Srpska struka na radaru Marka Nikolića: Miloje i ja smo drugari, ne prepucavamo se; Partizan sa Stanojevićem odličan, Dekijeva Zvezda izvanredna

Podele. Na nas i njih. Na crno i belo. Na kocke i pruge. I tako u nedogled. Jedan od srpskih izuma može se očitati u delu javnosti iz koga kulja mržnja prema drugačijem. Na primeru sporta, kao da nije dovoljno postojanje Crvene zvezde i Partizana, pojedinci su povukli toliko debelu liniju razdvajanja da primećuju samo razlike.

Njihov pogled je zamagljen, ne doseže do realnih slika, pa se kao upačetljivi primeri netrpeljivosti uspeha izdvajaju Marko Nikolić i Vladan Milojević. Prvog „samo što nisu šutnuli“, jer je „upropastio Lokomotivu“, drugi „nema sudije da mu sviraju penale“, niti „timova da igraju sklanjalice“. Bar su takvi komentari na vesti o trenerima koji su tokom 2020. ostavili zapažen trag na različitim meridijanima. Nikolić uveo tim u Ligu šampiona, Milojević ga doveo do polufinala u azijskom formatu.

Umesto da su poštovani kao u Rusiji i Saudijskoj Arabiji, u rođenoj zemlji ih kude.

„Nemam objašnjenje. Radio sam tri godine u Mađarskoj, poslednjih sedam meseci u Rusiji, znam da obe nacije imaju izraženo pozitivan stav prema svojim ljudima u inostranstvu“, sleže ramenima Nikolić tokom prazničnog razgovora za Mozzart sport.

Ambijent koji ne odgovara istini ilustruje da su suštinske vrednosti na izdisaju, ali - mrdaju.

„Gajim veliko poštovanje prema svakom predstavniku struke, sa velikom većinom izgradio sam drugarski odnos, a prepucavanja na nivou Partizana i Crvene zvezde su, možda, u Srbiji normalna. Među nama ne vladaju. Mi smo svi prijatelji, kolege“.

I to ne samo kad su u pitanju Vladan Milojević i Marko Nikolić. Lepeza trenerskog esnafa obuhvata desetak najupečatljivijih imena koji karijeru grade (i) u inostranstvu.

„Oblikovao sam lepo ljudsko, a pogotovo profesionalno, mišljenje o našoj struci i svim trenerima koji rade ili su radili u poslednje vreme van granica države: od Slaviše Jokanovića, preko Veljka Puanovića, Vladimira Ivića, Miodraga Božovića, Vladana Milojevića... Da ne zaboraivm ostale naše stratege po Bliskom istoku, poput Vuka Rašovića, Gorana Tufegdžića, Vladimira Vermezovića i Aleksandra Veselinovića. Za kraj, kapa dole stratezima večitih, Aleksandru Stanojeviću i Dejanu Stankoviću. To su odlični profesionalnici, dobro nas predstavljaju u svetu. Naravno da ima boljih i lošijih rezultata, zavisno od snage kluba i okolnosti, bitno je da svi imaju posao i predstavljaju srpsku struku“.

Na isti ili sličan način kao što zajediljiv deo publike doživljava dihotomiju autora poslednjih titula večitih, tako posmatra i reprezentativce. Najboljeg strelca državnog tima krsti „Drvo Mitar“, igrača Reala „Debeli Jović“, dečka koji je otišao u Monako „Kosmodisk“, čoveka koji je predstavljao vesnik preporida Lacija „menadžerskom kombinacijom“.

„Vidim da to nismo samo mi treneri, već i igrači. Momci koji igraju po inostranstvu su nešto najbolje što naš fudbal ima, ne bi trebalo čekati loše periode u njihovim igrama, kad neko tri sedmice ne postigne gol ili ne znam ni ja šta. Nema nas mnogo, trebalo bi više da se držimo zajedno. Uz kritiku, kad za nju ima razloga, naravno. Govorim iz iskustva, jer sam uvideo kako se Mađari i Rusi ponašaju prema svojima“.

Na tom talasu ostaje imun na zamerke kako „može da pobedi samo ako mu se svira penal“, „ne zna da postigne gol iz igre“, „jedino braća Mirančuk daju golove za Lokomotivu“.

„Fudbal je oblast u kojoj svi smatraju da ga poznaju i imaju pravo na komentar. Svaki pojedinac koji se bavi fudbalom mora da prihvati različita mišljenja, sviđanja i ne sviđanja, simpatije ili ne. S druge strane, trenerski posao nije da se nekom dopadnemo. Zato me odavno ne zanima specijalno da li ću nekom da se dopadnem(o) ja ili moja ekipa. Imamo prost zadatak: da napravimo rezultat. Nekad dođe, nekad ne. U svakom klubu, kod svakog igrača i svakog trenera je tako. Odavno ne pratim medije u smislu interesovanja ko šta piše. Važno je šta je unutra, u ekipi, a to je u Lokomotivi izgledalo dobro“.

