Vahina životna priča se čita u dahu: O Ronaldinju, Drogbi, Pauleti, Veležu, Mamiću...

Hajde da se dotaknemo perioda u zagrebačkom Dinamu. Godina dana, osvojena titula, finale Kupa, ali ste se brzo razišli? Šta je bio razlog?
"Mnogi su se tada iznenadili i pitali otkud ja u Dinamu, ali sam stvarno želeo da odem tamo. Oni su me želeli i kockice su se poklopile. U Zagrebu je bilo izvanredno, odlično sam prihvaćen i nikakvih problema nije bilo sve do pred kraj te sezone, kada sam imao jedan okršaj sa Zdravkom Mamićem. Bila je to neka utakmica pred kraj prvenstva, mi smo već obezbedili titulu i imali 20 bodova prednosti. S obzirom da nas je čekalo finale Kupa ja sam odlučio da tu utakmicu u prvenstvu igra B ekipa, to jeste momci koji nisu imali veću minutažu, da bih sačuvao ove standardne za finale Kupa. On je tada ušao u svlačionicu i tražio da igraju neki igrači. Ja nisam pristao i rekao sam da sam ja trener i da je moj posao da sastavljam ekipu. On je tada počeo da psuje i spomenuo je neke stvari koje ja nisam voleo da čujem. Normalno da je došlo do sukoba. Moglo je doći i do većih problema, ali nije. Ja sam odradio poluvreme, momci su tražili da ostanem, ja naravno nisam hteo i to je bilo to", priča Halilhodžić i nastavlja o Zdravku Mamiću.
"O njemu je mnogo toga i rečeno i napisano, jer je napravio veliki posao u Dinamu i reprezentaciji Hrvatske. Ono što je Hrvatska napravila, to je zahvaljujući njemu. Nije bio ljubimac, ali to je normalno da vas ne vole svi. Osim toga, njegovo ponašanje nekada nije bilo akademsko. Imao je pristup i način rada koji nije svima odgovarao, ali da je napravio veliki posao jeste i to treba ceniti. Ovi veliki hrvatski igrači koji su napravili ogromne karijere treba da mu budu zahvalni".

Vahid Halilhodžić je veliki trag ostavio radeći kao selektor u reprezentacijama Obale Slonovače, Alžira, Japana, Maroka.
"Ja ne znam sad tačnu statistiku pobeda, ali znam da sam od četiri pokušaja sva četiri puta ostvario plasman na Svetsko prvenstvo. Kako? Pa kad dođeš u jednu državu, treba da upoznaš kulturu, tradiciju i sve što se dešava u toj zemlji, da se malo edukuješ. Ja sam stvarno dosta učio, čitao knjige i upoznavao. Onda se, naravno, moraš tu adaptirati. Na terenu se ta adaptacija svodila na pristup visokog fudbala. To je podrazumevalo taktiku, fiziku i sve ostale segmente da bi ekipa bila uspešna. Nametnuli smo neki svoj stil i način igre i obaveze koje su donosile dobre rezultate".

Maroko vam je bio poslednja stanica. Jeste li imali nekih ponuda posle?
"Nikad u životu nisam imao koliko imam sad u ovim godinama. To je nešto neverovatno. Sramota me i da kažem kakve ponude sam odbio što se tiče finansija. To je nešto što se teško može odbiti, ali to što se desilo sa Marokom me je stvarno pogodilo. To je već treći put, to je stvarno previše. Takva nezahvalnost i takvo ponašanje", priča 72-godišnji stručnjak sa knedlom u grlu i nastavlja:
"I posle toga kako je predsednik napravio tu propagandu protiv mene. To je sve stvar i politike i generalno njihovog naroda. Kad si u Africi, da bi bio miran, moraš stalno da pobeđuješ. Jedan poraz i gotov si. Veliki je pritisak i fudbal je kod njih ponos nacije. Koliko puta su mi rekli da stanje u državi zavisi od fudbala i rezultata. Neću ni da spominjem situaciju sa Ziješom i ostalim, jer direktno su tražili od mene da stavim dva igrača na spisak za Svetsko prvenstvo, ja to nisam hteo i to je bilo to".

