Velikani uzvraćaju udarac sudbini: Priča o istoriji, ideologiji, vlasništvu, padu i oporavku

Postoji u evropskom fudbalu jedna posebna vrsta velikana, a to su klubovi koji ne žive od trenutnog plasmana, već od sećanja, identiteta i navike da budu prvi. Tribine njihovih stadiona pamte dane kada je titula bila rutina, kada se sezona merila samo po tome koliko će bodova biti viška u maju, i kada je gubitak pehara predstavljao incident, a ne redovno stanje. A onda se dogodi nešto... Bilo da je to promena sistema, tranzicija, pogrešni ljudi, pogrešne odluke, novi centri moći... I odjednom se ispostavi da i najveći mogu da čekaju.

Ova priča okuplja upravo takve klubove. Velike, istorijski teške, često simbolički važnije od same lige u kojoj igraju. Klubove koji su nekada bili šampioni svojih zemalja, neki i neprikosnoveni, a onda su godinama gledali kako drugi podižu pehare i u međuvremenu su ih ti drugi i pretekli po broju titulu i novije generacije ljubitelja fudbala ostavile s manjkom svesti oko toga šta su ti klubovi ranije predstavljali. U svima je isti osećaj, da su predugo bili taoci sopstvene prošlosti i da im je svaki sledeći promašaj još bolniji upravo zato što dolazi posle slavnih decenija.

Zajednički imenitelj ovih priča je aktuelni trenutak: polusezona. Ta tačka u sezoni kada se nade još uvek čuvaju, a realnost (ako je i bude) još uvek ne može da ih ubije. U Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Turskoj, pojedini velikani su iznenada ponovo tu, na vrhu ili tik ispod njega, i prvi put posle mnogo godina deluju kao klubovi koji grade sadašnjost.

Svaki od njih ima svoju priču i svoje rane. Gornjik, Levski, Debrecin, Dinamo Bukurešt, Hajduk i Fenerbahče nisu samo klubovi koji žele titulu, oni žele da vrate smisao svom imenu. U nekima je to povratak iz tranzicionog mraka, u nekima spas iz finansijske provalije, u nekima reset posle pogrešnih vlasnika i uprava, u nekima dokaz da "narodni klub" može da pobedi, a u nekima pokušaj da se skupi sve: novac, zvezde, identitet i da se konačno prekine prokletstvo čekanja.

Zato ovo nije običan pregled tabela. Ovo je priča o tome kako se velikani vraćaju na mesto koje smatraju prirodnim, i zašto je taj povratak toliko težak. U nastavku idemo podrobno, klub po klub, kroz istoriju, ideologiju, vlasništvo, pad, oporavak i današnji trenutak, da bismo dubinski razumeli šta se zaista krije iza nekih veoma zanimljivih borbi za titulu.

©Guliver Image (Lukas Podolski pali baklju pred navijačima Gornjika)

GORNJIK ZABŽE

Jednu od najlepših priča evropskog fudbala narednog proleća mogao bi da ispiše Gornjik Zabže, klub koji je decenijama bio neprikosnoven u Poljskoj po broju šampionskih titula, budući da je u periodu od 1957. do 1988. godine osvojio čak 14 titula, a ta brojka nadmašena je tek 2021. kada je Legija prigrlila rekordni 15. pehar. Na polusezoni aktuelne takmičarske godine u Ekstraklasi, Gornjik deli prvo mesto zajedno sa Vislom Plock sa po 30 bodova, Jagjelonija i Rakov imaju po 29, Zaglebje 28, Krakovija 27, a Leh iz Poznanja i Radomijak Radom po 26 bodova. Prvenstvo Poljske verovatno je najizjednačenije na celom kontinentu, a Gornjik se nada da će osvojitI prvu titulu posle 38 godina.

Kakva bi to prelepa priča bila... Dovoljno je reći da je najpoznatije ime u aktuelnom igračkom kadru Gornjika prekaljeni Lukas Podolski. Bivši fudbaler Kelna, Bajerna, Arsenala i treći na listi najboljih strelaca u istoriji reprezentacije Nemačke. Poldi je igrač Gornjika još od 2021. godine, a u oktobru je čak postao i suvlasnik kluba sa udelom od oko deset odsto. Ovo je za 40-godišnjaka poslednja sezona u karijeri, a najavio je da će u budućnosti ulagati pozamašne sume novca kako bi klub izgradio mnogo bolju infrastrukturu. Na samom terenu, minutaža Podolskog nije velika, budući da je odigrao 10 prvenstvenih utakmica, na kojima je uglavnom šansu dobijao u poslednjih petnaestak minuta.

Kada je u pitanju ostatak igračkog kadra, interesantno je da je najskuplje letnje pojačanje tima bio Jung Đun Goh, koji je Partizanu plaćen 360.000 evra. Momak iz Južne Koreje odigrao je devet prvenstvenih utakmica u prvom delu sezone, mada nije imao uspeo da se upiše u strelce. Najefikasniji igrač ekipe je Francuz poreklom iz Senegala Usman Sou sa sedam golova, šest je dao Norvežanin Sondre Liset, a četiri Čeh Patrik Helebrand. Liset i Helebrand nisu plaćeni nijedan zlot, budući da su došli iz Haugesunda i Čeških Buđejovica kao slobodni igrači, dok je za Usmana Soua plaćeno oko 250.000 evra belgijskom Lirsu.

Sa istorijske strane posmatrano, Gornjik nije samo fudbalski klub, on je produžetak grada iz kog je nastao. Osnovan 1948. godine, nosi ime koje u prevodu znači "Rudar," što u slučaju Zabža nije metafora već gola činjenica, jer je to grad iz kog su se decenijama vadile ogromne količine uglja. Fudbal je ovde bio prirodni nastavak te radničke energije, a Gornjik je vrlo brzo postao nešto mnogo veće od lokalnog projekta.

