Srbija ponovo tone u fudbalsku provinciju

Velika euforija pred Mundijal u Kataru nije nastala slučajno. Niti je neko na dugme uključio. Do nje je došlo posle godinu i po dana sjajnog fudbala koji je prikazivala reprezentacija Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i u Ligi nacija.

Bio je to Piksibol, uvek napadačka igra, sa „stotinu“ stvorenih šansi, kontrolom dešavanja na terenu ili makar sa snagom da se stigne, pa u Lisabonu i prestigne rezultatski minus.

U nove kvalifikacije, ovog puta za Evropsko prvenstvo, na kojem nas nije bilo od 2000. godine, Srbija je ušla sa istim selektorom i istim igračima. Nijedno novo lice nije u startnih 11. Logika govori da bi sa stečenim iskustvom Orlovi trebalo da igraju još bolje. A, u stvari su – mnogo lošiji.

Od četiri utakmice kvalifikacija za EP u Nemačkoj Srbija nije odigrala nijednu kako valja. Najslabiji tim u grupi Litvanija je na Marakani pobeđena sa 2:0, u Crnoj Gori nisu mogli Orlovi da se sastave sa loptom do poslednjih 20 minuta (2:0), dok su umalo taj ceh platili protiv Bugarske, koja do tada nije imala ni bod, ali su golom u 94. minutu uspeli da iščupaji remi (1:1). Ko ne plati u Razgradu, platiće u Beogradu. I tako je sinoć srpski tim, potpuno nadigran kod kuće u prvom poluvremenu, izgubio od najvećeg rivala za prvo mesto u grupi, Mađarske sa 2:1.

Utakmica koja je trebalo da posluži kao najveći test trenutnog stanja, protiv najjačeg protivnika, ali i da bude neki novi početak sada kada je postmundijalska depresija definitivno ostavljena u prošlosti, pretvorila se u fijasko.

Nije u pitanju samo poraz, problem je igra koje - nema. Nestala je kao rukom odnesena. Hirurški precizno odstranjena kao neki neželjeni višak srpskom timu. U prethodnim kvalifikacijama nismo gledali, kao sinoć mnogo puta, Sergeja i Tadića kako nemoćno šire ruke dok imaju loptu i gledaju saigrače, nemajući kome da je dodaju. Mitrović i Vlahović u prvom poluvremenu nisu dobili nijedan centaršut od Kostića i Radonjića, a to je, valjda, bio ceo plan igre.

A, još jednom se desilo, kao protiv Kameruna ili još više protiv Švajcarske, da Srbija ni vođstvo ne može da sačuva, ne može čak ni da joj potraje. Ekspresno su Mađari napravili preokret, a onda pokazali nasred Marakane kako se čuva stečena prednost.

Grupa je takva da bi trebalo baš totalni raspad sistema da se dogodi pa da Srbija ne ode na Evropsko prvenstvo. Ključ će, verovatno, biti utakmica sa Crnom Gorom u Beogradu (17. oktobar). Pobeda bi trebalo da bude dovoljna za drugo mesto. Ali, sa ovakvom igrom, odnosno nepostojećom igrom, Orlovi nemaju šta da traže na prvenstvu kontinenta, stradaćemo tamo jednako kao u Kataru.

Srbija je u padu nakon kraha u Kataru, ne liči na sebe. Na onu Piksijevu koju smo do novembra gledali. Do onda kada je deviza bila da se igra „najlepši fudbal na svetu“ i kada plasman na Mundijal nije smeo da bude pod „eventualno“. Reprezentacija ponovo tone i oblači odelo provincijskog tima, kakvom je, nažalost, najbolje pamtimo u poslednjih desetak godina. Odelo tima koji se muči u nikad slabijoj kvalifikacionoj grupi. I koliko god Stojković pred novinare došao sa maskom čoveka koji ni zbog čega nije zabrinut, ovo sve što gledamo od marta do danas – ne valja. 

KVALIFIKACIJE ZA EP - GRUPA G

Litvanija - Crna Gora 2:2 (0:0)

/Paulauskas 71, Černih 90+4 - Krstović 78, Savić 89/

Srbija - Mađarska 1:2 (1:2)

/Salaj 10ag, Varga 34, Orban 36/