PARTIZANOV PUT IZGLEDA DOBRO, STANKOVIĆ UVERLJIV U EVROPI, LALATOVIĆ UVEK PRI VRHU

A, kako Marku Nikoliću, kao dokazanom treneru na našim prostorima, delju klubovi u kojima je radio i onaj koji je svrgao sa trona? Za početak – Partizan?

„Partizan mi sa Aleksandrom Stanojevićem izgleda odlično. Stabilno. Vidim trenersku ruku. Nisam ni sumnjao, Sale zna šta hoće, izvadio je maksimum iz ekipe koja mu je na raspolaganju, napravio dobru seriju, pažljivim uvidom u raspored primetio sam da mu se otvara mogućnost da je produži do derbija, pa da u direktnom okršaju sa najvećim rivalom sezonu učini neizvesnom. Put na kome se Partizan nalazi mi izgleda baš dobro. Zavisi i od prelaznog roka“.

Idemo na drugu stranu Topčiderskog brda:

„Crvena zvezda mi izgleda izvanredno. Sve pohvale Dejanu Stankoviću, napravio je sjajne rezultate. Naša javnost generalno u sve sumnja, to je deo ovog posla, ali se Deki nije obazirao na sporadične komentare. Pre svega bi trebalo pohvaliti rezultat u Evropi, lako je prošao grupu, uverljivo“.

Za kraj, Vojvodina?

„Valjalo bi spomenuti Nenada Lalatovića, ko zna koju godinu zaredom ostvaruje rezultate u našoj ligi. Uvek je u vrhu tabele, njegove ekipe su spremne da pobede nekog od favorita“.

JEDNOG DANA SELEKTOR, SAD NIJE VREME

Pregled srpskim fudbalom zatvaramo bolnom temom. Reprezentacijom. Selektora nemamo. Kandidata i-ha-haj. Sedmicama se pominju različita imena. Upada u oči, Markovog nema.

„Najveća čast za trenera je da bude selektor svoje zemlje. Vodio sam omladinsku selekciju, znam taj osećaj, bio sam i oko reprezentacije za vreme mandata Radomira Antića kad je odveo ekipu na Mundijal u Južnoj Africi. Beograđanin sam, Srbin, ovo je moja zemlja, ponosan na to ko sam i odakle sam. Jednog dana želim da mi vrhunac karijere bude selektorska pozicija. Bez obzira što imam iskustva, iako najmlađi u grupi pobrojanoj s početka dijaloga, imam zavidan broj utakmica u ligama i evropskim takmičenjima“.

Nikolić je u julu proslavio 41. rođendan.

„Smatram da bi trebalo još da radim u klupskom fudbalu, iako se u ovom poslu nikad ne zna put. U krajnjem slučaju, ima još ljudi sa referencama da budu selektori, od bivših velikih igrača do dokazanih trenera. Jednog dana bih voleo, ali niti me je ko zvao, niti sam ozbiljno razmišljao na tu temu. Imam klub, pod ugovorom sam, koncentrisan na posao u Lokomotivi. Jedini ispravan put za trenera je da ne mašta mnogo, već da pruža 100 odsto tamo gde je zaposlen. Moje mesto je trenutno u Moskvi, imam dosta posla“.

Dosadašnji mandat, oličen u 34 utakmice za šest meseci, deli u tri etape.

„Dobar početak u vidu plasmana u Ligu šampiona, neka dobra izdanja u grupnoj fazi i u Premijer ligi Rusije, naročito u derbijima, ali slab kraj. Sa trenutnim rezultatom nisam zadovoljan. Niko nije. Ispred nas je zadatak da kroz pripreme, moje prve otkako sam u Lokomotivi, pokušamo da dohvatimo vrh tabele u drugom delu sezone. Imamo i ambicije u Kupu Rusije“.

NAJVIŠE ŽALIM ŠTO NISMO DOBILI BAJERN, A MOGLI SMO...

Otkako je u junu seo za komandnu tablu Mašinovođa, Nikolić je iskusio čari takozvanog „kovid fudbala“.