Jeste li možda imali nekih velikih evropskih ponuda u trenerskoj karijeri za koje se možda kajete što niste prihvatili?
"Pa jesam, posle Svetskog prvenstva u Brazilu kad sam vodio Alžir, dva velika kluba su se interesovala za mene. Mančester Siti i Milan. Objasniću šta je bilo. Zove me neki menadžer i kaže šeik taj i taj, vlasnik Mančester Sitija, hoće da razgovara s tobom. Kaže čeka te u hotelu Šeraton na aerodromu Šarl de Gol. Međutim, ja sam rekao da sam dao reč Trabzonu i stvarno jesam, nisam želeo to da kršim. I jednom me takođe zvao jedan čovek, ne znam koliko je to bilo istina, ali je stvarno bilo tako. Kaže traži me Adriano Galijani predsednik Milana i hoće da ruča sa mnom. E sad ne znam da li je to stvarno bilo tako, ali sam i tada isto rekao da sam se obećao Trabzonu. Bilo je strahovito puno ponuda u to vreme, ali ja nisam nikad imao niti menadžera niti predstavnika, i to je možda bila greška".

U moru velikih igrača od izdvaja se još jedno ime koje je trenirao Vahid Halilhodžić – Didije Drogba.
"Au Didije je bio fantazija. Toliko popularan u toj državi, ali imao je jednu grupu igrača koji su bili ljubomorni na njega i protiv njega. Bila su dva klana. To je malo bilo i na verskoj snovi iako se nikad ne bi reklo. Oni se zajedno mole Bogu, ali svugde ima ega i sujete".

Tu je i anegdota o legendarnom Drogbi.
"Jednom nije hteo da putuje, jer je bilo daleko putovanje. Inače, u Africi je to čest slučaj da je daleko putovanje. I on je došao, kao boli ga koleno, povređen. Ja mu kažem da ću reći naciji da nije hteo da putuje i igra i on se predomislio, jer je to njima stvarno velika stvar. Jer moraš postaviti kriterijume koje ne sme niko preći. Ako dozvoliš da pređe crvenu liniju, ti više ne postojiš. Otputovao je, ali mu nisam dao da igra. Onda je bio ljut što sam ga vodio, a nije igrao, pa sam ga zezao da je išao sa nama da nam pokaže sve lepote države. Morao si da nađeš neku žicu takvim igračima, i stvarno nikada nisam imao niti jedan problem sa njim", kroz smeh se Halilhodžić priseća anegdota.
"Bilo ih je stvarno puno jer sam vodio igrače poput Ronaldinja, Drogbe, Jaje Turea, Sorina, Hajncea. Sećam se jedne slične situacije sa Pedrom Pauletom. On, na primer, nije voleo oporavak. Ja sam uvek posle utakmice ujutru davao regeneracijske treninge, jer je to bilo vrlo bitno. To su uglavnom bile neke kratke i lagane aktivnosti, istezanje, čisto da se očisti organizam, ali on to nije voleo. I konstantno je govorio da ga bole leđa da bi to izbegao. I ja sam ga puštao, jer ne možete vi provoditi strogoću takvim igračima. Međutim, kada su i drugi to počeli da rade, onda sam našao način da to prekinem. Kažem mu: 'Pedro to je od starosti, i mene bole leđa zbog godina.' I onda mu to nije odgovaralo, pošto se bojao da mislim da je star i da neće igrati, pa je posle sve bilo ok. Uglavnom to su sve stvari koje pozitivno utiču na atmosferu u ekipi i stvaraju jedan fin ambijent. Ne možeš uvek imati kandžiju i sa svakim igračem postupati isto. Ne možeš biti isti prema Mesiju recimo i prema nekom drugom".

Smatrate li da je u trenerskom poslu bolja čvrsta ruka i autoritet ili je ipak bolji neki ležerniji odnos sa igračima?
"Treba i čvrsta ruka i ležernije, sve kako odgovara. Dakle, neka kombinacija i da se podesi u momentu koji odgovara. To je jedan psihološki, pedagoški, socijalni pristup koji je jako osetljiv. Ako malo nekome povisiš glas, neki su jako osetljivi tako da se dobije kontraefekat. Moraš zato imati malo i edukacije, moraš imati te sposobnosti, da si kompletna ličnost, da si pedagog, sociolog, psiholog, i da to upotrebljavaš kako ti situacija nalaže."

