Strahinja Pavlović za Mozzart Sport: Naš fazon koji mi se sviđa i od kojeg ne odustajemo

Jednom Orlu baš prija gnezdo Orlova. Tamo gde je komandovao odbranom reprezentacije Srbije za ključni trijumf vredan plasmana na Mundijal, pojavio se u opremi Salcburga i sa Red Bulovim čedom, kao u dresu najdražih boja, izvojevao još jedan trijumf istorijskih obrisa. Onaj sa selekcijom bio je prvi u 21. veku nad nekim timom iz A šešira u kvalifikacijama za veliko takmičenje, dok je sa prvakom Austrije režirao premijernu pobedu tog kluba na tlu Portugala.

Zajednički imenitelj radosti Strahinje Pavlovića je stadion Benfike, odakle je najpre osvetljen put ka Dohi, a pre dve sedmice otvoren vidik ka plasmanu u prolećnu fazu Lige šampiona. Pred nastavak takmičenja u Grupi D srpski štoper jasno stavlja do znanja da je prolaz u osmini finala označen jednim od prioriteta, iako se Salcburg nalazi u izazovnoj grupi, sa aktuelnim viceprvakom Evrope Interom i povratnikom na elitnu scenu Sosijedadom, koga će sačekati od 18.45 (TV Arena Premium 2)

„Cilj je da budemo među prva dva u grupi. Glavni zadatak je da i na proleće igramo Evropu, ali kad se već ovako otvorilo, pokušaćemo da nastavimo takmičenje u Ligi šampiona. Bez obzira na našu mladost, to smo zacrtali, tome težimo i probaćemo da ostvarimo“, pleni optimizmom Pavlović tokom razgovora za Mozzart Sport.

Dobro raspoloženje posledica je slavlja u Lisabonu kome se malo ko od neutralnih posmatrača nadao. Naročito ako se zna da je Benfika prošle sezone dogurala do četvrtfinala, da je u dahu osvojila prvu titulu posle 2019, renovirala tim, vratila Anhela Di Mariju i sve je ukazivalo da je favorit.

A onda je vrtić trenera Gerharda Štrubera proradio u Portugaliji i zavrteo pamet gigantu zvučnih imena.

„Za nas je to veče po mnogo čemu bilo neverovatno. Kad pogledamo grupu, nema PSŽ-a, Mančester Sitija ili Reala, ali tu je Inter s kojim smo se sreli na pripremama, pa se onda uverili kako je pregazio Milan u Derbiju dela Madonina. Znamo i da se Sosijedad posle decenijskog odsustva vratio u elitu, ali smo bili svesni da nam je prva utakmica bitna. Istoriju smo ispisali i pre nego što je počela, naš trener je izdiktirao najmlađih startnih 11 u istoriji Lige šampiona (21 godina i 183 dana) i na polet i energiju pretočili smo u optimizam. Moramo da budemo pošteni, imali smo i sreće, domaćin je pogodio stativu, isključen mu je igrač, mi imali dva penala, dosta se toga poklopilo... Čak su i sa desetoricom Portugalci više držali loptu, ali smo ih ugrožavali iz kontranapada i posle jednog takvog postigli gol za 2:0. To je tek početak. Posle te pobede verujemo u još jednu“.

Naročito što slavlje na terenu favorita u grupnoj fazi takmičenja ima posebnu težinu, stavlja pritisak na pleća Benfike koja gostuje Interu i otvara mogućnost Austrijancima da u slučaju obaranja Baska budu ozbiljni kandidati za prolaz.

„Bez obzira što smo i pre sudara sa Portugalcima verovali u pobedu, tek sad kad smo se izmerili sa tako snažnim timom i videli da možemo da mu naudimo, nadamo se još jednom skalpu. Taj optimizam je primetan na svakom treningu, kod svih momaka oseća se odlučnost da ostanemo pametni i iskoristimo prednost domaćeg terena. Biće krcat stadion, baš imamo veliku šansu. Ako bismo savladali Sosijedad napravili bismo ozbiljan korak ka osmini finala. A nezgodan je tim iz San Sebastijana, baš sam u poslednje vreme počeo da ga pratim, umeju čak pomalo i da provociraju na tipično španski način, igrao sam jednom protiv njih desetak minuta kontrolne utakmice sa Monakom, tako da tačno znam šta me čeka“.

Pavlović je u Lisabonu u nekoliko situacija osujetio pokušaje Anhela di Marije i kad je uspeo da zaustavi prvaka sveta logično je očekivati da može da se nosi i sa igračima Sosijedada, iako se igra Imanolove ekipe bazira na bočnim igračima poput Takefuse Kuba, Braisa Mendesa, Mikela Ojarsabala, Andera Baranećee...

