U Zvezdi smo svi bili deca, još nismo bili svesni svoje snage

Siniša Mihajlović je napravio pravu malu retrospektivu karijere na onlajn konferenciji, koju poslednjih nedelja promoviše Bolonja. Srpski strateg se prisetio igračkih dana, ali i svojih trenerskih početaka.

Naravno, nezaobilazna tema bili su i slobodni udarci, kao i klubovi u kojima je igrao. Najveća uzbuđenja tokom karijere nije doživeo ni u Laciju, niti u Interu, već na stadionu Rajko Mitić.

"Bilo ih je mnogo. Najuzbudljiviji mečevi su bili oni sa Crvenom zvezdom, čiji sam navijač. Osvojio sam prvenstvo, Kup šampiona, Interkontinentalni kup. Sanjao sam da mogu da igram u Crvenom zvezdi i uspeo sam u tome. Takođe, uspeo sam i da osvajam trofeje", rekao je Mihajlović.

Najveće zadovoljstvo u karijeri takođe je vezano za crveno-beli dres.

"Pobeda u Kupu šampiona, ako mislimo na igračku karijeru. Samo dve ekipe u Istočnoj Evropi su to uspele, Steaua i mi. Doći da igraš u svom omiljenom klubu i osvojiti Kup šampiona predstavlja jedno veliko zadovoljstvo. Najveće trenersko zadovoljstvo tek dolazi".

Bilo je mnogo fantastičnih golova iz slobodnih udaraca.

"Nisam onaj koji je postigao trista golova, ali nisam ih ni postigao tek nekoliko. Najlepši ne znam, najvažniji je bio onaj u polufinalu Kupa šampiona protiv Bajerna u dresu Crvene zvezde. To je kao da pitate oca koje mu je dete najlepše. Nema ga, svi su prelepi".

U kom timu ste se po vašem mišljenju najbolje pokazali kao igrač?

"U Crvenoj zvezdi i Eriksonovom Laciju. Dva veoma jaka tima, koja nisu slučajno uspela dođu do trofeja. U Crvenoj zvezdi smo svi bili deca, još nismo bili svesni svoje snage. Ali, mladost i entuzijazam vas vode da uradite određene stvari".

©MN Press

Da li više volite život trenera ili igrača?

"Kao igrača, oduvek. Imate nekjoliko misli: idete na teren, ne morate ništa da razmišljate. Konmcentrišete se sat i po i idete kući. Trener mora da pripremi trening, mora da razmišlja o tome ko će igrati 24 časa dnevno. Često se svađam sa ženom, jer ne slušam šta pričam, a ja razmišljam da li će igrati Orsolini ili Skov Olsen. Uloga trenera vam oduzima ceo dan, ukoliko želite dobro da radite".

Ko vam je bio najvažniji trener u karijeri?

"Nije postojao jedan poseban, svaki trener je dugačiji od ostalih. Svaki trener ima svoje karakteristike, ne postoji onaj koji može sve. Svako te može naučiti nečemu, onda moraš da vidiš koliko možeš da uzmeđ. Neki su očigledno bili draži od drugih, poput Boškova i Manćinija. Morate da budete vezani za igrače, kako bi mogli da vam pruže podršku. Trener je manje vidljiv, ali zajedno gubite i pogeđujete".

Koja je najvažnija karakteristika jednog igrača?

"Inteligencije, jer vam je potrebna u životu. Karakter. Onda su tu i druge, poput brzine i tehnike, ali bih rekao - inteligencija. Kako je govorio Boškov, razlika između sjajnog i običnog igrača je to što onaj prvi vidi autoput tamo gde drugi vide samo stazu".

Kroz koje ste poteškoće prolazili kao trener u uvodnim godinama rada?

"U početku vam može pomoći to što ste bili igrač na visokom nivou da bolje razumete kako se fudbaler oseća. Ali fudbaler i trener su dve potpuno različite uloge. Na početku sam doživljavao mečeve kao da sam na terenu. Kada sam bio Manćinijev pomoćnik samo sam gledao loptu, a onda se polako navikneš i počneš da uočavaš razlike. Ja nisam mirna osoba, zavidim trenerima koji uspeju da sede devedeset minuta".

Kakav je vaš odnos sa igračima?

