Zvezdina nizbrdica: Šta treba da se desi da opet krene uzbrdo?

Kada je Crvena zvezda u martu ove godine položila oružje na Ajbroks Parku utisak je bio – odličan. Kada je prošle večeri meč na Crnom moru završen minimalnim porazom kompletna ocena je bila – niska. Nikako zadovoljavajuća.

Možda su u nekim brzim razmišljanjima, pod naletom adrenalina, igrači Crvene zvezde pomislili da im je za povoljan rezultat u drugom kolu Lige Evrope bilo potrebno malo jer je Trabzon posle 90 minuta imao gol viška. Međutim, ništa bolje ne odslikava jednu veoma lošu predstavu od krajnje neopterećenog pogleda sa strane.

Dok je čekao ukrcavanje leta za Istanbul, jedan navijač Crvene zvezde koji je u sopstvenoj režiji stigao na obalu Crnog mora i imao nesreću da putuje u Berlin jer se nadao Srbiji u polufinalu EP u košarci, šetao se nervozno po terminalu. I nije mogao da nađe adekvatan izraz za ono što je gledao na Senol Guneš stadionu

„Šta je ono bilo, sunce ti… Pa onakvu nemoć nisam video odavno, a idem gotovo na sva gostovanja od onog Praga i Sparte.“

OCENE - ZVEZDA: Sanogo i Kanga kao lampaši pored smart televizora, Milojević odveo tim u anarhiju

Bilo je i objektivnih u taboru Crvene zvezde, čak je i kapiten Crvene zvezde Milan Borjan rekao da u ovom trenutku srpskom šampionu nedostaje fizike, psihologije, tečnosti u igri, završni pas. Ili da pojednostavimo – nedostaje joj sve. Crvena zvezda je ove sezone doživela već tri poraza, za dve prethodne takmičarske godine pod Dejanom Stanovićem imala ih je ukupno pet. Da nije bilo kontre i udarca Bukarija, odnosno pogotka Veljka Nikolića, navijači Crvene zvezde praktično bi izgubili dva sata života posmatrajući scene iz Trabzona. Bolje bi im bilo da su nepomično gledali u plafon.

Srpski šampion nije pokazao ni naznake ozbiljnog sistema, niti se bar potrudio da se promoli ekstra individualni kvalitet, iako je početkom leta ova generacija Crvene zvezde promovisana u najbolju u poslednje tri decenije. Teško je za sve ozbiljne rupe u sistemu optužiti novog trenera Miloša Milojevića, koji je stigao posle pucanja balona euforije u revanšu protiv Makabija iz Haife. Ali očigledno su odgovorni iz Ljutice Bogdana bili spremni da prihvate rizik pomoćnika, što u nekim slučajevima može ekipu da odvede u još veći minus.

Miloš Milojević je potkovan trener savremenih pogleda i može da namesti taktiku, ali njegov autoritet biće dugo pod velikim upitnikom. Većina igračkog kadra gleda ga kao čoveka koji je pomagao Dejanu Stankoviću, nekom kome su mogli da se povere, a da šef to ne čuje. Sada je Miloš Milojević taj koji mora da seče… Imala je Crvena zvezda sličnu situaciju i pre nekih 18 godina. Dok je Slavoljub Muslin bio šef stručnog štaba bilo je mitova o tome da je Ratko Dostanić bio „mastermajnd“ te Crvene zvezde, da je slagao kockice i taktiku. Ali kada je postao šef stručnog štaba, to nije opravdao.

Normalno je da Miloš Milojević treba da dobije kredit, mada je počeo lagano da ga krcka. Činjenica je da je u timu Crvene zvezde bilo nekih neobjašnjivih pojava. Povremeno van primarne pozicije u Trabzonu igrali su Slavoljub Srnić, Strahinja Eraković, Gelor Kanga, Kings Kangva, Osman Bukari, Aleksandar Dragović. Dakle, više od pola tima. Mladi stručnjak je ozbiljno limitiran i usled nekih grešaka u letnjem prelaznom roku.

Miloš Milojević ima trojicu štopera od kojih svi „moraju“ da igraju. Zamislite količinu srdžbe i pritiska kada bi se odlučio za četvoricu u poslednjoj liniji i tandem Dragović - Milunović? Ispaštao bi projekat kluba Strahinja Eraković, koji je meč u Trabzonu doživeo kao poligon čeličenja. Igrao je centralnog beka s trojicom, pa desnog beka, pre toga ove godine i na levom boku (iznuđeno, na derbiju). Pokušao je Milojević da sanira štetu i slabiju formu Aleksandra Kataija, regrutovanjem Kingsa Kangve na nešto ofanzivniju poziciju. Jednostavno, nije išlo.

Ali fudbal kao igra nije jedini problem Crvene zvezde. Govorili smo o autoritetu i sindromu pomoćnika, posebno u situaciji kada je svlačionica srpskog šampiona u ovom trenutku prilično „teška“. Ima tu mnogo sujete, ega, zasićenja… Sve što jedan šef pojavom i ozbiljnim autoritetom može da izleči. Imao je Dejan Stanković nekad i rigidne metode života i rada u Crvenoj zvezdi, znao je da pravi veštačku frku i drži ekipu u fokusu, iako je odlazio i u drugu krajnost i otvarao frontove s pojedinim igračima. Ali su ga svi poštovali. Ili su ga se bojali, što ne mora da bude nužno loše, jer vas strah drži budnim.

Sada, kao da su igrači Crvene zvezde utonuli u mamruluk posle silnih zadovoljastva u poslednje dve sezone. Znaju da će imati novca da plate taj ceh jer srpski šampion poprima obrise ruskih klubova od pre deset godina. Znate ono kada su domaći igrači tamo bili preplaćeni, pa nigde nisu želeli da odu.

Zvezda danas ima pred sobom ozbiljan zadatak da izbegne takvu vrstu melanholije - da se izbori protiv nedostatka strasti i emocija u igri, kako bi što bolje mogla da preispita stanovište s početka leta, posle uvodnih utakmica u Mozzart Bet Superligi i Evropi, da je ovo najbolji tim u ovom veku.

Možda nije najbolji tim u ovom veku, ali ovaj Zvezdin tim ima kvalitet. I još nije sve izgubio u Ligi Evrope, a ne treba zaboraviti ni da u prvenstvu igra za direktan plasman u Ligu šampiona narednog leta. Kvaliteta ima, vremena nema mnogo, a to su situacije u sportu kada stručnost treba da dođe do izražaja.