Ultra zanimljivi Partizanov Gavran: Namnožili se stručnjaci, igrači nam razmaženi, a ja u centrifugi

Došao je pre malo više od tri decenije, jedan je od najodanijih vojnika Partizana, odoleo je mnogo težim vremenima nego što su ova u kojima crno-beli izgubiše titulu još na pola trke, ali i Branko Vučićević  ima vek trajanja. Posle 31 godine popularni Gavran odlazi u penziji na kraju ove sezone. Napušta funkciju glavnog ekonoma koja ga je na neki način proslavila.
„Vreme je da idem u penziji. Stigle godine. Možda neću odmah prestati da dolazim na posao, ipak ovde radim od 1985. Ja sam kao u nekoj centrifigi, u mašini koja nema drugu operaciju osim te. I sad da ispadnem iz centrifuge... Vrisnuo bih. Zato bolje da se postepeno povlačim. Tako što bih proredio dolaske“, ističe Branko Vučićević u razgovoru za TV Partizan.

Na Topčiderkso brdo stigao je kao medicinski tehničar, volontirao 11 godina, da bi se posla ekonoma latio umesto dotadašnjeg čoveka zaduženog da brine o opremi igrača i rekvizitima, Ćamila Asanija. Kaže da ga najviše nervira kad igrači, bez obzira na ime i status, poklanjaju opremu navijačima ili prijateljima, jer - uverava - tako direktno zadiru u njegov reon.
„U vreme kad su igrali Moca Vukotić i Nikica Klinčarski postojale su samo po dve garniture dresove. U njima se „teralo“ celo prvenstvo. Nije bilo poklanjana. Sad je haos. Najgore je kad su proslave titule. To je stampedo. U opasnosti su životi, kamoli oprema“.

Iako mu je nadimak Gavran, reč je o dobroćudnom čoveku, često nasmejanom, koji, ipak, ne može da „svari“ kad iz ekonomata stvari nestaju kao na pokretnoj traci.
„Najteže mi pada izvojevanje igrača. To je toliko razmaženo. A i ti stručnjaci, treneri, namnožilo ih se. Znate, ima previše tog osoblja, nije predviđeno  ugovorom sa tehničkim sponzorom robe za toliko ljudi. Onda se sponzori čude da li je moguće da je potrebno toliko ljudi da se obuče“.

Smetaju mu i česte promene igračkog kadra, tako uobičajene za srpski fudbal. I za Partizan.
„Od juna do juna prodefiluje veliki broj igrača. Svi misle da su dresovi konfete, a da ne držimo oštru disciplinu ne bismo imali opremu ni za tri meseca. Kažu, dao sam dres, jer mi traže. Fudbaleri svi misle da smo mi ekonomi neki namćori, pa pričaju „ne da Gavran, ne da Gavran“. Isto to rade i Stoletu (Stojanu Milanoviću, op. au) u Zvezdi, mučenik“.

Predviđeno je da utakmice gleda sa takozvane „tehničke“ klupe, odmah do one za rezerve, ali mu dešavanja na terenu ne daju mira, pa često mora da jurca naokolo. Obično u potrazi za izgubljenim rekvizitima.
„Kad u Srbiji, naročito u Beogradu, padne lopta na tribine, kao da je palo suvo zlato. Izginuše ljudi. Niko ne vraća lopte. Držim negativan rekord, jer su na jednom derbiju navijači uzeli, odnosno nisu vratili čak 24 lopte. Na poslednjem susretu sa Zvezdom smo rezultatski loše prošli, ali sa loptama dobro, jer je „otišlo“ samo devet“.

Kad je osnovni fudbalski rekvizit u pitanju, prisetio se anegdote iz holandskog Herenvena 1999. sa revanša UEFA kupa protiv engleskog Lidsa.
„Iz Beograda sam odneo 35 lopti, za protivnike i za nas. A vratio sam samo prazan džak. Da je meč potrajao još koji minut ne bi imalo čime da se igra, jer kad su navijači Lidsa videli kako naši gastarbajteri uzimaju lopte i ne vraćaju krenuli su i oni u akciju“, vrti glavom Branko Vučićević Gavran.

A to je samo jedna iz njegove bogate riznice anegdota.

Pratite MOZZART i na našoj novoj Fejsbuk stranici!

(FOTO: MN Press, partizan.rs)