"U šali kažem da su slobodni da rade ono što kažem. Imamo prelep odnos. S vremena na vreme me iznerviraju, kao deca. Ali to su dobri momci. Svako mora da živi svoje doba, a svako malo radi gluposti. Ja kada sam imao 22 godine jpš gore sam stvari radio, ali uvek pokušavam da pružim pravi primer i izvedem ih na pravi put, dajući im do znanja da postoje i drugi aspekti života osim fudbala, koji su veoma važni. Jednom kada završite sa igranjem fudbala morate da naučite da živite u drugom svetu. Sa momcima imam očinsku vezu ili kao stariji brat. Uvek volim da se šalim sa njima. Morate da budete iskreni, odani i iskreni. Znam da ako želim da budem respektovan ja moram da budem prvi koji to pruža. Retko mi se dešavalo da to ne poštujem".

©Reuters

Kada ste shvatili da možete da postanete trener?

"Mnogi moji saigrači iz Lacija su postali treneri. Manćini, Simeone... Poslednjih godina karijere pokušavao sam da se informišem, da učim, gledam treninge. Fudbal je moja strast, volim da radim na terenu, volim miris trave, rad sa momcima. To je bio moj cilj i na kraju sam uspeo da ga ostvarim. Možda ću za 15 godina zauzeti drugu poziciju, naprimer sportskog direktora. To je nešto što mislim da radim, ali kasnije".

Šta je ključno u fudbalskim mečevima?

"Kada izađete na teren morate da mislite da ste najjači od svih. Morate da budete skromni, ali da verujete u sebe, uvek pokušavajući da se poboljšate Morate da imate jedan cilj, pa drugi i da nastavite dalje. Nikada ne smete odustati. Mnogi igrači su bili bolji od mene, ali možda nisu uspeli da se probiju iz više razloga. Morate da se suočite sa mnogim žrtvama, ali ono što vas gura mora da bude strast".

Koji je najvažniji savet koji ste dobili?

"Sa 17 godina tražili smo mnoge timovi u Jugoslaviji: Dinamo Zagreb, Hajduk Split i Vojvodina kao manji tim. Pitao sam oca za savet i odgovorio mi je: Mogu da ti pomognem, jer ako pođe po zlu, onda krivi mene. Izabrao sa Vojvodinu, jer sam imao više prostora za igru. To je bila ključna stvar za mene".

Kako ste uspeli da ukomponujete tim? I da li ste tokom karijere razmišljali da odete iz fudbala?

"Kao što sam rekao, uvek sam imao odlične odnose sa igračima. Uvek sam govorio stvari direktno u lice. Igrači su različiti, ne možete sve tretirati na isti način, morate da pronađete "pravi lek" da biste ga maksimalno iskoristili. Najvažnije je da ne govorite lažio, bilo kada je dobro ili kada je zlo. Ne možete da budete nepošteni u načinu na koji se ponašate sa njima. Moraš da stvoriš pravu atmosferu, bez toga ne možeš da pobediš. Kada izgubiš moraš da ih ostaviš na miru. Ne ljutim se kada ograč ne uradi dobro neku tehničku stvar, ali ako izađe na teren i pruži maksum onda se naljutim. A oni znaju da nije divno kada se naljutim. Ja takođe mogu da pogrešim. Svaki od igrača misli samo na sebe, a ja moram da mislim na 25 igrča. Ako grešim sa nekim, želim da taj neko dođe kod mene i razgovara. Onda, ako shvatim da nisam u pravu, izvinim se. Svi moji igrači uvek znaju šta mislim o njima u tom trenutku, ali na isti način želim da znam šta misle o meni. Ne želim zameranja i tužna lica. Što se tiče drugog pitanja, bilo je teških trenutaka. Ali u tim slučajevima ne možete da odustanete, morate se pobrinuti da oni brzo prođu. Nikada nisam razmišljao o odustajanju. Previše volim ovaj posao. Čak i u poteškoćama rastete".

Najbolji igrač sa kojim ste igrali?

"Mogu da vam kažem ko je najjači protiv kog sam igrao. Ronaldo Fenomeno. Među onima sa kojima sam igrao spomenuo bih nekoliko imena: Savićević, Prosinečki, Manćini, Gulit, Veron, Nesta, Aldair, Adrijano, Figo, Nedved... Mogu da nastavim do sutra. Ima ih mnogo", rekao je Mihajlović.