"Ta" pobeda limitiranih Ujedinjenih nacija

Dugo je Švajcarska čekala "tu" utakmicu u kojoj će probiti barijeru u glavama i napraviti rezultat koji je veći od prethodnih. Utakmicu posle koje će ceo svet da priča o njima. Bilo je tu dobrih izdanja ali nikada ništa veliko. Vapila je Švajcarska za pobedom koja će postati istorijska. Poslednji put kada je igrala neko četvrtfinale, bilo je to na Mondijalu na domaćem terenu "praistorijske" ’54. Tada su ispali od Austrijanaca u utakmici vaterpolo rezultata 5:7.

Od tada, Švajcarci skoro da su nestali sa fudbalske mape. Imali su dva plasmana na svetska prvenstva gde su bili loši i čekali su potom skoro 30 godina do plasmana na Mundijal u Americi ’94 gde su čak prošli i grupu. Posle toga su prvi put zaigrali i na EP gde su bili opet slabi i usledio je novi crni period kada ih šest godina nije bilo nigde. Na Švajcarsku se nije gledalo kao na neki ozbiljan fudbalski faktor.

Oporavak je krenuo od plasmanA na EP u Portugalu 2004. i od tada su Švajcarci konstanta na velikim takmičenjima.

Učesnici su sedam od poslednjih osam velikih takmičenja gde su uglavnom prolazili grupu. Pogotovo su postali nezgodni otkako ih je pre sedam godina preuzeo rođeni Sarajlija Vladimir Petković.

Ali ta nokaut faza je bila nepremostiva prepreka. Minsko polje na kojem bi Švajcarska uvek stala na pogrešno mesto.

’Naci’ kako Švajcarci odmilja zovu svoju reprezentaciju je poslednjih godina stekla etiketu dobre, pouzdane, opasne ali limitirane ekipe koja ne može da se pruži više nego što je dugačka. Istina, to je opet bolje od crnih godina kada ih nije bilo na velikim takmičenjima. Makar mi ovde znamo kako znači biti kiseli posmatrač velikih turnira.

Ali s vremenom apetiti počinju da rastu bez obzira na realne faktore limita. U sportu je normalno uvek težiti boljem rezultatu i višem cilju. Da li je to sekund brže, centimetar dalje, poen ili gol više, uvek je ambicija nadmašiti samog sebe. Ta nokaut faza je bila barijera u glavama Švajcaraca koja je morala da se savlada. Na prethodna dva turnira su ispadali od Švedske i Poljske, ekipa koje zaslužuju poštovanje ali ni po čemu ne odskaču od Švajcarske. Štaviše, Švajcarci su bili i blagi favoriti. Pogotovo posle onog posebnog meča protiv Srbije pre tri godine i sedam dana u Kalinjingradu u kojem su doživeli katarzu.

Zato su mnogi smeli da se zakunu kako Švajcarska ni na ovom turniru neće dalje od osmine finala. Isti selektor, praktično ista ekipa, nedostatak neke nove zvezde koja će obogatiti talentom siromašnu ekipu... Baš je delovalo da su još više istrošena i zasićena družina nego ranije. Pogotovo što su mnogi nosioci igre iz prethodnih godina poput Šaćirija, Džake ili Rodrigeza pali u formi u klubovima i krenuli u silazne putanje karijera. Iako se mora priznati da su nadošli neki novi poput Elvedija, Akandžija ili Zakarije.

U grupi je to delovalo onako... Baš limitirano kao što se i očekivalo. Ratnički remi s Velsom, pobeda protiv očajne Turske i lekcija od razigrane Italije. Žreb ih je spojio sa Francuskom u osmini finala pa nikome zaista ni na kraj pameti nije bilo da će Ujedinjene nacije Vladimira Petkovića sa mentalnom blokadom nokaut faze biti baš ti heroji koji će da pošalju kući prepotentnog favorita za titulu.

Istina, moglo se očekivati da će Švajcarska da namuči Francuze kojima je kod Dešana zaštitni znak da se ne oslanjaju na talent od kojeg kipe već da igraju na rezultat, surovo davljenje protivnika i kontrolu utakmice. Pa samo u nogama Benzeme i Mbapea ima više talenta nego u celom švajcarskom timu!

Ali ako je nešto sinonim za švajcarski mentalitet, onda je to rad, trud i upornost. Francuzi su se odrekli najjačeg oružja koje su imali u nogama i tako se nacrtali Švajcarskoj za rovovsku bitku. Izgubili su rat.

Švajcarska je prethodnih godina baš tim rudarskim i radničkim fudbalom umela da zagorča život velikim. Samo u poslednje dve godine su imali dva remija protiv Nemačke, remi i minimalan poraz protiv Španije, pobedu i tesan poraz protiv Belgije, remi sa Englezima... Za dve godine! Ona ista ekipa koja je pre tri godine umalo ispala od Srbije koja za 20 godina ima samo jednu veliku pobedu.

Pustite priče o pevanju himne, nacionalnim nabojima ili o famoznoj ’dobroj atmosferi’ koja se posle prvog poraza pretvara u građanski rat u svlačionici. Džaka, Šaćiri i Mehmedi su Albanci, Seferović i Omeragić Bosanci, Mvogo i Embolo Kamerunci, Gavranović Hrvat, Akandži Nigerijac, Rodrigez i Benito Španci, Džomert Turčin, Zakarija Kongoanac, Sou Senegalac, Fernandeš Portugalac, Vargas Dominikanac, a ni Lotomba nije baš prezime iz stare sajdžijske familije... Selektor je Sarajlija.