„Za mene je uvek nezgodno kad me napadaju krila, igrački niskog težišta, pokretljivi i hitri. Bilo je u Lisabonu nekoliko situacija sa Rafom Silvom gde se baš videlo koliko je neprijatan za čuvanje. Naročito što mi igramo „visoko“, izlazimo sa velikim brojem igrača na polovinu protivnika i onda je zeznuto braniti ogroman prostor. Valja sve to pokriti. Upućen sam u kvalitete najboljih igrača Sosijedada, ali, znate kako... Od našeg stila sigurno nećemo odustati. To znači visok presing, gde se naši vezisti pojavljuju na završnoj trećini terena, a na primer Danac Mads Bidstrup je u Lisabonu pretrčao čak 14,5 kilometara. To nam je zaštitni znak i verujte da nijednoj ekipi nije lako kad neko tako jurca 90 minuta. A nije Bidstrup jedini, svako beleži ozbiljne brojke kad je kilometraža u pitanju“.

Ako je Bidstrup pretrčao 14,5 kilometara u Lisabonu, koliko su ostali, uključujući Srbe?

„Aleksa Terzić je prevalio skoro 13 kilometara, non-stop se ubacivao, centrirao. Što se mene tiče, u Ligi šampiona sam uvek oko 11, možda 11,5 kilometara, što je, takođe, super. Često se desi da posle duela ostane nepokriven prostor iza mojih leđa, onda moram da trčim ka svom golu, nakupi se tu metara, ha-ha-ha... Inače, igramo direktno, postižemo golove iz brzih akcija koje traju po nekoliko sekundi, špicevi se svaki put „zabadaju“ u prostor između štopera rivala i to je naš fazon koji mi se sviđa. Ovde te tako oblikuju od prvog dana, maltene dete koje sa 14 godina uđe u Akademiju Salcburga uči da igra i misli brzo. Kad dođe u prvi tim onda mu je sve poznato. Zato su i ostvarili velike transfere u bliskoj prošlosti, a evo pogledajte šta ove sezone rade Dominik Soboslaj ili Benjamin Šeško“.

Bez obzira na prodaje, Salcburgu je ovo šesto učešće u Ligi šampiona, peto uzasotpno, uz napomenu da je u sezoni 2021/22 jedini put prošao grupu, posle čega ga je eliminisao Bajern. Sad teži reprizi učinka od pre dve godine.

„Nije to bez osnova. Setite se naših utakmica prošle sezone u jednako zahtevnoj grupi, jesmo neke mečeve gubili na manjak iskustva ili usled grešaka, ali mogli smo da dobijemo Milan, bilo je gusto protiv Čelsija, imali smo šanse za trijumf u Zagrebu. A sad smo godinu dana zreliji“.

Deluje kao paradoks, a u stvari je istina. Čak i posle odlazaka Benjamina Šeška i Noe Okafora, Salcburg ima ultrazanimljivu ekipu. Jedino kapiten Andres Ulmer je u četvrtoj deceniji života (37), ali ne igra redovno, golman Aleksandar Šlager ima 27 godina, svi ostali su u rasponu od 19 do 24. I igraju Ligu šampiona.

„Meni je ovo druga sezona u klubu, nekima je treća, Luka Sučić je bio kad se prvi put prošla grupa, novajlijama poput Konatea i Bidsturpa je prvi put da se takmiče na ovom nivou, kao i mojim zemljacima, Aleksi Terziću i Petru Ratkovu. Svi imamo isti motiv, da uradimo nešto veliko, jer je klub koncipiran tako da teži da pomera granice. Čak bih se usudio da kažem da ove sezone igramo komotnije, lakše, bolje nego prethodne, jer smo se u minulom ciklusu na dosta utakmica u prvenstvu mučili (Šturm, LASK, Rapid), a sad sve izgleda uverljivije i to mi daje nadu da ćemo dobiti Sosijedad“.

Taj ambijent u kome mladost dolazi do izražaja, a istovremeno se ne koristi kao alibi, već za stremljenje peharima i ostvljanju otiska na evropski fudbal prija Pavloviću.

„Kad dođem da igram za reprezentaciju i dalje sam jedan od najmlađih, a ovde sam među petoricom najstarijih, iako imam tek 22 godine. Već me gledaju kao oformljenog, iskusnog igrača. Na kraju krajeva, iza mene je šest sezona profesionalnog fudbala, posle Srbije ovo mi je četvrta država. Lako je funkcionisati u Red Bulovom sistemu, jer svi imaju isti cilj, da se paralelno unaprede pojedinac i kolektiv. Sjajna je sredina za talentovane igra;e, jer svi pucaju od snage i željni su dokazivanja, a kako su male razlike među nas 25, koliko nas je u kadru, nekad treninzi znaju da budu zahtevniji nego prvenstveni mečevi. Klasično „peglanje“, ha-ha-ha...“

U takvom okruženju rođeni Šapčanin oseća da sportski raste. Na primer, u Lisabonu je iznudio penal, potom u Kupu Austrije bio strelac, siguran je u odbrani koja je na prethodne četiri utakmice matirana samo jednom. A kad već iz Mocartovog grada odlaze u poznate evropske klubove, poput Milana, Borusije iz Dortmunda, Marselja, Ajntrahta...