Već sedam godina nakon osnivanja, klub je ušao u najviši rang poljskog fudbala, a samo dve godine kasnije, 1957, osvojio je i prvu titulu šampiona države. Na čelu tog tima stajao je Ernest Pol, jedna od najzanimljivijih figura u istoriji poljskog fudbala. Poznato je da su brojni Poljaci igrali za Nemačku, a Pol je bio Nemac koji je igrao za Poljsku, polonizovao je prezime nakon Drugog svetskog rata, postao reprezentativac Poljske i simbol nove epohe.

Pol je bio više od vrhunskog strelca, bio je nosilac identiteta kluba. Sa njim je Gornjik tokom pedesetih i šezdesetih izrastao u apsolutnu silu: osam titula šampiona u 11 sezona (1957 - 1967), uključujući i niz koji do danas niko u Poljskoj nije ponovio - pet uzastopnih titula od 1963. do 1967. godine. I danas je Gornjik jedini klub u istoriji Ekstraklase sa takvim nizom. Nije slučajno da se od 2004. godine stadion kluba zove upravo po Ernestu Polu. Interesantno, Pol je posle pada Berlinskog zida 1989. odlučio da se preseli u Nemačku, gde je proveo poslednjih šest godina života pre nego što je preminuo 1995.

Evropski vrhunac Gornjika stigao je 1970. godine, u Kupu kupova, kada je velikan iz Zabžea eliminisao Olimpijakos, Rendžers, Levski i Romu, da bi u finalu tek minimalno izgubio od Mančester Sitija (1:2). Zvezda tog tima bio je Vlodimierž Lubanski, fudbaler koji je decenijama držao rekord po broju golova u istoriji reprezentacije Poljske, sve do pojave Roberta Levandovskog.

Dve godine ranije, 1968, Gornjik je stigao i do četvrtfinala Kupa šampiona, gde ga je zaustavio Mančester Junajted sa čuvenom generacijom predvođenom Džordžom Bestom, Bobijem Čarltonom, Denisom Louom i Nobijem Stajlsom. Tokom sedamdesetih, Zabže je bio redovan učesnik evropskih kupova, igrali su i protiv Partizana u jesen 1974. u Kupu UEFA (2:2 u Poljskoj, 3:0 za crno-bele u Humskoj).

Ipak, posle 1972. nastupio je prvi ozbiljniji post od 13 godina bez titule, pre nego što je Gornjik još jednom podsetio ko je, osvojivši četiri uzastopne titule između 1985. i 1988. Tih godina igrao je protiv Real Madrida, Bajerna i Juventusa u Kupu šampiona i Kupu UEFA. To je ujedno bio i kraj zlatne ere. Poslednja titula stigla je 1988, a onda je usledio dug, spor i bolan pad - tranzicija, finansijski problemi, gubitak identiteta i status kluba koji živi od sećanja.

Pad koji je usledio nakon poslednje titule 1988. nije bio iznenadan, ali je bio neminovan. Gornjik je do tada funkcionisao u sistemu u kom su industrijski giganti, pre svega rudnici i državna preduzeća, činili kičmu kluba. Rudarstvo je finansiralo fudbal, a fudbal je bio simbol radničkog ponosa. Slom tog modela krajem osamdesetih i početkom devedesetih pogodio je Zabže direktno u srce.

Političke i ekonomske promene u Poljskoj posle pada socijalizma značile su privatizaciju, gašenje ili drastično smanjenje kapaciteta rudnika, što je klubu praktično preko noći oduzelo finansijsku sigurnost. Gornjik je iz sistema u kom je bio stabilan prešao u tržišnu realnost za koju nije bio spreman. Dugovi su se gomilali, najbolji igrači su prodavani da bi se preživelo, a ambicije su se iz godine u godinu spuštale.

Istovremeno, poljski fudbal se menjao. Pojavili su se novi centri moći, drugačiji modeli finansiranja i klubovi koji su se brže prilagodili tranziciji. Gornjik je ostao zarobljen između stare slave i nove stvarnosti, često bez jasne strategije, prevelik da bi nestao, ali preslab da bi se borio za trofeje. Kratkoročna rešenja i stalna borba za stabilnost postali su konstanta.

Dodatni udarac bio je gubitak kontinuiteta identiteta. Klub koji je decenijama imao jasnu hijerarhiju i osećaj pripadnosti postao je mesto privremenih rešenja, igrača u prolazu, trenera na par meseci ili tek nešto više vremena, uprava koje su gasile požare umesto da grade budućnost. Titula iz 1988. ostala je simbol jedne epohe, ali i početak dugog čekanja.

Zato današnja situacija ima posebnu težinu. Gornjik je sada na deobi prvog mesta u ligi bez jasnog hegemona, i prvi put posle decenija deluje kao tim koji ne juri prošlost, već gradi sadašnjost. Ako se titula posle skoro četiri decenije vrati u Zabže, to neće biti senzacija, biće to povratak kluba koji je predugo čekao da mu istorija ponovo zakuca na vrata i proširi bogatu riznicu trofeja koja dugo nije dobila novi eksponat.

©Guliver Image (navijači Levskog iz Sofije)

LEVSKI SOFIJA

Jednu od simbolički najjačih priča evropskog fudbala ove sezone mogao bi da ispiše Levski iz Sofije, klub koji je decenijama bio jedan od stubova bugarskog fudbala, ali koji titulu čeka još od 2009. godine. Za klub naviknut da pobeđuje, da bude merilo uspeha i tačka poređenja za sve ostale, to je pauza koja traje predugo.

