Slučajno su ga videli u Zemunu… A danas srpski desni bek prekida 12 godina star duopol u Švajcarskoj

Čak 20 različlitih klubova su kroz istoriju bili šampioni Švajcarske. Prilično šarolika slika u kojoj je dugo odskakao samo Grashopers koji se danas diči sa 26 titula državnog prvaka, ali je u ovom veku samo dve godine proveo na tronu.

Početak novog milenijuma je značio i početak novog talasa. Grashopers je izgubio primat, fudbalsko žezlo su preuzeli Bazel, Cirih i Jang Bojs. Otkako se švajcarsko prvenstvo od 2003. godine preimenovalo u Superligu, samo su tri kluba bili šampioni države. Na početku je to bila izjednačena trka Bazela i Ciriha, a onda je Bazel zaveo strahovladu, postao najmoćniji klub u zemlji i osam puta zaredom osvojio titulu. U poslednje četiri godine ga je sa trona skinuo Jang Bojs i tako se švajcarski fudbal pretvorio u duopol. 

Posle 12 godina dominacije klubova iz Bazela i Berna, ove sezone se titula napokon seli na drugo mesto. Cirih je iskočio pravo niotkuda i danas može da proslavi titulu. Baš na gostovanju u Bazelu što je možda i simbolika da je godinama najpriznatiji i najbogatiji švajcarski klub izgubio status kluba protiv kojeg se svi drugi bore. Cirihu je dovoljno samo da ne izgubi za titulu čekanu 12 godina. A i ako izgubi imaće još četiri šanse u preostalim kolima. Jedan od ključnih igrača nove šampionske generacije je srpski desni bek koji je na mala vrata otišao u Švajcarsku i tamo stekao cenjen i ugledan rejting.

Nekadašnji Napretkov bek Nikola Boranijašević danas kao i većina Cirihovih fudbalera igra najbitniju utakmicu u karijeri. Titula šampiona Švajcarske bila bi prvi i jako vredan trofej u karijeri nekadašnjeg fudbalera čačanskog Borca, kruševačkog Napretka i letonskog Ventspilsa.

Boraniješević je ove sezone jedan od najbitnijih igrača Ciriha. Igrao je na 27 od 32 prvenstvena meča, a povrede i kartoni su ga sprečili da zabeleži maksimalan učinak. Cirihova igra se ne može zamisliti bez njega uz desnu aut liniju na poziciji ofanzivnog beka u 3-5-2 formaciji… Ni on, kao ni cela Švajcarska, nisu očekivali titulu Ciriha. Predviđala se nova borba Jang Bojsa i Bazela…

“Sezonu ranije, Cirih je do pretposlednjeg kola strepeo za opstanak i borio se da izbegne pretposlednje mesto i baraž za ispadanje. Naravno da niko u klubu nije postavljao titulu kao cilj pred ovu sezonu. Uprava jeste to pominjala na početku u neformalnim razgovorima, ali više kao dozu motivacije ekipi nego kao neko realno uporište. Nama je u glavama na početku bilo samo bitno da pobegnemo od borbe za opstanak i da se uključimo u trku za Evropu ako se ukaže šansa”, kaže Nikola Boranijšević za Mozzart Sport.

Cirih je u 14. kolu preuzeo čelo tabele i od tada ga niko nije pomerio sa njega.

“Ni mi igrači sve do januara nismo razmišljali o borbi za titulu i vodili smo se nekim skromnjim ciljevima. Nastavili smo da igramo dobro i da pobeđujemo i apetiti su porasli. Baš u pretprošloj utakmici sa Bazelom smo počeli da razmišljamo o tiitulu kao o realnoj mogućnosti. Danas nam je dovoljan bod u Bazelu da overimo titulu četiri kola pre kraja. Mislim da se tome niko nije nadao uoči sezone”.

Superliga Švajcarske, 16.30: (2,40) Bazel (3,45) Cirih (2,90)

U čemu je Cirihova tajna. Kako ste uspeli da iznenadite favorite?

“Trener forsira visoki presing. Igramo u 3-5-2 formaciji sa dosta lopti u dubinu i prostor za napadače. Prioritet je presing i da “davimo” protivnika. I to zavisi… Kad igraš protiv Jang Bojsa ne možeš baš da igraš stalno pressing, jer su oni liga iznad. Ali pobeđivali smo i njih dva puta. Uspevalo nam je. Suština je da probaš da vratiš loptu u posed za par sekundi pošto je izgubiš. Ako ne uspeš, onda čekaš u zoni”.

Kakva je tvoja uloga, šta se od tebe očekuje?

“Traži se da ja i levi bek izađemo visoko i da pritiskamo njihove spoljne igrače. Da držimo širinu kad imamo loptu i tražimo prostor. A kad izgubimo loptu da zatvaramo svoju stranu, centaršut… Uglavnom, trčanje gore-dole u nedogled bez lopte, a sa loptom imamo svu slobodu od trenera. Štagod poželimo. Kad je napad po mojoj strani onda ide centaršut. A kada je sa druge strane, onda moram da uđem i pokrijem drugu stativu u slučaju da lopta prođe sve i dođe do mene u završnici”.  