„To je i moj cilj. Već su bile priče da li bih ovog leta mogao u „ligu petice“, ali sam želeo da ostanem još jednu sezonu, kako bih dodatno unapredio sebe. Pre svega da popravim ono što nije dobro. Bilo je kvalitetnih izdanja prethodne sezone, ali sam hteo da probam opet u Ligu šampiona, borim se za osvajanje još kojeg trofeja i tek onda napravim sledeći korak“.

Dok govori o peharima, Pavlović se nada još jednoj tituli, pošto se čini da Salcburg nema odgovarajući konkurenciju u Austriji, a kako je prethodno bio u Francuskoj, Belgiji i Švajcarskoj dovoljno je i iskusan da se ne zaleće prilikom izbora naredne sredine.

„Od svih liga u kojima sam bio, francuska je najzahtevnija. U smislu brzine i fizičkih karakteristika. Austrijski fudbal je sličan švajcarskom, možda je za nijansu bolji, ali mi se čini da je kvalitetom stepenik ispod belgijskog. Dobro je što se većina ekipa ugleda na Salcburg, intenzitet je visok, često ulazim u duele, baš dosta trčim i bez obzira kako to ljudima sa strane izgleda ne mogu da kažem da igram „peške“. Ili da se bilo ko od nas štedi. Moramo baš da se preznojimo da bismo dobili utakmicu“, dodao je reprezentativac Srbije.

I MI SMO IZGUBILI OD NORDSJELANDA, PA SMO PRVI

Raduje se Strahinja Pavlović svaki put kad se pomene Partizan, a naročito u situaciji kad vidi crno-bele na liderskoj poziciji tabele Mozzart Bet Superlige.

„Nadam se da ove sezone mogu da urade nešto konkretno. Igrom slučaja pratio sam i nervirao se svaki put kad su preokrenuli rezultat, što pokazuje karakter ekipe. Naravno, igra može da bude još bolja, ali rezultati su odlični. Lepo je videti da se momci drže zajedno i da nisu klonuli posle eliminacije iz Evrope. Podsetiću vas da je i Salcburg letos, u okviru pripremnog perioda, izgubio od Nordsjelanda (0:2), tako da kad je moj bivši klub izvukao Dance mogao sam da pretpostavim šta sledi. Nema veze, bitno je da smo i mi i oni prvi na tabeli“.

DOBIJEMO OBE I IDEMO NA EURO

Već za desetak dana igraće Pavlović jednako značajnu utakmicu kao u Ligi šampiona, samo ne zna klub, već za reprezenatciju, pošto Orlovi 14. oktobra gostuju u Budimpešti, a od Mađara smo poraženi prošlog meseca i malo zakomplikovali put ka Prvenstvu Evrope.

„Ne bi trebalo da strahujemo da će se nešto nepredviđeno desiti. Ako dobijemo Mađare i Crnogorce onda je to – to. Nema nam druge, moramo da odemo u Nemačku. Potrebno je da se „zategnemo“ i konačno se plasiramo na EURO. Teško je zamisliti da na njemu nismo bili od 2000. godine, a ja rođen 2001. Dodatna motivacija nam nije potrebna“.

TERZIĆ JE BIO PRIORITET, RATKOV NIJE MOGAO BOLJE DA IZABERE

Ono što je Stevan Jovetić ne tako davno bio Strahinji Pavloviću u Monaku, sad je štoper Aleksi Terziću i Petru Ratkovu, novajlijama iz Fjorentine i TSC-a. Mentor, podrška, vodič u novoj sredini.

„Svakodnevno se družimo, pokušavam da im olakšam proces prilagođavanja i mogu da kažem da su momci fantastični. Terzić se dokazao u Italiji u Firenci i Empoliju, uslovno rečeno „problem“ je što je tu kapiten Andres Ulmer, ali znam da je Aleksa bio prioritet Krištofa Frojnda pre nego što je naš prethodni sportski direktor otišao u Bajern. Ratkov je prvi put van zemlje, suočio se i sa lakšom povredom na utakmici kad je postigao debitantski gol, zato je propustio prethodno reprezentativno okupljanje, ali se vraća. Nije mogao da izabere bolju sredinu za napredak mladog igrača“, uvera Strahinja Pavlović.