Zvezdini pokreti u živom blatu

Ne, ne radi se samo o 120 minuta Zvezdinog izdanja u Nikoziji, koje može da se podeli u dva dela. Crvena zvezda je prvih sat vremena dominirala, a potom tihovanjem, jednom vrstom kukavičluka, odbijala da naplati neoborivu činjenicu da je predstavnik Kipra daleko od evropskog proseka i da je srpski šampion protiv Omonije igrao klasičan superligaški meč. Toliko superligaški da ima istine u tezi da je ona prošlogodišnja Suduva za pažljivo selektiranu, ali vrlo tanku ekipu Heninga Berga, personifikacija ozbiljnosti i modernog fudbala.

Dakle, ne radi se samo o tome, mada će i ta stavka doći na red. Pokreti i amplitude igre tima Dejana Stankovića bili su jasan znak da je Crvena zvezda možda i najvažniji meč sezone, sa bogatim talonom od 8.000.000 evra, dočekala sa ozbiljnim hendikepom, u živom blatu do kolena. I tu je krivica mladog stručnjaka koji je propustio kolosalnu šansu da na Rajskom Ostrvu postane trener sa uniformom kapetana najmanja. Skoro minorna.

Crvena zvezda se u okruženju živog blata našla zaključno sa završenim zimskim prelaznim rokom, kada su počeli da se manifestuju ozbiljni problemi u špicu napada. Svaki novi pokret dovodio je do propadanja, pa se tako u Nikoziju otputovalo sa Aleksom Vukanovićem kao iznuđenim rešenjem i Italijanom Dijegom Falčinelijem neraspakovanih kofera. Ima i do sreće, ali i do toga da najodgovornija lica na Marakani nisu prepoznala trenutak da se ponovo rizikuje. I na vreme dovede klasan napadač, koji bi Dejanu Stankoviću ponudio više mogućnosti.

Trener Crvene zvezde je u javnim istupima bio hronično rezervisan i sklon diplomatiji. Opštim mestima „o tome da je prelazni rok živa stvar“, do toga „da ima puno poverenje u momke sa platnog spiska“ pokušavao da sakrije očiglednu manu. Nikada od bivšeg asa Intera i Lacija niste mogli da dobijete konkretan odgovor na pitanje da li je i u kojoj meri vršio pritisak na direktorski tandem Terzić – Mrkela da mu se dovede klasan napadač. Neko ko bi sasvim sigurno perfektne povratne lopte Milana Rodića poklopio i doneo Crvenoj zvezdi plasman u plej-of rundu za Ligu šampiona. I snažno pomogao srpskom prvaku, da posle dva učešća u Ligi šampiona rutinira Omoniju. 

Stanković sa igračima (©Starsport)

Taj Stankovićev poriv da bude fin doveo ga je do toga da strada od još jednog tako tačnog stereotipa da se fudbal bez cetarfora ne igra. Prosto Stanković je defanzivom u javnim istupima, želevši da bar u javnosti sačuva mir, doprineo da Crvena zvezda napravi još jedan nepotreban korak u živom blatu.

Očigledno je da je neko bitniji od Stankovića procenio da sa ovim igračkim kadrom, na papiru – ali samo na papiru – jačim od prošlogodišnjeg mora da savlada predstavnika Kipra. Možda je to i tačno, ali u tom segmentu, koje je doprineo penalima u Nikoziji, bilo je mnogo površnosti.

Jasno je da se Milan Pavkov odavno nalazi na profesionalnoj stranputici i da od prvog duela sa Kopenhagenom radi u korist svoje štete. I da je njegov neprofesionalizam i ravnodušnost za uspesima metastazirao, ali klub veličine Crvene zvezde mora da se bavi tako kompleksnim problemima. Posebno ako hoće da igra Ligu šampiona. A ne da potraži krajnje deplasirano objašnjenje o nepopravljivom karakteru i mentalitetu koji Pavkovu i mnogim drugim “pavkovima“ ne dozvoljava da se ponavljaju u kontinuitetu kada već nisu prodati.

Zamislite da u Bajernu dignu ruke od Manuela Nojera na prvi znak njegove sujete, ili da u PSŽ-u otpišu Maura Ikardija zbog džetseterskog života u paru sa Vandom Narom? Stanković kao da nije prepoznao da mu u doba nevesele finansijske situacije neće na vreme stići špic klasu iznad Pavkova i propustio je šansu da ga vrati na pravi put. Uostalom, Zvezda, ma koliko napredovala na UEFA i drugim listama, i dalje zahteva da stratezi imaju čarobne moći i od izgubljenih fudbalskih duša prave evropske igrače. Kao neki prethodnici, mnogo puta pominjani.

Dakle, problem špica je oslobodio Stankovićeva dobrog dela krivica, ali daleko od toga da je “mali iz Zemuna“ nema. Sa četvoricom rovitih igrača u startnoj postavi Crvena zvezda je izgledala kao mnogo bolji, taktički i tehnički potkovaniji tim od Omonije. Ali onog trenutka kada je Stanković odustao od sopstvenog rizika, srpski šampion se raspao. Posle izlaska iz igre Mirka Ivanića crveno-beli su se ograničili na čekanje penala i prizivanje sreće koja je prethodnih godina bila veliki saveznik Crvene zvezde. Ruku na srce protiv objektivno jačih rivala, a ne ekipa u rangu Omonije.

Mnogo toga je ukazivao i Stankovićev govor tela na kiparskoj vrelini. Lepo je što energičnim reakcijama Dejan pokazuje koliko emocija unosi u ovaj posao, ali kada čoveku ne ide u životu, kada je na raskršću teških odluka, niti ima kontrolu nad bitnim stvarima, neretko se seti Boga. A od sredine drugog poluvremena Stanković se često krstio, valjda svestan da ne može da resetuje igru na nivo iz prvog i početkom drugog poluvremena.

Pomoći ovog puta nije bilo, i možda nije ni trebalo da je bude. Zvezda je primila gol posle kornera i kifle Đordija Gomeza, ubedljivo najubojitijeg – a neko bi rekao i jedinog – oružja Omonije. Ta sekvenca je dobro skautirana, ali loše odbranjena. Jednako loše koliko je izgledala i Zvezdina tranzicija u drugom poluvremenu bez igrača sa motorom u zadnjici. Sve to ukazuje na manjkavosti selekcije tima, ali i Stankovićeve nemoći da promeni ritam, koji je Omonija iskusno gušila. I hvatala Zvezdu u mišolovku nervoze i grešaka. Na kraju je Stanković na žrtveni panj stavio glavu Dijega Falčinelija, momka koji će sa nacrtanim penalom u Nikoziji nasred čela morati da gradi put u Ljutice Bogdana. Neće mu biti lako.

Zvezda je energetski loše izgledala, što nije iznenađenje uzimajući u obzir stanje Kataija, Bena i Rodića. Zato se sve crtalo da se sve završi u 90 minuta. Ovako, Crvena zvezda je u živom blatu do pasa, ali još ima šanse da se izvuče. Zavisiće od žreba (a nije morala), ali i ozbiljnosti direktorskog tandema, pa i Stankovićeve spremnosti da nešto nauči od mudrijih glava...

Jer tanka je linija između Simonea Inzagija i njegovog velikog prijatelja Andree Stramačonija. 

(Pogledajte i šta je o Crvenoj zvezdi - ali i Partizanu - rečeno i u poslednjoj epizodi Mozzart Njuzza)