Znate za Di Marijina finala, a znate li za zidove crne od uglja, za rđavu Grasijelu i crveno dugme Herkula?

Društvene mreže gore već satima. Lionel Mesi jeste tata ovog tima, ali čak ni on ne baca toliku senku pa da energija Anhela Di Marije ostane neprimećena. Iznuđen penal, pa gol u finalu sa Francuskom. Tek da podseti fudbalski svet da nije Argentina samo jedan čovek.

Tu je i mlada zver Hulijan Alvarez, šta li će da radi u tandemu sa Erlingom Halandom ako Pep Gvardiola, čuven po tome što je umeo da igra i bez klasične devetke, sada reši da upari čak dve? Tu je Enco Fernandez, dečko ne zna za strah ni kraj kilometarskog puta koji treba da pojede. Tu je Emilijano Martinez, ulična “bitanga“ uvek spremna da zapodene kavgu zbog drugova.

I tu je Anhel Di Marija. Majstor. I inspiracija. Jer takvu životnu priču malo ko može da ispriča.

-         Strelac jedinog gola u finalu Olimpijskih igara 2008. godine.

-         Igrač utakmice u finalu Lige šampiona 2014. godine u kome je Real stigao do čuvene “La Desime“, desete titule prvaka Evrope.

-         Strelac jedinog gola u finalu Kopa Amerike 2021.

-         Gol u pobedi od 3:0 nad Italijom u Finalisimi 2020, sudaru prvaka Evrope i Juže Amerike.

-         Gol i asistencija u finalu Mundijala 2022. godine.

Finale Svetskog prvenstva 2014. nije igrao zbog povrede. Pokidao je mišić. I pocepao Realovo pismo u kome su Madriđani tražili da odustane. “Ja odlučujem“, rekao je.

“Iskreno sam želeo da igram makar tu i završio karijeru“.

Nije ipak hteo da pravi probleme ekipi. Rekao je doktorima da odluče. Plakao je dok je to izgovarao. Na kraju je Enco Perez igrao. Argentina je izgubila.

Osam godina kasnije Anhelu Di Mariji se vratilo. Za sve što je istrpeo. A istrpeo je mnogo više od jednog izgubljenog finala. Istrpeo je sudbinu običnog Argentinca. I kada pričamo o čoveku rođenom za najveće utakmice, ne smemo da zaboravimo da se takav šampion kalio u teškom siromaštvu. Kažu da je otac bio i talentovaniji fudbaler dok mu koleno nije ugasilo karijeru u River Pejtu već sa 16 godina. Onda je prijatelju bio žirant za kuću. I naravno da je prijatelj jednog dana nestao, a porodicu Di Marija ostavio da grca u dugovima.

“Zidovi kuće bi trebalo da su beli. Ali se ne sećam da su ikada bili beli. Prvo su bili sivi. Onda su postali crni od prašine. Otac je radio sa ugljem. One male džakove ćumura što nosite na roštilj... E, i to neko mora da napravi. Iskreno, vrlo prljav posao... Dobro, bar otac nije radio sam. Pre škole pomagali smo sestrica i ja. Imali smo devet ili deset godina... Kad bi stigao kamion s ugljem mi smo ga nosili kroz dnevnu sobu do trema iza kuće gde je otac radio pod limenim krovom. Tako je sve i pocrnelo“, prisećao se svojevremeno Di Marija u autorskom tekstu za sajt The Players Tribune.

Tek da narodu pojasni šta je prethodilo svim titulama sa početka teksta. Ništa ne dolazi samo. Di Marijini su pre ćumura prodavali kućnu hemiju, ali je majka odustala kada je mali Anhel istrčao na ulicu dok ga ona prezaposlena nije pazila. Umalo ga nije pregazio automobil. Bio je hiperaktivan i kada je majka pitala doktora šta da radi jer mali jednostavno ne staje, dobila je sudbonosni savet.

“Dajte ga na fudbal“.

Gol protiv Francuske (©Reuters)

Anhel se zaljubio. Svaka dva meseca majka je lepila patike jer nije imala novca da kupi nove, ali njemu to nije smetalo. Brzo su ga primetili skauti Rosario Sentrala i mada otac, vatreni navijač Njuels Old Bojsa, nikako to nije mogao da prevali, majka, veliki fan Sentrala što govori malo o ljubavi Argentinaca prema fudbalu, nije mogla da krije oduševljenje.

