Srbija i bivša Jugoslavija: Od Đevđelije do Triglava, bride obrazi od šamara

Beše to poslednja generacija koja je igrala Evropsko prvenstvo. I u njoj kao kapiten današnji srpski selektor Dragan Stojković Piksi. Sa klupe je ušao današanji predsednik FS Crne Gore Dejan Savićević. Dvojica fudbalskih virtuoza i velikih prijatelja koji će i večeras posle meča verovatno sesti, nazdraviti i prisetiti se slavnih dana.

Kao što se u avionu iz Zagreba nazdravljalo uz Šabanovu baladu “Sneg je opet, Snežana”. Beše taj Zagreb i ta “utakmica veka”. I pobeda koja se piše nerešenim rezultatom (2:2). Jugoslavija je tada na Maksimiru na Mihine prekide i Piksijevo držanje lopte u sefu izdržala protiv dojučerašnjih saigrača i prijatelja sa igračem manje i izborila plasman na Evropsko prvenstvo. Poslednje za našu reprezentaciju. I poslednje EP koje su Hrvati propustili.

Bila je to i poslednja velika utakmica generacije koju nikada nećemo prežaliti, kojoj je Mijatova prečka stavila pečat i od koje više nikada nismo imali tim sposoban da prođe grupu na velikom takmičenju.

Savićević nije ni otiša na EP, Jugović ga je odigrao povređen, a Stojkoviću, Mijatoviću, Mihajloviću, Jokanoviću, Đukiću i ostalima je to bilo poslednje veliko takmičenje u dresu sa državnim grbom. Priredili su nam taj remi sladak kao šećer na Maksimiru, eliminisali zvanično treću selekciju sveta i odigrali onaj histerični turnir u Holandiji i Belgiji završen debaklom od Holandije sa 1:6.

Delovalo je tada da ćemo se u budućim godinama i decenijama sa Hrvatima ravnopravno boriti za status regionalnog fudbalskog vladara, da nismo slabiji od njih i da ćemo za ostatak bivše Jugoslavije biti “babaroga”. Živeli smo i možda još živimo u zaslepljujućem uverenju da smo za ostatak bivše Jugoslavije fudbalske “babaroge” iako se po pravilu iz ciklusa u ciklus potvrđivalo da nismo i primali smo bolne šamare. Od Đevđelije do Triglava.

Od tog kultnog Maksimira se naša reprezentacija pod tri različita imena susretala sa nacionalnim selekcijama svih jugoslovenskih država i, uglavnom, prolazila kao bosa po trnju.

“Ma šta nam mogu Slovenci u fudbalu, to su skijaši?! E ako ne možemo da dobijemo u Makedoniji, onda ne treba ni da idemo... Ma kakva BiH… Da se bojimo Crne Gore sa dvojicom dobrih igrača?!…”

I tako… Standardna naša priča. Prepotencija nas je uglavnom skupo koštala. Ceh na računu kaže da smo od tada propustili sedam od 11 velikih takmičenja. A i na ta četiri na koja smo otišli se nismo proslavili.

Istina je da smo u klupskom fudbalu uvek imali veća i zvučnija imena od većine bivših jugoslovenskih republika. Od svih osim Hrvatske. Ali i da ta imena nisu pravila skoro nikakvu razliku. Istina je i da je naša reprezentacija skoro uvek igrala sa manjim nacionalnim nabojem od zemalja koje su izborile nezavisnost iz zajednice sa nama. Hteli to da priznamo ili ne, “oni” su uvek više grizli, mi smo često znali da ostanemo zatečeni i sa glupim izrazom lica posle meča pokušavajući da shvatimo šta se to upravo desilo.

“Skijaši” ispod Alpa su se prvi pokazali kao otrov za našu reprezentaciju zvala se ona Jugoslavija, Srbija i Crna Gora ili samo Srbija. Počelo je još na tom EP u Holandiji i Belgiji u onom šizofrenom meču u kojem smo sa igračem manje stigli od 0:3 do 3:3. Ali najgore je tek sledilo…

Zli otac srpskog fudbala Milovan Đorić je dobio čast i privilegiju da povede kola nizbrdo u kvalifikacijama za Mundijal 2002. Vodio je tri utakmice, ukanalio nas i kasnije je bilo teško obrisati fleke. Kod Đorića smo osvojili dva boda, a posebno bolno je bilo gostovanje Sloveniji pre kojeg je iz reprezentacije oterao Stojkovića i Mijatovića, a neposredno pred meč je i ljutiti Darko Kovačević napustio reprezentaciju. Vodili smo do 90. minuta kada je Zlatko Zahović majstorijom iz slobodnjaka postavio konačnih 1:1 i najavio slom Jugoslavije u kvalifikacijama za Japan i Južnu Koreju.