I opet deluju više kao tim i grupa nego ovi što se sedam puta krste, ljube travu i zaklinju u narod.

Videlo se sinoć na primeru Granita Džake šta je kapiten i vođa reprezentacije. Koliko god ga mi u Srbiji ne voleli zbog one golčine što nam je uvalio i onog kretenskog provociranja, on je kapiten kakvog mi nismo imali godinama. Kapitenčina sa velikim ’K’ za onog našeg prethodnog. I zato će njegovo neigranje protiv Španije zbog kartona biti ogroman udarac za Švajcarsku. Verovatno nenadoknadiv gubitak.

To je onaj isti Džaka kojem su navijači Arsenala jedva čekali da vide leđa i koji tamo nikada nije opravdao očekivanja. Kad se samo setimo da je Venger odlučio da odreši kesu za Džaku umesto Kantea... Nije ni čudo što je Arsenal toliko propao.

Ali Džaka tu reprezentaciju oseća baš onako kako bi kapiten trebalo. On je srce Petkovićevog tima i ima slobodu da igra šta poželi. Ali je ne zloupotrebljava. Gine više od drugih. Kada vidi koliko trči neumorni Frojler, on trči još više. Zato i ima kredit da šutira slobodnjake nebu pod oblake i da čeka svaku priliku da se priključi napadu. Naučio je s godinama. Nije to bilo tako kada je Švajcarska ispadala od Poljske ili Švedske. Rasli su zajedno Džaka i Švajcarska.

Tako se nadoknadio i taj nedostatak talenta. Ono što je Švajcarcima bilo potrebno do sinoć je da napokon špicevi prorade i nadmaše svoje limite. Najbolji strelac Švajcarske u kvalifikacijama za EURO je bio malo poznati Sedrik Iten koji nije ni pozvan na ovaj turnir. Pozvani su Seferović, Gavranović, Embolo i Mehmedi koji su zajedno u kvalifikacijama dali četiri gola. Svi po jedan.

Zato i nije čudo što je Švajcarska više strepela od svojih nego od tuđih napadača pred EURO. Ali protiv Francuske su se i oni porodili!

Haris Seferović je odigrao utakmicu života i napokon zaličio na onog golgetera iz Benfike. Dva strašna gola glavom pored toliko cenjenih Varana i Kimpembea su bila iskra života da ostali švajcarski rudari zasuču rukave i preoru teren. Da nadtrče i Ngola Kantea.

Zasijala je i zvezda većnog džokera Marija Gavranovića. Čovek koji greje klupu sterilnom Brunu Petkoviću u Dinamu je na ovom prvenstvu pokazao kakav njuh za gol ima. Gavranović je na tri meča u grupi ulazio umesto Seferovića u drugom poluvremenu ali je sinoć zaigrao sa njim u tandemu kad je ušao umesto Šaćirija. Protiv Velsa mu je poništen gol posle minut na terenu zbog ofsajda. I sinoć mu je opet poništen gol zbog ofsajda da bi u nadokandi vremena sve naplatio i postigao verovatno jedan od najvažnijih golova u istoriji švajcarskog fudbala koji je Francuze odveo na penal rulet i konačnu presudu.

Malo je ekipa na svetu koje bi preživele promašen penal za 2:0 protiv Francuske ili se vratile sa 1:3. Potreban je ozbiljan mentalitet. Švajcarska ga je izgradila. A i Vladimir Petković je u 57. godini naučio da se celog života uči. Osetio je koliko su mu bokovi ranjivi u drugom poluvremenu i ubacio svežu krv Mbabua, Fasnahta, Vargasa, na kraju zaigrao i sa tri špica... Istog tog selektora je najčitaniji švajcarski portal Blik pošteno kritikovao posle Velsa i Italije sa naslovom: ’Petkoviću, dobar si selektor bio do sada ali ovo jednostavno ne valja’.

Za razliku od Zlatka Dalića u komšiluku koji se na svaki pomen normalne kritike prethodnih dana pretvarao u velikomučenika kojem ceo svet radi o glavi i likovao posle prolaza grupe, Petković je spuštao loptu, umeo čak i da se našali i što je najbitnije – da prihvati kritiku. Setite se da smo mi naivci očekivali da jedan Mladen Krstajić izađe kao pobednik iz duela sa ovako ozbiljnim trenerom.

I na kraju ga je pogledala sreća na penalima. Došla je ’TA’ utakmica. Verovatno najveća u švajcarskoj istoriji. Pobeda nad svetskim prvacima i toliko čekano četvrtfinale. Barijera je probijena i Švajcarska je pobedila unutrašnje demone. Sada ih čeka još jedna đavolski teška misija. Španija koja vrca od talenta ali koja je isto tako plesala po tankoj žici protiv Hrvatske.

Deluje da će Švajcarcima protiv Španije biti još teže i da će imati još manje šanse nego protiv Francuske. Pogotovo što nema lidera Džake da ih sakupi i digne kada je teško. Ali opet ih ne treba otpisati. Igrali su dve utakmice protiv te iste Španije prošle godine. U gostima su poraženi minimalno dok se Furija spasila poraz u Švajcarskoj golom Morena u 89. minutu. Švajcarci su pobedili sebe i sada veruju da mogu svakoga.

A nama može da bude samo krivo i da i dalje navijamo protiv njih. Kad već 20 godina nemamo 'za' koga već moramo 'protiv' nekoga.