Veljko Paunović: Posle Urugvaja sam rekao igračima da ćemo biti prvaci, imam to i snimljeno

Čovek čiji telefon najviše zvoni kada dođe 20. jun – Veljko Paunović! Srpski fudbalski selektor sa svetskom titulom. Mislili smo da je to nemoguće, pa neka je i za igrače do 20 godina.

Danas je tačno pet leta otkako su Zlatni orlići predvođeni Paunovićem na Novom Zelandu pokorili planetu. Ostaće za sva vremena ona scena kako selektor rukom pokazuje prema nebu nakon što se čuje poslednji sudijski zvižduk na kraju produžetaka protiv Brazila.

Svako iz tabora Orlića je otišao svojim putem nakon Novog Zelanda, ali ono što će ih zauvek sve spajati je 20. jun. I čovek koji ih je vinuo do zvezdanih visina, Veljko Paunović, koji se rado odazvao na poziv MOZZART Sporta da još jednom „pređemo preko“ Mundijalita.

Pet godina je prošlo, kakva su vam danas sećanja na Svetsko prvenstvo, šta je ono što prvo pomislite kada se setite tog 20. juna 2015. godine?

„Osećaj izuzetne radosti uvek kada se setim tog dana, jedan od najlepših momenata koje mi je fudbal dao. Uvek se setim neizmerne sreće koju sam podelio sa našim narodom. Mnogo emocija se budi svaki put kada pogledam te odlučujuće momente ili kada se setim nekog trenutka sa prvenstva. I posle pet godina često se desi da me nešto podseti na Novi Zeland, a najviše to čine ljudi, jer se i dalje dešava, pogotovo u Čikagu, gde je mnogo našeg naroda, da mi priđu i počnu priču o svetskoj tituli i kažu koliko su bili srećni“.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Svi igrači sa kojima smo pričali, izdvajaju vas kao ključnog čoveka, najzaslužnijeg što su došli do svetske titule. Kako doživljavate to priznanje?

„Najzaslužniji je, na prvom mestu - Bog. Pa onda roditelji koji su stvorili i divno vaspitali te momke. Znam dobro kroz šta roditelji u Srbiji prolaze, kakva sva odricanja, da bi izveli decu na pravi put. Naravno, zasluge pripadaju tim momcima, koji su sve uradili da na terenu zasluže krunu, pa onda klubovi koji su bili baza, Fudbalski savez. Tu je i stručni štab, ljudi koji su bili uvek tu za igrače i za mene selektora. A, ja dolazim na kraju. I dok sam bio fudbaler, bio sam pomoćni igrač. Davao sam poneki gol, ali sam uglavnom asistirao i to sam najviše voleo. Tako sam i ovde bio asistent, pomagač, da pomognem da se sve ostvari“.

Dug put ste prešli od prvog okupljanja pa do svetske krune. Koji je, po vam, bio ključni trenutak, koji je sve prelomio i usmerio Orliće ka velikom uspehu?

„Ključni trenutak su bile - suze. Polufinale Evropskog prvenstva. Izgubili smo od Portugalije na penale. Svi smo zagrljeni plakali u svlačionici. Ali, to nas je očvrslo. To nas je ujedinilo. I zato smo na Svetsko prvenstvo otišli kao jedan. Sa ciljem da uzmemo titulu“.

Uvek ističete da ste bili ubeđeni u osvajanje svetske titule i da ste tu veru preneli na igrače. Ali, da li je bio neki trenutak sumnje? Neki momenat kada ste pomislili da se ipak neće dogoditi? Možda nakon poraza u prvom meču od Urugvaja?

„Stalno me pitaju baš to – da li sam ikada posumnjao. A, ne znam kako da na to odgovorim, jer nikada, ni u jednoj sekundi, nisam imao taj osećaj, ni trunku sumnje. Posle prve utakmice na šampionatu protiv Urugvaja, posle poraza, kao uvod za sledeći sastanak rekao sam igračima da ćemo biti prvaci sveta. Rekao sam im ono što sam osećao i ono u šta sam verovao. I to je snimljeno. Možda ću jednom objaviti i taj snimak“.

Veljko Paunović (©Starsport)

Ljudi vas uvek pitaju to pitanje jer sve što se desilo na Novom Zelandu je za srpski fudbal – atipično. Obično poraz u prvom kolu za reprezentaciju Srbije znači raspad sistema. Kod vas je bilo sve potpuno drugačije.

„Često kažem da je za nas, u stvari, najteži deo posla bio da odemo na Svetsko prvenstvo. A, tamo smo otišli sa jasnim ciljem da osvojimo trofej. Mislim da ima snimljena izjava Predraga Rajkovića sa beogradskog aerodroma kada smo kretali za Novi Zeland, kada je rekao da idemo po titulu. Možda smo mi bili nerealni, ali smo sa takvim osećajem otišli na prvenstvo. I uvek, u svaku utakmicu, pa i posle poraza od Urugvaja, ulazio sam ubeđen da ćemo da pobedimo“.

Sada posle pet godina, da li su puleni ispunili vaša očekivanja?

„Mislim da je svako napredovao u nekoj meri, još su to mladi momci i mogu još da se razvijaju. A, mnogo je bitnije da li su oni ispunili svoja očekivanja, a ne moja“.

Da li je došao trenutak da Orlići polako preuzmu konce i u seniorskoj reprezentaciji Srbije? Momci sa pobedničkim mentalitetom, koji više nisu – orlići.

„Hajde da pričamo o ovoj divnoj godišnjici, ne mogu da govorim na tu temu“.

Onda, da li postoji neki pelcer koji možete da prenesete da bi se srpskom fudbalu ponovo dogodio ovakav uspeh, da se ponovo „pojave“ neki novi orlići?

„Mora da se kaže: šampionska generacija se stvara. Potrebno je vreme da igrači stasaju. Mi smo se oslanjali na fudbalere iz tri generacije, 1995, 1996. i 1997. godišta, a naslanjali smo se u početku i na 1994. Dakle, to su četiri generacije igrača koji su bili prvaci Evrope i sveta. Mi u narednih pet godina imamo šansu da ponovo budemo prvaci, samo moramo da shvatimo da je to proces koji traje. Uzmimo primer Španije. I igrači iz njihove generacije koje su dominirali planetom, koji su bili istovremeno prvaci Evrope i sveta, takođe su osvajali trofeje u mlađim kategorijama, tu su momci upoznavali i stasavali do A tima i uz prave okolnosti, razvijajući se u jakoj ligi i uz prave selektore, kakve su bili Aragones i Del Boske, desilo se neizbežno – osvojili su sve. Dolazi i naša šansa za narednih pet godina, naravno uz još neke nove igrače, a ima i mlađih koji se pojavljuju. Poznata je izreka u fudbalu: Ako si dovoljno dobar, onda si i dovoljno star, odnosno dovoljno mlad“, ističe Paunović.

Posebnu zahvalnost i nakon pet godina Veljko Paunović izdvaja za naš narod na Novom Zelandu i za Bojana Stanojevića, koji je bio domaćin timu Srbije. Za sve te ljude koji su reprezentaciji Srbije bili najveća podrška i na terenu i van njega.