Kako danas gledate na trenerski posao i trenere u Evropi? Čiji rad vam se sviđa, a čiji ne?
"Pa vidite, puno se priča recimo o Gvardioli. On je dobar trener, trenirao je Barselonu, Bajern, velike klubove i imao fantastične igrače. Priča se da je on majstor za posed lopte. Jeste, slažem se, ali sa top ekipama i top igračima. Zanima me da li bi to mogao da implementira u tehnički slabiju ekipu i da li bi imao takve rezultate. Ne verujem baš. Tehnika se ne dobija preko noći, niti ti možeš napraviti takvu ekipu preko noći. To je dugoročni proces i rad. Sve zavisi kakav tim vodiš, kakvi su ti igrači, jer ti praviš tim baziran na kvalitetima igrača i onoga što imaš u ekipi. Ali Gvardiola ima medijsku mašineriju iza sebe. Evo, na primer, kada je Mančester Siti izgubio osam utakmica zaredom, svi treneri sveta bi dobili otkaz, ali ne i Gvardiola. Zbog kredibiliteta koji je stvorio. A znate zašto je bio u lošoj seriji rezultata? U ekipi je bilo nekoliko igrača koje je trebalo prodati. Svake godine moraš malo osvežiti ekipu, a par njih se već bilo zasitilo svega i to se videlo", priča iskusni stručnjak i nastavlja:
"Evo kad već govorim o sistemu i da se nadovežem na priču. Došao novi trener u Mančester Junajted i menja sve iz korena u startu. I kažu loša sezona, pa kako neće biti. Menja formaciju, ne sviđa mu se trenutni tim i dovodi puno novih igrača. Ne slažem se s tim. Mislim da je trebalo da se on prilagodi postojećem timu, pa u hodu da menja".

Kako gledate danas na ove ogromne cifre koje se vrte u transferima i generalno svetu fudbala?
"Ma nemam ništa protiv toga, jer niko ne bi bacao pare uzalud. Pa da li mislite da se pare koje klubovi ulažu u Mesija i Ronalda ne isplate? Sve se to klubovima vrati kroz razne načine. To je mašinerija. Ne isplate se samo igrači koji igraju loše i loše se ponašaju. Sve ostalo se isplati. To je stvarnost, to je biznis, više nije sport. Sport je nekada bio samo sport. To je sada sport plus biznis, plus zabava, plus spektakl."

Pratite li fudbal u BiH i kakvi su utisci?
"Pratim, najviše Velež. Imao je tešku prošlu sezonu, menjali su se predsednici, treneri, bila je konfuzija totalna i malo je falilo da Velež ispadne iz lige. Međutim, stvari su se sada promenile, ja se nadam nabolje. Došli su novi mladi igrači, tu i Meho Kodro i Ibro Rahimić koji poznaju klub, ja sam tu takođe šta god treba. Pokušaće se nešto novo napraviti sa omladinskom školom koja stagnira, jer već godinama ne izlaze veliki igrači iz čuvene mostarske škole koja je dala toliko velikih igrača. Pre svega, zbog nedostatka trenerskog kadra, ali evo u zadnje vreme se dosta pažnje posvećuje tome i nadam se da će u narednom periodu biti bolje."

I za kraj, reprezentacija Bosne i Hercegovine?
"Čudno je, jako čudno. Želim mnogo sreće ljudima koji rade. Kontaktiran sam više puta da preuzmem reprezentaciju. Ljudi misle da tražim neke pare, ali moj odgovor je glasio: ‘Ako mi učinite da prvu utakmicu igram u Mostaru, drugu u Banjaluci, treću u Zenici ili Sarajevu, radiću besplatno.’ Rekli su da to ne mogu, i tu je sva priča završena", završio je Vahid Halilhodžić intervju za Mozzart sport.