Na polusezoni aktuelnog prvenstva Bugarske, Levski je ubedljivi lider, sa čak sedam bodova prednosti u odnosu na najdugotrajnijeg hegemona evropskog fudbala i 14 puta zaredom šampiona države, Ludogorec, i na CSKA 1948. U ligi u kojoj je Ludogorec godinama stvarao monopol i rešavao šampionsku trku pre proleća, ova bodovna razlika ne deluje kao slučajnost. Levski ulazi u drugi deo sezone kao tim koji ima jasnu kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

Zašto je ova sezona drugačija? Pre svega zbog strukture, stabilnosti i jasno definisane ideje. Na klupi Levskog sedi Hulio Velaskez, španski trener bogate biografije za bugarske uslove. Za razliku od većine kolega, Velaskez nije imao igračku karijeru, već je sa svega 16 godina započeo trenerski put. Danas, sa 44 godine, iza sebe ima čak 28 godina iskustva u trenerskom poslu, što ga čini jednim od najiskusnijih stručnjaka svoje generacije. Vodio je Udineze, Viljareal, Betis, Saragosu, Alaves, Maritimo i još niz klubova, a u Sofiju je stigao bez pompe, ali sa jasnim metodološkim okvirom.

Velaskez je zatekao klub koji je godinama lutao i složio ekipu po principu funkcionalnosti, a ne imena. Aktuelni igrački kadar Levskog sastavljen je od velikog broja stranaca, ali sa jasnim kriterijumima selekcije i finansijskom disciplinom kakvu klub dugo nije imao. Jedan od simbola tog novog modela je Kristijan Makun, reprezentativni štoper Venecuele, koji je doveden bez obeštećenja iz kiparskog Anortozisa, a danas se procenjuje na čak 3.500.000 evra. Levski je u njemu dobio ne samo lidera odbrane, već i dokaz da se pametnim potezima može stvoriti ozbiljna tržišna vrednost za potencijalne dalje prodaje.

Slična je priča i sa brojnim Brazilcima, dovođenim direktno iz nižih liga Brazila, bez obeštećenja ili za simbolične sume od 100.000 do 200.000 evra, koji su vremenom postali važni šrafovi tima. Kapiten ekipe, Cunami, već četiri godine nosi dres Levskog i predstavlja oslonac svlačionice i vezu između trenera i tima.

Na terenu, Levski ima jasne ofanzivne lidere. Najbolji strelac u prvom delu sezone je Everton Bala, autor devet golova, koji je doveden za svega 200.000 evra iz Mirasola, dok je Mustafa Sangare, Francuz poreklom iz Malija, za 150.000 evra stigao iz portugalskog Varzima i postigao osam pogodaka. U ligi u kojoj se često troši neplanski, Levski pokazuje da rezultat može da se gradi racionalno.

Međutim, da bi se u potpunosti razumela težina ove sezone, neophodno je vratiti se unazad.

Levski je osnovan 1914. godine, a ime nosi po Vasilu Levskom, nacionalnom heroju Bugarske i simbolu borbe za oslobođenje od Osmanlija. Od samog početka klub je imao snažnu identitetsku i društvenu dimenziju, Levski nikada nije bio samo sportski kolektiv, već i kulturni i urbani simbol Sofije i cele Bugarske. U periodu socijalizma često nije bio miljenik vlasti. Menjao je ime i strukturu pod pritiscima države, ali je zadržao identitet. Tradicionalno je percipiran kao klub običnog naroda, srednje klase, studenata, zanatlija. Simbol građanske Sofije, nezavisnosti i prkosa političkim autoritetima.

Kroz istoriju, Levski je bio najkonstantniji bugarski klub. Osvojio je 26 titula šampiona Bugarske, brojne kupove i superkupove, i decenijama bio standard po kome su se drugi ravnali. Posebno je upečatljiv podatak da Levski nikada nije ispao iz najvišeg ranga bugarskog fudbala, što dodatno oslikava njegov kontinuitet kroz različite epohe i političke sisteme.

Na evropskoj sceni, Levski je imao domete koji su prevazilazili okvire domaćeg fudbala. Najveći uspesi ostvareni su u Kupu Kupova 1969/70 i Kupu UEFA 1975/76, kada je klub stizao do četvrtfinala i bio respektabilan rival velikim evropskim imenima. Tokom sedamdesetih i osamdesetih, Levski je redovno predstavljao Bugarsku u Evropi bez kompleksa niže vrednosti.

Pad je usledio postepeno, ali neminovno. Poslednja titula iz 2009. godine označila je kraj jedne epohe i početak dugog perioda nestabilnosti. Klub je upao u finansijske probleme, česte promene vlasnika i upravljačkih struktura. Dok je Ludogorec uz snažan kapital Kirila Domuščijeva i jasan model poslovanja gradio višegodišnju dominaciju, Levski je gasio požare.

Kulminacija krize dogodila se krajem 2010-ih i početkom 2020-ih, kada je klub bio suočen sa ozbiljnim dugovima, problemima oko licenci i egzistencijalnim pitanjima. U tim trenucima, ključnu ulogu u opstanku kluba odigrali su navijači, koji su pokazali da Levski ima ono što se ne može kupiti, bazu koja ne napušta ni kada je najteže. Stabilizacija se desila 2021. godine, kada je sprovedeno zvanično glasanje među navijačima oko toga koga žele za vlasnika kluba. Izbor je pao na Naska Sirakova, legendu bugarskog fudbala, Levskog i člana čuvene reprezentacije sa Svetskog prvenstva 1994. godine. Taj potez dao je Levskom legitimitet i poverenje kakvo klub dugo nije imao.

Zato današnja situacija ima posebnu težinu. Levski prvi put posle mnogo godina ne juri prošlost, ne pokušava da preskoči korake, već gradi sadašnjost sa jasnom vizijom budućnosti. Ako se na proleće prekine post dug 17 godina, to neće biti samo povratak titule u Sofiju, biće to zatvaranje jednog bolnog poglavlja i povratak kluba koji je predugo gledao druge kako vladaju ligom koju je nekada smatrao svojom prirodnom teritorijom.