Đorić je smenjen, došla je trojna selektorska komisija Boškov – Ćurković – Savićević, vratila neke igrače koji su pobegli od Đorića i sa tri pobede u četiri meča oživela mundijalske nade. Trebalo je u pretposlednjem kolu na stadionu Partizana pobediti Sloveniju za plasman u baraž. I opet ćorak!

Po provali oblaka, Slovenci su nakon kornera i 10 minuta igre poveli, a te večeri maestralni Predrag Đorđević je izjednačio u 51. minutu i do kraja je bilo vremena za preokret. Lilo je kao iz kabla, slivali su se napadi Jugoslavije ka golu Slovenije ali nije htela u gol… Bilo je to prvo veliko takmičenje koje je naša reprezentacija propustila. Nešto na šta ćemo se navići u 21. veku.

U sledećim kvalifikacijama za EP nismo imali u grupi nikog od regionalnih rivala. Upoznali smo Azerbejdžan i Gurbana Gurbanova, Dejan Savićević je shvatio da nije za trenerski posao, a Ilija Petković nije uspeo da spase situaciju i pobedom nad Italijom ode na EURO. Taj Azerbejdžan je najavio da naša reprezentacija nije više nikakva sila, da nismo nikakvi “evropski Brazilci” i da nam je bolje da se spustimo na zemlju, vratimo u rovove i duboko kopamo za neki rezultat.

Ilija Petković je to uradio u kvalifikacijama za Mundijal u Nemačkoj 2006. Bili smo u rovovima i opet imali rivala iz regiona uz nacionalno-političke tenzije. Bod iz Sarajeva (0:0) tek je kasnije dobio na značaju. Srbija i Crna Gora je u celim kvalifikacijama primila samo jedan gol, ostavila iza sebe veliku Španiju, a tu istu BiH u odlučujućem meču na Marakani savladala sa 1:0 golom Mateje Kežmana i otišla u Nemačku.

Do danas je to ostala jedina velika pobeda naše reprezentacije u mečevima sa bivšim jugoslovenskim republikama. Mundijal se za Petka i zajedničku državu završio onako kako se završio…

Raspala se SCG, došlo je vreme za Srbiju! Konačno Bože pravde, zastava, grb, dres…

Ono za čim se toliko kukalo i pravdao nedostatak podrške sa tribina i nacionalnog naboja je konačno došlo. I ništa se nije promenilo. Klupski ekstremisti su ubrzo našli neke nove izgovore da opravdaju nedostatak volje da podrže sopstvenu zemlju.

Patriotski naboj prve Srbije je potpuno ohladio vremešni Havijer Klemente lošim igrama i rezultatima, a kraj kvalifikacija smo dočekali sa 400 navijača na stadionu u Humskoj u nebitnom meču protiv Kazahstana.

Prvi koji je zaista pobudio nacionalni ponos je bio naš najveći trener Radomir Antić. Srbija je igrala dobar fudbal, pobeđivala, navijači su počeli da pune tribine, ljudi su zavoleli Orlove... Protutnjala je Srbija do Mundijala u Južnoj Africi, tamo neslavno završila, a Antić još neslavnije kada je čačnuo u osinjak sa glavnim stršljenom Tomislavom Karadžićem.

Preživeo je Antić na klupi do početka kvalifikacija za EP 2012, pod suspenzijom spremao ekipu za mečeve sa Farskim Ostrvima i Slovenijom dok mu je ceo FSS i radio o glavi. Ispostavilo se da je i njemu presudila bivša jugoslovenska republika. Opet ta Slovenija. Na Marakani je bilo 1:1, Žigićev izjednačujući gol u 86. minutu je došao kasno. Antić je smenjen posle tog meča i došao je Pižon.

Kojem će takođe presuditi Slovenija. 

U poslednjem kolu nam je bila potrebna u Mariboru protiv Slovenije koja je izgubila sve šanse. Jorgačević je primio gol iz Austrije, Vidić promašio penal i zajedno sa Stankovićem se umoran od svih i svega oprostio od dresa reprezentacije.

Nacionalni naboj je sledeći trebalo da probudi drčni Siniša Mihajlović. Pravi čovek u pravo vreme. Dobio je odrešene ruke za totalni reset. Ali koliko je bio dobar igrač, toliko je bio loš kao selektor i srljao iz greške u grešku… Imao je grupu sa dva regionalna rivala: Makedonijom i Hrvatskom koja ga je posebno inspirisala.

