Velika generacija koja je ponovo izvisila: Hvan grešio, ponositi Jordanci idu po pehar!

Istoriju su fudbaleri Jordana ispisali kada su pre četiri dana srušili Tadžikistan plasiravši se u polufinale Azijskog kupa, ali nije to bio podvig koji je zadovoljio njihove ambicije. Glad se, sledstveno nezapamćenom podvigu proširila od glave do pete, a David Golijatu otelotvorenom u Južnoj Koreji spremio praćke pune kamenja za slom još jedne generacije popularnih Taeguk ratnika od koje se očekivalo da se popne na azijski tron, a koja to nije učinila.

Bila je Koreja apsolutni favorit protiv izabranika Huseina Amute, ali je marokanski strateg taktički nadigrao neuporedivo iskusnijeg Jirgena Klinsmana. Nemac nije uspeo da sruši korejsko prokletstvo koje traje od 1960. godine i domogne nastavi borbu za zvanje kontinentalnog šampiona, presudila mu je prva zvezda Jordana Musa Al Tamari majstorskim potezima u drugom poluvremenu - 2:0.

Pamtiće se Hjong Min Son i drugovi kao treća velika generacija Koreje koja je izvisila za pehar kraljeva najvećeg kontinenta. Prva je bila ona sedamdesetih i osamdesetih sa Ča Bum Kunon, po mnogima verovatno najvećem igraču u istoriji ove zemlje. Druga je bila ona s početka 21. veka koju je predvodio Park Đi Sung, a treća je svakako ova aktuelna, sa jednim od najboljih ofanzivaca Premijer lige i Kim Mindžeom štoperom Bajerna, uz još nekolicinu izuzetno talentovanih momaka.

Stuba odbrane Kima nije bilo zbog parnih kartona, ali to ne sme biti alibi za ekipu koja je, shodno igračkom kadru morala da dominira i pregazi protivnika čiji ceo tim vredi nešto više od 13.000.000 evra. Samo Son je, na papiru četiri puta vredniji od čitave reprezentacije Jordana.

Ali dok Koreanci nisu imali rešenje kako da otvore protivnika, Al Tamari i saigrači su čekali greške na centru igrališta i pretvarali ih u šanse i golove. Prema svemu viđenom, zaslužio je Jordan i ubedljiviji trijumf, uz detalj da Koreja nije imala niti jedan udarac u okvir protivničkog gola. Jedan od krivaca za to jeste i vezista Crvene zvezde In Bom Hvan koji je u smiraj prvog poluvremena, u petom minutu nadoknade u nepovrat bacio vrlo povoljnu šansu. Natrčao je na loptu na nekih 13, 14 metara od protivničkog gola, ali umesto u mrežu, udarcem iz prve poslao ju je na tribine.

Nakon mirnih mreža u prvom delu, samopouzdanje Jordanaca je po logici stvari raslo, a eksplodiralo je u 53. minutu kada je Al Tamari ukrao loptu i idealno uposlio Al Najmata za delirijum na stadionu u Al Rajanu. I umesto ekspresnog odgovora Koreje, već sredinom drugog poluvremena, Klinsmanovi momci dobili su nokaut. Nezaustavljiva kontra u solo režiji Al Tamarija, bespomoćni Hvan na travi i savršeno plasirana lopta u dalji ugao.

Naravno, prestrogo bi bilo reći da je Hvan jedini krivac za pobedu autsajdera budući da su udarne igle Son i Hvan Hi Čan bili nevidljivi, štoperski tandem Kim - Jung nesnađen, a da je vezista Park prodatom netačnom loptom pre prvog gola usmerio kurs korejske leđe ka vodopadu posle kojeg nije bilo povratka.

Do kraja utakmice, Koreanci su pokušavali da se eventualnim golom vrate u igru, ali utisak je da su ponositi i disciplinovani Jordanci bili bliži trećem nego rival prvom golu. Al Tamari, jedini igrač Jordana koji nastupa u Evropi (za francuski Monpleje) je bio permanentna pretnja, a Jordan je u globalu pokazao da je nakon gotovo decenije potpune fudbalske stagnacije, ponovo tim čiji fudbal vredi gledati. Nije ova selekcija ostavila nimalo loš utisak sredinom prošle godine u prijateljskom meču sa Srbijom koja je posle vođstva od 1:0 morala da juri zaostatak 2:1 i uspela da ga nadoknadi zahvaljujući golovima Dejana Joveljića.

Možda i ne bi trebalo da čudi to što Jordan ide uzlaznom putanjom budući da ekipom kormilari čovek koji je 2017. godine sa Vidadom iz Kazablanke osvojio Afričku Ligu šampiona i tako se predstavio širem fudbalskom auditorijumu. Možda će se o ovom čoveku tek pričati nakon finala koje će Jordan igrati 10. februara u 16.00 protiv pobednika meča Iran - Katar.