©Guliver Image (Navijači Debrecina)

DEBRECIN

Jednu od najtiših, ali suštinski najpoučnijih priča evropskog fudbala ove sezone mogao bi da ispiše Debrecin, klub koji nije imao vekovnu hegemoniju niti romantičnu mitologiju poput nekih drugih velikana, ali je u kratkom vremenskom intervalu uspeo da postane najdominantnija sila mađarskog fudbala, kada je u periodu od 2005. do 2014. godine osvojio sedam od mogućih deset titula. Poslednji šampionski pehar Debrecin je osvojio pre 12 godina, a danas, više od decenije kasnije, ima četiri boda zaostatka za liderom na polusezoni. Izuzetno je uzbudljivo prvenstvo Mađarske, budući da Đer ima 35 bodova, Ferencvaroš 34, Pakš 33, a Debrecin 31.

U akutelnom igračkom kadru najveću ikonu predstavlja kultni Balaš Džudžak. Posebno mesto u ovoj priči pripada živom simbolu Debrecina i jednoj od najvećih ikona kluba u 21. veku. Nekadašnji kapiten mađarske reprezentacije i fudbaler koji je karijeru gradio u PSV-u, Anžiju, moskovskom Dinamu i turskom fudbalu, vratio se u matični klub još 2020, ne kao marketinška figura, već kao aktivni učesnik. Iako ima skoro punih 40 godina, Džudžak je i ove sezone drugi strelac Debrecina u prvenstvu sa pet postignutih golova, što najbolje oslikava njegovu ulogu, ne kao veterana koji živi od stare slave, već kao igrača koji i dalje donosi konkretnu razliku na terenu na nivou mađarskog prvenstva. Njegovo prisustvo daje Debrecinu ono što se ne može kupiti: kontinuitet identiteta, autoritet u svlačionici i vezu između zlatne ere kluba i današnje borbe za povratak na vrh.

Najbolji strelac Debrecina u prvom delu sezone bio je domaći napadač Donat Baranji sa sedam golova, a među interesantnijim strancima su Viktor Kamarasa, vezista sa iskustvom igranja na 140 utakmica u španskoj Primeri i momak iz Centralnoafričke Republike Amos Juga. Ljubiteljima Superlige Srbije poznat je Jakuba Silue, centarfor iz Obale Slonovače kog je Debrecin doveo iz lučanske Mladosti leta 2024. U timu je i srpski vezista Đorđe Gordić. Bivši član takođe Mladosti iz Lučana, ali i TSC-a iz Bačke Topole, ove sezone igra za Debrecin kao pozajmljeni igrač belgijskog Lomela.

U ligi kojom poslednjih godina rutinski vlada sedmostruki uzastopni šampion Ferencvaroš, sama činjenica da se Debrecin ponovo nameće kao faktor nosi posebnu težinu. Jer, Debrecin nije klub koji se oslanja na tradiciju prestonice, već primer kako se van Budimpešte može stvoriti hegemon, ali i koliko je teško tu poziciju održati kada niste iz prestonice.

Debrecin je osnovan je 1902. godine, ali je decenijama bio regionalni klub, bez većeg uticaja na nacionalnu scenu. Sve se promenilo tek početkom 21. veka, kada je Debrecin ušao u period naglog i planskog uspona, kakav Mađarska dotad nije poznavala. Između 2005. i 2014. godine, klub je osvojio sedam titula šampiona u razmaku od deset sezona i potpuno poremetio dotadašnju hijerarhiju. Razlog tog uspona bio je višeslojan. Debrecin je tada imao stabilno vlasništvo u liku lokalnog preduzenika, vlasnika kompanije za privatno obezbeđenje Gabora Žime, jasno definisanu sportsku strukturu, kontinuitet trenera i selekciju igrača koja je bila idealno prilagođena domaćem tržištu.

Klub nije jurio zvučna imena, već je dovodio iskusne mađarske igrače, povratnike iz inostranstva i kvalitetne strance sa prostora Balkana i Istočne Evrope, koji su činili kompaktnu i takmičarski zrelu celinu. Setimo se samo crnogorskog golmana Vukašina Poleksića, francuskog napadača Adamoa Kulibalija ili domaćeg golgetera Gergeljija Rudolfa. U tom periodu Debrecin je postao simbol modernog, organizovanog fudbala izvan glavnog grada, a kruna tog projekta stigla je 2009. godine, kada se plasirao u grupnu fazu Lige šampiona. Iako Debrecin nije bio prvi mađarski klub u tom takmičenju, Ferencvaroš je to učinio još 1995, za klub sa istoka zemlje to je bio istorijski iskorak i potvrda da je domaća dominacija imala realne temelje.

Međutim, baš tu počinje i objašnjenje kasnijeg pada. Model koji je Debrecin koristio bio je izrazito zavisan od kontinuiteta jednog čoveka i jedne strukture. Nakon poslednje titule 2014. godine, ulaganja su se postepeno smanjivala, ključni igrači su prodavani, a sportski sektor više nije uspevao da obnavlja ekipu istim tempom. U međuvremenu, Ferencvaroš je dobio snažnu političko-ekonomsku podršku i potpuno drugačiji budžetski okvir, dok je Debrecin ostajao bez odgovora.

