Svima koji se po Mundijalu ravnaju...

Ima ljudi koji godine broje potpuno čudno. Kada ih pitate koliko su stari, recimo, uzeće u obzir datum svog rođenja, onda sabrati to u glavi brzo i izgovoriti neke brojke koje zvuče, recimo, ovako: dvadeset devet, trinaest, četrdeset jednu, trideset četiri.

Čudno, zaista. Može se, istina, i tako brojati starost (ili mladost?), može se reći da je neko imao sedam godina kada je pošao u osnovnu ili dvadeset četiri kada je dobio prvi stalni posao ili se oženio u trideset i nekoj; ali zar nije jednostavnije, prirodnije, normalnije kazati: star sam tačno osam svetskih prvenstava?

Može li drugačije, može li preciznije?

Star sam tačno osam svetskih prvenstava, od kojih pamtim sedam, a pričali su mi o još najmanje toliko, i nadam se da ću ih videti makar još osam, pa i neka ne budem pamtio to poslednje, i volim da mislim da ću imati kome da pričam o njima.

Jer priča o Svetskom prvenstvu u fudbalu nije samo ona o ponosu nacije, o televizijskim prenosima, o sudijskim greškama, o golovima i prodorima i centaršutevima i jedanaestercima i o šarenišu na tribinama, bilo da odjekuju nesnosne vuvuzele ili se raja zabavlja meksičkim talasima, večitoj zabavi sa stadiona Asteka.

MOZZART KVOTE
Kladite se na Svetsko prvenstvo

Pa čak ni, nemojmo da budemo toliko sebični, o Jugoslaviji, Srbiji, Plavima, Orlovima, kako god da ih nazovemo, mada nema veće sreće za jednu naciju, šljivi nam se za sva druga priznanja i pohvale, nema veće sreće nego kad čuješ himnu na Svetskom prvenstvu.

A još ako te pogleda sreća, pa čuješ himnu na Svetskom prvenstvu neposredno posle himne Brazila, te najfudbalskije od svih nacija...

Svetsko prvenstvo u fudbalu je, neka mi oproste sva druga sportska i nesportska takmičenja – zaista, seća li se neko kako se zvao bilo koji ministar tokom Mundijala u Nemačkoj? Ali zato nikad nećemo zaboraviti (i ne treba, ma šta da vam kažu!) koliko tačno pasova je imala Argentina pre nego što je dala onaj gol umirućoj zemlji po imenu Srbija i Crna Gora – najvažniji događaj za jednog čoveka, i to što se pojavljuje tako retko, a tako zakonito, to ne daje na značaju samo njemu, već i našim životima.

Ovi redovi posvećeni su nama koji ne brojimo svaku godinu, nego tek svaku četvrtu. Svima onima kojima 2017. i 2018. nikada neće biti iste, baš kao ni 1987. i 1990. Svima onima koji znaju gde su bili i kako su se osećali kada je Mijat pogodio prečku, kada je Maradona prošetao Engleze, kada je Rože Mila plesao sa korner-zastavicom, a čitava jedna nesrećna zemlja zavisila od rukavica Tomislava Ivkovića, svima koji se po Mundijalu ravnaju i koji će narednih mesec dana provesti u onom najlepšem limbu između agonije i ekstaze, ne propuštajući ni jedan jedini meč, čak ni onaj za koji vam neuki komentatori kažu da “ni o čemu ne odlučuje”.

Kako ne odlučuje? To se događa sada, pa nikada više, za četiri godine će to biti neki drugi stadion i neki drugi timovi, i neka druga zemlja, i mi ćemo, što je najbolje i što je najgore, i mi ćemo biti neki drugi ljudi.

Možda sam previše ličan, pa preterujem, ali zakleo bih se da se mnogi moji vršnjaci osećaju isto: nismo mi krenuli u školu one jeseni pošto je Gaza plakao, nego je Gaza plakao kada smo krenuli u školu; nismo dodirnuli prve ženske grudi onako kako je trebalo da budu dodirnute tog leta kada je Piksi odbrojavao Nemcima, a Iran i Amerika u našoj grupi mrzeli jedni druge samo 90 minuta, nego su te grudi bile uteha zbog nečeg mnogo važnijeg; ne pamtim nijedno pitanje s prijemnog ispita, ali znam da se desio jedan dan pošto je Ronaldo prevario Olivera Kana, koji je, zašto zaboga, pre meča bio proglašen za najboljeg igrača u Japanu i Južnoj Koreji; ako mi dozvolite da budem previše ličan, smrt mojih najbližih dogodila se u godinama koje možemo nazvati „prestupnim”, kada umesto Mundijala imamo nedovoljno kvalitetni surogat nazvan Evropsko prvenstvo, i ako postoji nešto i neko gore, jednom ću mu se zahvaliti što je tako udesio da su mi mundijalske godine ostale nevine i nimalo zle...

SVETSKO PRVENSTVO - SPECIJALI
Preko 700 novih igara

To je magija Mundijala, što je svačiji, a toliko ličan; što obuzme čitav jedan narod, a svako od nas ga doživi drugačije; što će svako naći neku svoju ekipu i nekog svog igrača, otkriti nešto novo o drugoj državi, o fudbalu, o istoriji, o sebi.

Samo Svetsko prvenstvo može da vas natera da, i bez tiketa u rukama, jednako kao i sa njima, netremice pratite svaku utakmicu, da sanjate ono što je bilo i sanjarite o onome što se nije desilo, a moglo je – a na Mundijalu postoji samo jedno pravilo: da sve može da se desi: i da jedan igrač ujede drugog igrača, i da jedan igrač u finalu nabode protivnika glavom u grudi, i da jedan igrač da gol rukom i da to niko ne primeti, iako svi gledaju.

Samo fudbal, ta najjednostavnija od svih komplikovanih igara, ta najkomplikovanija od svih jednostavnih igara, ta toliko prosta stvar koju je tako teško objasniti, ima moć da ujedini čovečanstvo.

I svi podaci, i sva ova imena, i satnica i raspored i koeficijenti i spekulacije, i Krojf i Mesi i Andres Eskobar i Kristijano Ronaldo i Denis Bergkamp i Sergej Milinković Savić i Ronaldinjo, to su samo putokazi, fenjer koji obasjava jedini prirodni ciklus u životu svakog čoveka.

Da, ima onih koji godine broje potpuno čudno, pa vam kažu da su stari trideset četiri ili pedeset dve godine – kakvi amateri, zar ne znaju da je mnogo važnije koliko svetskih prvenstava za sobom i pred sobom imate?

Ima i onih majstora koji će tvrditi da je Zemlja ravna ploča – kakve budale, kako naš dom može ličiti na bilo šta drugo sem na fudbalsku loptu koja svake četvrte godine putuje u srce šesnaesterca, dok se tribine na samo tren utišaju, pre nego što cela planeta ujednačeno odjekne decibelima?

Dobro došli na Svetsko prvenstvo, onda, dobro došli u prve dane ostatka naših života; imaće ukus pobede, imaće plamen poraza, imaće aromu strasti, imaće pogled patnje, i nikad nam neće biti bolje.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta