Velika debata o razvoju srpskog fudbala: Da se suočimo sa realnošću i da se menjamo

Konkretnih predloga bilo je na pretek. Recimo, da svaki klub na U19, U17 i U15 nivou mora da ima barem dvojicu trenera na terenu, plus – pošto za više nemamo para – trenera golmana i kondicionog obučene da pomognu i u polju i budu specijalizovani za jedan konkretan segment (odbrana, manevar, napad).

Klubovima su predočeni i neki stručni saveti. Recimo, da 30 odsto treninga bude posvećeno opštoj tehnici, jer primera radi – Albanija je protiv Srbije imala 30 odsto brže pasove od Srbije. Dalje, 30 odsto treninga bi trebalo da bude opredeljeno ka odvojenom radu sa odbranom, veznim redom i napadačima, a napadači bi recimo svakodnevno trebalo da imaju isprva barem 30 do 40 šuteva na gol, kasnije 60 do 100. Trebalo bi da se podrazumeva, ali...

“Daću vam primer Andrije Kaluđerovića, koji je kod nas u Radu dao 17 ili 18 golova. Onda je otišao u Crvenu zvezdu i sa boljom ekipom dao 12 ili 13. Posle sam ga sreo, rekao mi je da mu nedostaje to šutiranje posle treninga, jer mu tadašnji trener nije dozvoljavao. A, ako igramo na dva gola na treningu, napadač možda šutne nekoliko puta.”.

Tek poslednjih 30 odsto treninga išlo bi na taktički rad ekipa.

Poseban deo posvećen je načinu na koji bi klubovi trebalo da procenjuju talenat igrača i tu se moglo čuti mnoštvo stručnih detalja, jer po 15 ključnih karakteristika izdvojeno je za odbrambene i igrače u manevru, a 20 za napadače.

Recimo, pričalo se o tome da odbrambeni igrač mora da bude za dužinu ruke udaljen od protivničkog napadača, da se defanzivci ocenjuju po učinku na velikom, a napadači na malom prostoru, da glavni kvalitet napadača nije da postigne gol, nego da – ne izgubi loptu, jer tako poništi sve ono što je ekipa prethodno učinila kako bi mu je doturila.

Išlo se u toliko sitne detalje da je tema bila i zašto pri iznošenju lopte igrači apsolutno moraju da imaju stopalo postavljeno pod uglom od 45 stepeni i zašto je Ćavi svojevremeno s loptom pravio pun krug za 0,7 sekundi, dok sada najbrži igrač Mozzart Bet Superlige to čini za 1,7.

Ako neko pita zašto je sve ovo bitno u kasnijoj diskusiji je pojasnio baš Petrić.
“Nama u reprentaciju dolaze i potpuno neobučeni igrači. Ali, sećam se kada sam radio u klubu i kada želiš da uvedeš neke novine – ljudi to neće da prihvate, misle da se mi treneri samo pravimo pametni. Ljudi koji vode klubove moraju da shvate da će, ako se mi sami ne promenimo, u narednim godinama biti sve gore i gore. Ovde možda 10 klubova ima uslove za napredak igrača i strpljenje za trenere”.

Cela prezentacija izgledala je vrlo napredno u odnosu na ono što svakodnevno gledamo u domaćem fudbalu. O realnom stanju na terenu govorio je sportski direktor Radničkog iz Kragujevca Slavko Perović.
“Realnost je da dobar trener u mlađim kategorijama, da bi radio od devet do pet (što je bila jedna od primedbi, prim. aut), košta između 1.000 i 1.500 evra, a kod nas klubovi jedva preživljavaju”, rekao je Perović, na šta je Stojić odgovorio preporukom da 30 odsto od budžeta ne ide u profesionalni tim, već u akademije.

Sportski direktor IMT-a Predrag Govedarica pohvalio je inicijativu, ali ukazao i na druge probleme.
“Prvo, ovde vlada bela kuga, deca od ranih nogu imaju velike morfološke probleme. A mi dozvoljavamo da u školicama fudbala – ne govorim o svim naravno, neke rade bolje nego klubovi – decu vode treneri bez licence. Drugo, školovanje. Meni su dolazila dva trenera sa PRO licencama, to je sedam godina školovanja, ne računam osnovnu i srednju školu, ne znaju reč engleskog da kažu. Kakvo je to školovanje?”, zapitao se Govedarica, kome je Stojić odgovorio da će kriterijumi ubuduće biti značajno pooštrenji.
“Prenesite slobodno trenerima. Zahtevi će biti mnogo oštriji i neće više licence dobijati svi koji se upišu”.

Na kraju, ključno pitanje: kako sve ovo sprovesti i kada očekivati konkretne rezultate?
“Na sportskim direktorima je da ceo proces nagledaju. I, ako to budu radili, ako odaberu kvalitetne ljude, pune entuzijazma, sa dobrim radnim navikama, nećemo za prve rezultate čekati pet godina. Dobićemo ih za godinu ili dve”, uverava Stojić, na kraju prezentacije pozdravljen aplauzima prisutnih.

Jer, zvučalo je lepo. Videćemo da li je i realno. Ali bar se konačno o tome priča. Jer nema rešenje ako ne priznamo da smo trenutno – vrlo loši. Bar ako se poredimo sa Evropom.