Vlasnička nestabilnost dodatno je ubrzala pad. Tokom 2017. godine pominjani su i strani investitori, uključujući grčkog tajkuna, ali bez konkretnog epiloga. Konačni lom dogodio se 1. jula 2020, kada je Gabor Žima napustio klub. Većinski paket akcija (u iznosu od 73 odsto) tada je preuzela lokalna samouprava grada Debrecina, a gradonačelnik Laslo Pap jasno je poručio da je primarni cilj povratak u prvu ligu, nakon šokantnog ispadanja iz elite. U decembru iste godine, većinski udeo preuzima "DVSC Egyesület", čime je klub pokušao da dobije stabilniju organizacionu formu, ali pravi vlasnički kontinuitet i dalje nije postojao. A, onda je 2022. godine, za predsednika i vlasnika kluba imenovan Ike Tijeri Zengel, čime je Debrecin formalno dobio privatnog vlasnika, ali ne i dugoročnu sigurnost.

Ike Tijeri Zengel je u Debrecinu predstavljao figuru menadžera-vlasnika, a ne klasičnog investitora sa snažnim kapitalom. Francusko-kamerunskog porekla, Zengel je karijeru gradio u sferi fudbalskog menadžmenta i administracije, radeći kao sportski direktor, savetnik i posrednik u klubovima srednjeg i nižeg ranga širom Evrope. Kada je 2022. godine preuzeo Debrecin, njegova uloga nije bila da klub finansira iz sopstvenih izvora, već da ga stabilizuje kroz reorganizaciju, međunarodne kontakte i pronalaženje strateških partnera. Takav model doneo je kratkoročnu funkcionalnost, ali se pokazao ranjivim u trenutku kada očekivani investitori nisu stigli, ostavljajući Debrecin u stanju produžene neizvesnosti i potvrđujući da je Zengel pre svega bio upravljač u prelaznom periodu, a ne dugoročno rešenje zasnovano na kapitalnoj snazi.

Nestabilnost je kulminirala 2025, kada je klub mesecima funkcionisao sa privremenim upravnim odborom, zbog neuspešnih pregovora sa fondom "Five Eleven Capital", koji je kupio manjinski udeo, ali nije uspeo da preuzme kontrolu. Zbog odloženog vlasničkog rešenja, Debrecin je prošle jeseni upao u probleme sa likvidnošću, pa je grad ponovo morao da interveniše kako bi klub izmirio osnovne finansijske obaveze. U tom periodu pojavile su se informacije da bi grupa povezana sa engleskim trećeligašem Stokport Kauntijem mogla da uđe u vlasničku strukturu, a njihovi predstavnici su tokom jeseni prisustvovali utakmicama Debrecina.

Uprkos svemu, Debrecin se danas ponovo nalazi u vrhu. Paradoksalno, upravo godine nestabilnosti naterale su klub da se vrati realnijem modelu, racionalnom budžetu, kombinaciji domaćih igrača i pažljivo biranih stranaca, bez iluzije da finansijski može da parira Ferencvarošu. Povratak nije eksplozivan, već postepen.

Zato današnja situacija ima posebnu simboliku. Debrecin se ne vraća kao hegemon iz prošle decenije, već kao klub koji je platio cenu brzog uspona i naučio koliko je teško ostati na vrhu bez stabilne strukture. Ako se titula posle 12 godina ponovo vrati u Debrecin, to neće biti povratak na velika vrata, već dokaz da je povratak na vrh moguć, ovaj put sa mnogo manje iluzija i mnogo više opreza.

©Guliver Image (Navijači Dinama iz Bukurešta slave povrarak u prvu ligu 2023. godine)

DINAMO BUKUREŠT

Jednu od najneočekivanijih priča evropskog fudbala ove sezone mogao bi da ispiše Dinamo Bukurešt, klub koji je decenijama bio sinonim za moć, autoritet i trofeje u Rumuniji, sa čak 18 titula šampiona države, ali sada sa postom dugim od 2007. godine. Na polusezoni aktuelnog prvenstva Rumunije, Dinamo se nalazi na svega dva boda zaostatka za liderom Univerzitatea Krajovom, jednim bodom zaostatka za Rapidom iz Bukurešta i sa istim brojem bodova kao Botošani, a sve to u ligi u kojoj su poslednjih godina dominirali FCSB (iliti Steaua ako vam draže) i Kluž, a šampioni bili u međuvremenu i Farul i Vitorul iz Konstance, Astra Đurđu, Ocelul, Unirea... U kontekstu onoga kroz šta je Dinamo prošao u prethodnoj deceniji, sama činjenica da ulazi u prolećni deo sezone kao ozbiljan kandidat za titulu deluje skoro nestvarno. Jer, malo je klubova u Evropi koji su pali tako duboko, a da su se uopšte vratili na ovu tačku.

Dinamo Bukurešt osnovan je 1948. godine, kao klub Ministarstva unutrašnjih poslova, i od samog početka bio je simbol institucionalne moći. Dok je Steaua bila klub armije, Dinamo je predstavljao policiju i bezbednosne strukture, što mu je u periodu socijalizma donosilo i prednosti i reputaciju kluba sistema. Ipak, za razliku od mnogih sličnih projekata, Dinamo je izgradio autentičan fudbalski identitet koji je nadživeo politički kontekst u kom je nastao. Tokom decenija, Dinamo je bio jedan od dva pola rumunskog fudbala. Osvojio je 18 titula prvaka, veliki broj kupova i izgradio reputaciju kluba koji ne samo da pobeđuje, već i stvara igrače. Njegova omladinska škola iznedrila je brojne reprezentativce Rumunije, a crveno-beli dugo su bili sinonim za disciplinu, snagu i takmičarski mentalitet.

Na evropskoj sceni, Dinamo je imao trenutke koji su ga izdvajali iz regionalnih okvira. Najveći uspeh ostvaren je 1984. godine, kada je stigao do polufinala Kupa šampiona, gde ga je zaustavio kasniji prvak Evrope Liverpul. Nekoliko godina ranije, 1981, Dinamo je igrao i polufinale Kupa kupova. U to vreme, Bukurešt je bio redovna stanica velikih evropskih klubova, a Dinamo rival koji se nije doživljavao kao autsajder.