Kako si se tako brzo probio u švajcarskom fudbalu?

“Bio sam u Lozani dve i po godine. Sa njom sam sezonu i po proveo u Drugoj ligi, pa smo onda ušli u Superligu. Odigrao sam godinu prvoligaškog fudbala, nisam produžio ugovor i onda se javio Cirih. Imao sam još ponuda, ali na kraju sam odlučio da ostanem u Švajcarskoj. Naučio sam jezik i nisam hteo da menjam. Baš sam shvatio da me žele i na kraju je ispalo perfektno. Ova godina je fenomenalna, imam ugovor na tri godine i sve je sjajno”.

Nikola Boranijašević (© twitter.com/fc_zuerich)

Mnogo zanimljivije je kako si došao uopšte u Lozanu i švajcarski fudbal. Ispričaj nam tu priču…

“Ilija Borenović je bio trener mlađih kategorija u Lozani. Skaut kluba je bio Leonard Ture, bivši igrač Lozane. Skautirao je po Balkanu, mislim da su negde u Bosni gledali nekog napadača i našli su se u Beogradu pošto Ilija živi u Zemunu. I tako su došli da gledjau Zemun – Napredak. Tu sam dao gol, pobedili smo i zapao sam im za oko. Imali su samo jednog desnog beka, klinca koji je po prirodi štoper i tražili su igrača na toj poziciji. Ja sam im se svideo, došli su još nekoliko utakmica da me gledaju u Napretku i odlučili da me dovedu. Leo je pokazao treneru moj profil, trener dao zeleno svetlo i počeli smo da pričamo. Svideo mi se njihov projekat, dogovorili su se sa Markom Miškovićem i tako sam otišao u Lozanu. Malo čudno, jer su bili Druga liga ali nisam se pokajao”.

Pominjalo se u vreme Sava Miloševića da te želi Partizan, pa se u jedno vreme šuškalo da te prati i Zvezda. Šta se tu dešavalo?

“Nikad me lično nije niko kontaktirao. Zaista. Čitao sam i ja po medijima i portalima, ali nikakav poziv večitih nisam dobio. Šta bi bilo da je došao? Ne znam… Ne mogu da pričam o nečemu što nije bilo”.

Srpski fudbal već godinama muku mu sa bekovima, a desni je baš rak rana. Ti si uspeo da se na toj poziciji nametneš i stekeneš reputaciju u prilično ozbiljnoj ligi. Šta je problema sa Srbijom i desenim bekovima?

“Možda neki igrači i ne žele da igraju desnog beka. Zavisi od sistema. Ranije je desni bek bio: ‘Trči do centra i zatvori pozadi’. Ako jednom ili dva puta pređeš na njihovu polovinu, onda je super. Ali to su neka prošla vremena. Danas su te pozicije cenjenije i mnogo više učestvuješ u napadu i igri. Naravno, bolje je kad igraš krilo. Velike su obaveze u trčanju jer se od savremenog beka traži da se mnogo ponavlja i da trči. E sad, možda dosta igrača to ne može da izdrži”.

Da li si ranije igrao poziciju ofanzivnog beka u sistemu sa trojicom pozadi?

“U Srbiji nisam. U Lozani sam počeo, a kada smo ušli u Superligu smo skoro svaku utakmicu igrali u 3-5-2. Evo i sada u Cirihu trener forsira taj sistem i odgovara mi. Možda je lakše što se tiče obaveza u defanzivi. Zavisi i od protivnika kakav stil nametne. Meni je lakše nego da sam klasičan desni bek u 4-4-2, ali moraš mnogo da trčiš. I ne moraš da gledaš da li je levi bek otišao napred pa ti moraš da ostaneš”.  

Kad si već na licu mesta i upoznat si sa švajcarskim fudbalom, šta se dešava sa Strahinjom Pavlovićem u Bazelu. Je li moguće da on tamo ne igra?

“Ne znam… Možda je sada situacija u Bazelu malo napeta. Imaju pritisak u klubu. Oni su imali baš ogromne ambicije ove sezone i čak su bili na dobrom putu, ali onda su prodali špica u Fiorentinu koji je strašan igrač. Izgubili su par utakmica, mi napravili bodovnu razliku a Pavlović je baš došao u ta nedoba na sredini sezone. Strahinja je igrao čim je došao i po mom mišljenju je igrao dobro i onda mu se protiv nas desio peh kada je hteo u padu da ispuca loptu i primili su gol. Posle te utakmice nije više igrao. Vidite, Cirih i Bazel su veliki rivali. Cirih je njima 2006. uzeo titulu u 94. minute i pritisak je veliki kad god igraju ova dva kluba. Možda je zbog tog pritiska u klubu trener hteo nešto da menja i puklo je po Strahinji”.