„Od dolaska u Rusiju ništa nije bilo uobičajeno. Preuzeo sam ekipu i pojavio se na prvom treningu četiri, pet dana pre debija u nastavku prethodnog prvenstva. Sa po četiri pobede i remija uzeli smo više bodova od direktnih konkurenata za drugo mesto za plasman u Ligu šampiona: CSKA, Krasnodara i Rostova. Prvi veliki cilj je ostvaren. Usledila je najkraća pauza u odnosu na sve evropske lige. Samo dve sedmice od poslednje utakmice prethodne do prve u novoj sezoni. Bez priprema, ponovo. Odmah se ušlo u zahtevan ritam utakmica. Nemam zamerke na rad tima. U jednom trenutku momci su davali sve što su imali u sebi. Dosad smo samo igrali, oporavljali se i putovali. Napokon, imaćemo pripreme da – radimo. Postavićemo model igre“.

Imao je Marko Nikolić tokom proleća pozive iz arapskog sveta, bio kandidat za klupu timova iz okruženja, ali je čekao i dočekao priliku da se oproba u Ligi šampiona.

„Iako se igrala po ubrzanom ritmu, predstavlja i dalje najviši nivo fudbala. Lokomotiva je dobila pakleno tešku grupu, posle žreba nam niko nije davao šanse, da bi na kraju ruski mediji naše učešće ocenili dobrim. Usled zdravstvenih problema nismo izborili ni treće mesto, ali je bilo uživanje igrati. Niko ne može da se zadovoljni samo pukim učešćem. Ni ja. Bilo je dobro što smo mečeve u Moskvi igrali pred publikom, što je upotpunilo doživljaj, dok mi je bilo čudno na impozantnim stadionima u Minhenu i Madridu“.

U konkurenciji Bajerna, Atletika i Salcburga osvojili su Lokosi tri boda, na svom terenu preznojili prvaka Evrope.

„Dvaput smo igrali nerešeno sa Atletikom, što je izvanredan rezultat, izborili 2:2 sa Salcburgom, a najveća žal je za gostovanje Bajerna u Moskvi. Stvarno smo bili nadomak senzacije. Bila je ogromna šansa za nas pri rezultatu 1:1 u 79. minutu, uz obilje drugih izglednih situacija, da bismo u narednom napadu primili gol i izgubili. Pripremali smo se tako da svakom rivalu ukažemo respekt. Ne preveliki. Gostovanje na Alijanc areni bila je moja 54. utakmica u evrokupovima, skupilo se zanimljivih okršaja sa velikim klubovima i trenerima. To doživljavam kao deo ovog posla. Uživanje je igrati na visokom nivou. Bez fascinacije da to ne može da se dohvati“.

Utisak je da je zbog ubrzanog ritama u Ligi šampiona, trpelo prvenstvo Rusije, o čemu svedoči osma pozicija na tabeli tamošnje Premijer lige.

„Zadatak je bio da se spremamo svaka tri dana, bez obzira na daleka putovanja i zdravstvene probleme. Da tražimo rešenja, a ne izgovore. Naravno, nije bilo lako, ali nisam tip koji je tražio izgovore. Nikad. Ni za ekipu, pogotovo ne za sebe. Pokušali smo sve. U određenim trenucima to je bilo uspešno, u drugim neuspešno, naročito poslednje četiri sedmice. Moraju čak i u tako teškim okolnostima da se nađu načini da se dođe do boljih rezultata“.

Sa novim ljudima na čelu kluba. Pred kraj decembra promenjeno je kompletno rukovodstvo Lokomotive. Smenjena je garnitura koja je angažovala Marka Nikolića, ali kakav je utisak ostavio na Ruse pokazuje da su ga tek promovisani čelnici zadržali u svom timu, sa zadacima da pokuša plasman u gornji deo tabele i napadne kup.

„Naša ekipa, kad smo svi na okupu, može kvalitetno da se takmiči. Potrebne su određene promene u igračkom kadru. Ne veliki, već postepeni rezovi, u naredna dva prelazna roka, zavisno od mogućnosti, tržišta i finansija. Moramo da dohvatimo prve dve, tri, četiri pozicije, plus da napravimo nešto u kupu. Što se statusa tiče, prva definicija našeg posla je nestalnost. Treneri su promenjiva kategorija. Nikome nije dato da sedi negde 30 godina. Nekad je moglo, ali vremena Aleksa Fergusona, Arsena Vengera ili Gi Rua su prošla. Treneru je važan kontinuitet, imao sam ga u Mađarskoj, 120 utakmica za skoro tri godine na klupi Videotna, u Lokomotivi sam ih za sedam meseci skupio 34. Idemo dalje. Videćemo koliko ćemo da trajemo. Rezultati će to da odrede. Očekujem ih posle priprema“, u optimističnom tomu zaključio je Marko Nikolić.