Poslednja titula iz 2007. godine delovala je kao još jedan u nizu ciklusa, niko nije slutio da će označiti početak najduže i najteže krize u istoriji kluba. Pad Dinama nije bio trenutan, ali je bio neumoljiv. Posle 2007. klub je ušao u period lošeg upravljanja, finansijske neodgovornosti i kratkoročnih odluka. Dugovi su rasli, vlasničke strukture su se menjale, a Dinamo je iz godine u godinu gubio i sportski i institucionalni autoritet. Dok su se rivali, pogotovo oni iz manjih rumunskih gradova, prilagođavali tržišnoj logici, Dinamo je pokušavao da preživi na staroj slavi.

Kulminacija krize dogodila se 2022. godine, kada je klub ispao iz prve lige, nešto što je decenijama delovalo nezamislivo, a zatim se suočio i sa stečajem. Dinamo je praktično bio na ivici nestanka, bez novca, bez jasne uprave, sa urušenim ugledom i opterećen dugovima koji su godinama gurani pod tepih. Te godine je biznismen Dorin Šerdean postao većinski vlasnik Dinama, preuzimajući klub nakon dogovora sa Špancem Pablom Kortaserom, čija je epizoda ostala upamćena kao jedan od najturbulentnijih perioda u modernoj istoriji kluba. Ipak, to je bila tek prelazna faza. Već u februaru 2023, Šerdean je prihvatio ponudu kompanije "Red&White", čime je Dinamo konačno dobio vlasničku strukturu sa jasnim planom i lokalnim uporištem.

Kompanija Red&White koja danas upravlja Dinamom iz Bukurešta nije klasična fudbalska ili sportska korporacija koja traži brzu zaradu. Naprotiv, upravo to je jedan od razloga zašto je njen dolazak dočekan sa optimizmom među navijačima Dinama. Red&White je privatna investiciono-menadžerska kompanija, osnovana isključivo sa ciljem preuzimanja, stabilizacije i upravljanja Dinamom. Ona nema širi poslovni portfolio u klasičnom smislu (poput građevine, energetike ili trgovine), već funkcioniše kao namensko pravno lice. Time je Dinamo, posle godina improvizacije i privremenih rešenja, prvi put dobio stabilnu i transparentnu upravljačku strukturu.

Sportski oporavak usledio je ubrzo. Nakon ispadanja u Ligu II, Dinamo je već u prvoj sezoni izborio povratak u elitu kroz dramatičan plej-of. U dvomeču za promociju protiv Arđeša iz Piteštija, crveno-beli su u prvoj utakmici slavili ubedljivo 6:1, dok su u revanšu poraženi 4:2, što je donelo ukupnih 8:5 za Bukureštane. Povratak u elitni rang bio je tek prvi korak. Pravi izazov bio je ponovo postati relevantan.

Budžet današnjeg Dinama je skromniji, ali je struktura zdravija. Tim je sastavljen od iskusnih domaćih igrača, ali i nekih interesantnih stranaca, bez megalomanskih poteza koji su ranije vodili u propast. Tu su na primer golman reprezentacije Kameruna (u izostanku Andrea Onane) Devis Epasi, DR Kongoanac Žordan Ikoko koji je bio ranije u Ludogorecu, Hrvat Stipe Perica koji je igrao u Udinezeu, Votfordu i brojnim drugim klubovima, a najbolji strelac je Mamadu Karamoko, koji je prošlog leta stigao iz Kopenhagena. Trener Dinama je 49-godišnji Hrvat Željko Kopić, koji je ranije vodio i splitski Hajduk i zagrebački Dinamo, a trener bukureštanskog je još od decembra 2023.

Dinamo nije favorit na papiru, ali je konkurentan na terenu. Dva boda zaostatka na polusezoni nisu rezultat slučajnosti, već kontinuiteta rada i povratka osnovnim vrednostima kluba: disciplini, kolektivu i takmičarskoj odgovornosti. Ako se titula posle skoro dve decenije vrati u Bukurešt i ponovo završi u vitrinama Dinama, to neće biti samo sportski uspeh. Biće to jedan od najdubljih povrataka u savremenom evropskom fudbalu, povratak kluba koji je dotakao dno, a onda krenuo praktično od početka.

©Reuters (Navijači Hajduka iz Splita)

HAJDUK SPLIT

Ako postoji klub čije čekanje na titulu prevazilazi sport i ulazi u sferu kolektivne psihe, onda je to Hajduk iz Splita. Klub koji je poslednji put bio prvak Hrvatske 2005. godine, ali čije ime i danas nosi težinu kakvu u regionu ima malo ko. Više od dve decenije bez titule nisu umanjile Hajdukovu veličinu - naprotiv, pretvorile su je u stalno pitanje identiteta, strpljenja i vere i dale dodatnu romantičnu notu baš zbog te patnje.

Na polusezoni aktuelnog prvenstva Hajduk se nalazi na svega bod zaostatka za liderom sa Maksimira, u ligi u kojoj je Dinamo Zagreb godinama gradio gotovo potpuni monopol. U takvom kontekstu, Hajdukova pozicija u samom vrhu tabele deluje kao još jedan ozbiljan pokušaj da se prekine najduži i najbolniji post u istoriji kluba.

Osnovan 1911. godine, Hajduk je od prvog dana nosio snažan simbolički naboj. Kroz čitavu istoriju klub je često bio više od fudbalskog kolektiva. U Kraljevini Jugoslaviji, a zatim i u SFRJ, Hajduk je izgradio identitet kluba koji pripada narodu, a ne institucijama.

