne lažemo, pobeđivali ni redovno, nismo pobeđivali velike – pa ni Nemce u Lansu, pa ni Holanđane u Tuluzu, pa ni Špance u Brižu, nemojmo dalje – i, što je najvažnije, najbolnije, nismo pobeđivali kada je najpotrebnije.

Nismo umeli da igramo finala, nismo umeli da osetimo važne noći i da ih normalizujemo. U kafanama smo, dok su se taložile prazne čaše a ćikare bile pune opušaka i glavobolje, posle sa zavišću pričali o nekima drugima, na primer onima odmah zapadno do nas, i pitali se da li je to stvar mentaliteta ili samo prokletstva.

Eh, džabe smo se sekirali. Samo je trebalo da se setimo Lansa i sačekamo da Piksijev sat otkuca...

Ne brinite, sada već nismo u domenu “ako” i “kada”; i ako je selektor bezrazložno skroman, evo reći ćemo vam mi – ne brinite, došlo je vreme.

Poklopile su se kazaljke na Piksijevoj levoj ruci, odrasla su deca čije je prvo sećanje možda bilo tih 2:2 u Lansu ili one bele kopačke u Tuluzu, ili su im, umesto igračke, u kolevku spustili psovku za Jeremisa, Tarnata i sve ostale.

Došlo je vreme, i došao je Piksi, da vrati i sebi za sve ono što je mogao i morao da pobedi, a nije, mahom ne svojom krivicom.

(Ovom prilikom, kad već pominjemo kafanu, želimo da obrnemo turu svim njegovim povredama tokom igračke karijere, jer da nije bilo njih, da je postao evropski šampion i svetski prvak, možda sada ne bi bio toliko gladan, naložen, toliko mudar.)

Osetili smo i sinoć u Oslu, pa čak i prošle jeseni u Lisabonu, da kada je tu Piksi, i momci iz čije svake rečenice izbija poštovanje i prema njemu i prema instituciji zvanoj reprezentacija, zvanoj Srbija – može to, očigledno, da dođe i prirodno i iz srca, i bez potpisivanja nekih papira i uterivanja patriotizma lopatom? – ne moramo više da strepimo.

Sada i kada je neko finale, rešićemo; sad i kada neki drugi povedu, bude im džabe; sada kada je neki penal, gol se širi, prečka se podiže, lopta ide u gol; sada može i sa dva špica, ma šta sa dva, daj još nekog u navalu; sada kažemo “Gde je taj Brazil”, i sme li iko da stavi pare da Brazilcima nećemo dati makar jedan-dva komada, pa onda da vidimo gde smo?

Dobro, Srbi, gledaće neko sa strane, čak i kad mu objasnite Lans i Tuluz, čak i kad mu pričate zašto je onih 2:0 te 1998. moralo da bude 2:2, a da bi danas tih 2:0 tako lako postalo 4:0, dobro, da li stvarno verujete da više ništa ne može loše da se desi?

Pa, ne, biće i poraza. Samo, bitna je razlika, neće biti očekivanih poraza, unapred upisanih grudobolja i stisnutih pesnica; ali će ih biti malo, retko, i uglavnom lepo.

A šta to znači, nastaviće taj da nas maltretira, šta hoćete da kažete, da osvajate Svetsko prvenstvo?

Pa, ne, ne znamo, moramo da proverimo, javićemo vam, samo da pitamo selektora.

Jer sat je, ne zaboravite, kod Piksija.