Bilo mu je svega sedam godina, a Rosario je morao da plati obeštećenje - 25 fudbalskih lopti. I porodica je morala da se žrtvuje. Otud – Grasijela.

“Grasijela je bio zarđali žuti bicikl kojim me je majka svakog dana vozila na trening. Ispred korpa za kopačke, iza mesto za mene. Problem je što je i mala sestra morala sa nama, pa je otac napravio drvenu platformu sa strane da ona tu sedi. Zamislite samo scenu. Žena na biciklu, sin iza, ćerka sa strane, napred torba sa kopačkama i nečim da pojedem. Uzbrdo. Nizbrdo. Kroz opasne krajeve. Po kiši. Po zimi. Nije bilo veze. Majka je vrtela pedale. Grasijela nas je vozila gde treba“.

To je bio tek početak. A kraj je mogao da dođe mnogo brzo. Već sa 15 godina je Di Marija hteo sve da batali, jer ga je jedan nervozni trener pred saigračima vređao zbog toga što nije skočio na jednu loptu na treningu.

“S...ce! Sramoto! Nikad ništa nećeš da uradiš“, vikao je.

Di Marija je zaplakao i pobegao sa terena. Majka mu nije dozvolila da odustane, već ga je naterala da se istog dana vrati na drugi trening. I kada mu je bilo 16 godina, a budućnost u prvom timu Rosarija neizvesna, ona je insistirala da Anhel ostane u fudbalu, a ne da počne da radi sa ocem ili da se fokusira na školu.

Šest meseci kasnije debitovao je u prvom timu Rosario Sentrala. Uskoro je igrao i Kopa Libertadores. Južnoamerički pandam Ligi šampiona. Samo bez tog glamura i para. Di Marija je posebno upamtio put na jednu utakmicu u Kolumbiji.

“U to vreme nije bilo međunarodnoh aerodroma u Rosariju. Samo jedan mali aerodrom. Šta sleti – to ti je. Ne postavljaš pitanje... Tako smo mi leteli teretnim avionom. Znate one što im se pozadi otvori rampa za utovar? Baš takav. Sećam se da se zvao Herkul (Hercules). Radnici su utovarivali dušeke. Nama su dali vojne slušalice. Par sedišta i ti dušeci da na njima sedimo. Osam sati tako. U mraku. Jedva se čujemo. Avion kreće a mi na dušecima klizamo tamo-vamo. ’Nemoj niko da je dirao ovo veliko crveno dugme. Ako se vrata otvore odosmo svi dođavola’, govorio je jedan od saigrača“.

Onda Benfika, 19 godina, otac se preselio u Lisabon da bi bio sa sinom. Plakao je i on, jer nije bio sa suprugom. Anhel dve godine jedva da je igrao. Mislio je da je pogrešio. Opet je hteo da odustane. Sve do Olimpijskih igara 2008. godine.

“To mi je promenilo život... To nikada neću da zaboravim. Prilika da igram sa Leom Mesijem, vanzemaljcem, genijem. Nikada se nisam toliko zabavljao. Trebalo je samo da trčim u prazan prostor i lopta će stići na moje stopalo. Kao čarolijom. Leove oči ne funkcionišu kao tvoje ili moje. On možda gleda kao čovek, ali ima i sposobnost da vidi svet iz ptičje perspektive. Ne znam kako, ali može“.

Uspesi su se posle samo ređali. Dve godine kasnije Di Marija je potpisao za Real. Prvi gol postigao, eto ironije sudbine, protiv Erkulesa. Posle toga? Teško je sve i pobrojati. Uostalom, tu već priču svi znate. I za Mančester junajted i za Pari Sen Žermen i za Juventus...

Ali Di Marija uverava – ono sve pre toga: to je mnogo važnije.

“Ljudi danas gledaju Instragram ili Jutjub, vide rezultate, ali ne vide cenu, ne vide putovanje. Vide me kako držim ćerku i smejem se peharu Lige šampiona, ali ne vide da je samo godinu dana ranije ona rođena prevremeno i da je dva meseca bila u bolnici prikačena na aparate. Možda misle da plačem zbog fudbala, a ja plačem jer je ćerka sa mnom. Vide finale i vide rezultat. Vide 0:1. Ne vide koliko smo se borili da bismo uopšte bili tu. Ne znaju za crne zidove u dnevnoj sobi. Ne znaju kako je moj otac radio pod limenim krovom. Ne znaju kako je moja majka vozila Grasijelu i po kiši i po zimi. Ne znaju za Herkula“.

Sad svi znaju, Anhele!