U periodu velike lige Jugoslavije, Hajduk je osvojio sedam titula prvaka države (plus dve u predratnoj Jugoslaviji), što je više od Dinamovih četiri (koji je uz to prisvojio i tri titule Građanskog), i bio jedan od stubova jugoslovenskog fudbala, rame uz rame sa Crvenom zvezdom i Partizanom. Posebno je upečatljiva era sedamdesetih, kada je Hajduk, pod vođstvom Tomislava Ivića, igrao moderan, disciplinovan i taktički napredan fudbal, osvajao titule i kupove i ostavljao dubok trag i na evropskoj sceni.

Identitet kluba u tim decenijama oblikovali su ljudi koji su postali deo kolektivne mitologije. Frane Matošić, najbolji strelac u istoriji Hajduka, bio je simbol posleratnog kluba, igrač koji je u skromnim uslovima nosio Hajduk na leđima i učvrstio ga kao klub naroda. Uz njega stoji Bernard Vukas, jedan od najvećih tehničara koje je jugoslovenski fudbal ikada imao, fudbaler evropske klase čiji su driblinzi i danas deo hajdučke legende. Kroz Matošića i Vukasa Hajduk je izgradio kontinuitet identiteta, vezu između generacija koja ne zavisi striktno od mesta na tabeli.

Raspad Jugoslavije doneo je novi početak, ali i nove izazove. U prvim godinama samostalne Hrvatske Hajduk je i dalje osvajao titule i kupove (igrao četvrtfinale Lige šampione 1995. što je i dalje najveći evropski uspeh nekog kluba iz SFRJ nakon raspada Jugoslavije), a 2005. godine stigao je i poslednji šampionski pehar. Upravo tada počinje dug period lutanja. Dok je Dinamo Zagreb izgradio stabilnu strukturu moći na čelu sa Zdravkom Mamićem, jasnu hijerarhiju i kontinuitet, Hajduk je godinama bio opterećen lošim upravljanjem, političkim uticajima i kratkoročnim odlukama.

Grad Split je 2011. godine postao većinski vlasnik kluba, dok je značajan deo akcija prešao u ruke navijačkog udruženja "Naš Hajduk". Time je Hajduk postao jedan od retkih velikih evropskih klubova koji funkcionišu po principu "narodnog kluba", sa naglaskom na transparentnost, depolitizaciju i povratak identiteta navijačima.

U 2026. godini ta struktura ostaje stabilna: Grad Split drži 65,92 odsto vlasništva, dok "Naš Hajduk" kontroliše preko 30 procenata akcija. Uprkos čestim spekulacijama, privatni kapital nikada nije ušao u vlasničku strukturu. Razlog zbog kog se poslednjih godina često pominje Španija u kontekstu Hajduka leži u stručnom kadru. Prvi tim od jula 2025. godine vodi španski trener Gonsalo Garsija, a u stručnom štabu nalaze se i pomoćnik Ibon Labajen i direktor razvoja Huan Tores. Taj metodološki, "španski" pečat predstavlja pokušaj da se tradicionalna emocija spoji sa modernim, sistematskim radom.

Na terenu, današnji Hajduk ima jasna uporišta i razloge za oprezni optimizam. Najbolji igrač ekipe u aktuelnoj sezoni je Mikele Šego, strelac 10 golova u ligi, koji je pre samo godinu dana doveden iz Varaždina za 650.000 evra, a ispostavio se kao pun pogodak. Uz njega se ističe Rokas Pukštas, američki fudbaler litvanskog porekla sa četiri ligaška gola, koji je u sistemu Hajduka još od 15. godine, kada je stigao iz Sjedinjenih Država. Njegova priča nosi i dodatnu simboliku - sin je bivšeg olimpijca u maratonu sa Igara u Atini 2004, što govori o Rokasovom sportskom DNK.

Okosnicu tima i dalje čine ikone savremenog Hajduka Marko Livaja i Ante Rebić, igrači koji nose težinu dresa i autoritet svlačionice, dok se paralelno gradi budućnost kroz mlade nade poput Bruna Durdova i Branimira Mlačića, od kojih se u narednim godinama očekuju i sportski doprinos i potencijalno unosne prodaje.

Zato današnji Hajduk deluje zrelije nego u mnogim prethodnim sezonama. Ne juri titulu kao sudbinu, već je gradi kao mogućnost. Ako se posle skoro dve decenije šampionski pehar vrati na Poljud, to neće biti samo sportski uspeh, biće to zatvaranje jedne epohe čekanja i potvrda da klub koji je u Jugoslaviji imao više titula od Dinama, a u modernoj Hrvatskoj predugo gledao tuđu dominaciju (tu je odnos 25 prema 6 za Dinamo), i dalje zna kako da se vrati. A ako se to ne dogodi, Hajduk će ostati ono što je oduvek bio: klub čija se veličina ne meri samo peharima, već identitetom i narodom koji stoji iza njega.

©Reuters (Navijači Fenerbahčea)

FENERBAHČE

Ako postoji klub čija veličina i ambicija stoje u stalnom sudaru sa surovom realnošću poslednje decenije, onda je to Fenerbahče. Jedan od najmoćnijih sportskih kolektiva u Turskoj i u aktuelnoj sezoni ulazi u proleće sa realnom nadom, ali i sa poznatim teretom očekivanja. Na polovini prvenstva zaostaje tri boda za Galatasarajem, u još jednoj šampionskoj trci koja prerasta u sudar dva identiteta, dve filozofije i dva sveta.

U toj borbi, Fenerbahče se nada da će Džon Duran, Jusef En Nesiri, Marko Asensio, Ederson, Milan Škrinijar, Anderson Taliska i ostatak impresivno plaćenog i dubokog igračkog kadra imati snage da nadjačaju Galatasarajevu zvezdanu armiju predvođenu Viktorom Osimenom, uz imena poput Liroja Sanea, Davinsona Sančesa, Lukasa Toreire, Marija Lemine, Maura Ikardija, Ilkaja Gundogana. To nije samo borba za bodove, već i duel prestiža, finansijske moći i političko-sportskog uticaja, u ligi u kojoj titula već odavno znači mnogo više od samog sportskog uspeha.