Četiri boda iz prva tri meča nisu bila dobar početak, pa je gostovanje Makedoniji bio ključni meč za nastavak kvalifikacija. Uoči meča je došlo do sukoba selektora sa tada prvim zvezdama Ivanovićem i Kolarovim, a Agim Ibraimi je golom iz penala najavio da Srbiju nećemo gledati u Brazilu. Potvrdili su to Hrvati u meču ‘biti ili ne biti’ za Orlove nekoliko meseci kasnije. Mihajlović je u Maksimiru izveo verovatno najgoru startnu postavu u istoriji reprezentacije, Mandžukić i Olić su nas rutinski rešili i nastavili da fudbalskoj Srbiji nabijaju regionalne rogove. Remi u revanšu na Marakani se pamtio po Mitrovom prvom golu u dresu državnog tima i Šimunićevom startu na Sulejmaniju više nego po rezultatu. Pirova pobeda protiv Makedonaca koji su u Jagodinu došli rekreativno nije ublažila bljutav ukus i popravila sliku o odnosu snaga u regionu.

U narednom ciklusu nismo imali Eks-Yu rivale, ali smo pod komandom Dika Advokata i Radovana Ćurčića odigrali najgore kvalifikacija u istoriji i osvojili četiri boda.

Ni naredne kvalifikacije nam nisu donele nekog iz bivše Jugoslavije, a Slavoljub Muslin je uspeo da prekine višegodišnji pad i odvede Srbiju na Mundijal u Rusiji. Kao zahvalnicu je dobio otkaz. Njegov posao je preuzeo Mladen Krstajić i upropastio sve ono što je građeno ranije pa nismo otišli ni na EURO 2020. Šansu za popravni je imao Ljubiša Tumbaković u baražu protiv Škotske. Ni on nije uspeo.

U međuvremenu je krenulo i takmičenje po imenu Liga nacija koje na početku nije izgledalo kao da ima veliki značaj, ali ga je postepeno dobilo. U tri izdanja Lige nacija smo konačno probili te regionalne barijere. Prvi put smo u oba meča savladali Crnu Goru, a kasnije sa Piksijem na klupi napokon osetili slast pobede protiv Slovenije. Međutim, teško da se te pobede u Ligi nacija imaju težinu kao neki raniji neuspesi u kvalifikacijama…

Konačno, sa Piksijem kao selektorom smo pobedili i taj bitan meč u aktuelnim kvalifikacijama u Podgorici. Ako Stojković i večeras savlada Crnu Goru, postaće prvi selektor od svojih igračkih dana koji je u jednom kvalifikacionom ciklusu zabeležio obe pobede protiv nekog rivala iz bivše jugoslovenske republike.

Sve što se desilo u tom međuprostoru od 20 i kusur godina otkako je iz igračkih prešao u trenerske vode dovoljno je upozorenje Piksiju i njegovim pulenima. Njihovi prethodnici su uzdignutog nosa ulazili u tenzične okršaje sa “bivšom braćom” i osim te pobede na Marakani protiv BiH, redovno dobijali po nosu. Možda su nekad bili i previše fini za razliku od rivala. 

Zato jučerašnje Piksijeve “pretnje” da od Srbije sve zavisi i da Crnogorci mogu da se pripremaju kako hoće, zvuče prepotentno, ali i optimistično. Koliko god da su uvredile protivnika. Samo sada treba te reči dokazati na terenu... Ranije to nismo umeli. Ali kao što je Stojković sa ovom generacijom u Lisabonu dokazao, barijere postoje da bi se rušile. Tada nije pretio praznom puškom, nadamo se da nije ni sada. To ga izdvaja od većine prethodnih gubitničkih selektora.

Ali ako po ko zna koji put u okršajima sa Eks-Yu rivalima vidimo našu reprezentaciju da je malokrvnija, bezvoljnija i inferiornija, onda tu Piksijevi minuli rad i veliko ime više ništa ne znače. On, Tadić, Mitrović, Kostić, Milinković Savić i svi zajedno tada idu na policu sa ovima gorepomenutima i pamtiće se kao ona generacija kojoj je i Crna Gora opalila šamar i koja nije prošla najlakšu grupu koju smo ikad imali.

Bilo bi lepo da Piksi unese malo onog duha koji su on i saborci imali na Maksimiru pre 20 i kusur godina. Jeste ovo mala i ponosna Crna Gora, ali ni mi nismo "babaroge". Pa da opet zapeva “Snežanu” i odvede nas opet na EP posle 20 i kusur godina. S tim što ovoga puta Deju ne bi bilo do pesme…