Upravo zato je Fenerbahčeva nada stalno stanje, a ne izuzetak. Klub koji poslednji put titulu šampiona Turske pamti iz sezone 2013/14 već više od decenije živi pod pritiskom sopstvene veličine. A, ne samo da od 2014. Kanarinci nisu videli titulu, nego od 2008. nisu učestvovali u Ligi šampiona, što je zapanjujuć podatak.

Fenerbače je osnovan 1907. godine u četvrti Kadikoj, na azijskoj strani Istanbula, u vremenu kada je osmanski sultan Abdulhamid II zabranjivao turskoj omladini osnivanje sportskih klubova. Zbog toga je Fenerbahče nastao tajno, kao čin građanskog otpora. Taj DNK prkosa ostao je trajno utkan u identitet kluba.

Kroz decenije, Fenerbahče je izrastao u simbol sekularne, kemalističke i republikanske Turske. Njegovi navijači tradicionalno se vezuju za građansku i socijaldemokratsku Tursku, a klub se ne doživljava samo kao fudbalski kolektiv, već kao kulturna i društvena institucija. Grb kluba to jasno odražava: crvena i bela boja simbolizuju tursku zastavu, dok hrastov list predstavlja snagu i otpornost.

Za razliku od mnogih evropskih velikana, Fenerbahče nema jednog vlasnika. Klub funkcioniše po socios modelu, u vlasništvu je svojih članova, dok je fudbalska sekcija organizovana kao deoničarsko društvo čije su akcije listirane na berzi. Taj model donosi demokratski legitimitet, ali istovremeno otežava brze, autoritarne odluke u kriznim trenucima.

U takvom okviru, ključna figura moderne ere bio je Ali Koč. Turski milijarder i naslednik jedne od najbogatijih porodica u zemlji preuzeo je klub juna 2018. godine, u trenutku kada je Fenerbahče bio finansijski uzdrman i sportski iscrpljen. Od samog početka, Koč je postao glavni finansijski oslonac kluba.

Već po dolasku, Koč je lično donirao oko 50.000.000 dolara kako bi sanirao dugove i stabilizovao poslovanje. Tokom svog sedmogodišnjeg mandata (2018 - 2025), procenjuje se da je iz sopstvenih sredstava uložio više od 130.000.000 evra, ne računajući sponzorstva kompanija iz "Koč grupe" poput Beka, Otokoča i Tupraša, koja su donosila dodatne desetine miliona evra godišnje. Kulminacija tog odnosa dogodila se u oktobru 2025. godine, kada je Ali Koč, nakon odlaska sa mesta predsednika, oprostio klubu potraživanja od oko 83.000.000 miliona dolara, trajno poklonivši taj novac Fenerbahčeu.

Ipak, uprkos finansijskoj stabilizaciji kakvu malo koji klub u regionu ima, titula nije stigla. Razlozi su bili višeslojni. Tokom Kočevog mandata, Fenerbahče je patio od hronične nestabilnosti na klupi, sa čestim promenama trenera i stilova igre. Klub je prolazio kroz potpuno različite filozofije, od pragmatizma Žorža Žezusa do medijskog spektakla sa Žozeom Murinjom, bez dovoljno vremena da se izgradi dugoročni sistem.

Transfer politika često je dodatno otežavala proces. Umesto razvoja mladih talenata, Fenerbahče je neretko ulagao ogromna sredstva u starije i skupe igrače, očekujući instant rezultat. A kada bi i odigrao sezonu na visokom nivou, poput 2023/24, sa rekordnim brojem bodova, naišao bi na istorijski dominantni Galatasaraj, koji je uspevao da u ključnim trenucima bude nijansu efikasniji.

Kako se "post" produžavao, psihološki pritisak rastao je do tačke pucanja. Svaka sudijska odluka doživljavana je kao potencijalna nepravda, a Ali Koč je često ukazivao na "sistemske probleme", rad sudijske organizacije i uticaj Turskog fudbalskog saveza (TFF), tvrdeći da je klub oštećen u presudnim fazama prvenstva.

Prelomni trenutak dogodio se u septembru 2025. godine, nakon neuspeha da se izbori plasman u Ligu šampiona i poraza od Benfike, što je označilo kraj Kočeve ere. Ubrzo potom, za predsednika kluba izabran je Sadetin Saran, tursko-američki biznismen i vlasnik "Saran Holdinga". Njegov mandat počeo je burno, u decembru 2025. kratkotrajno je priveden u Istanbulu, da bi bio pušten da se brani sa slobode, dok je početkom 2026. najavljena mogućnost prevremenih izbora za generalnog direktora već u maju.

Uprkos svim turbulencijama, Fenerbahče ostaje najtrofejniji turski klub ako se računaju sva nacionalna prvenstva od 1924. godine, sa 28 titula, naspram Galatinih 26. Na evropskoj sceni, Fenerbahče je imao trenutke koji su nadilazili domaće okvire: osvajanje Balkanskog kupa 1968, četvrtfinale Lige šampiona 2008, te polufinale Lige Evrope 2013. Ipak, najveći međunarodni trofeji u istoriji kluba stigli su iz drugog sporta, košarkaška Evroliga osvojena je 2017. i 2025.

Zato današnja borba Fenerbahčea za titulu ima značenje koje prevazilazi fudbal. Ne radi se samo o prekidu posta koji traje od 2014. godine, već o pokušaju da se pomire identitet, veličina i rezultat. Ako se titula vrati u Kadikoj, to neće biti samo sportski uspeh, biće to oslobađanje kluba koji je deceniju proveo pod teretom sopstvene moći.