Kari Pešić u reprezentaciji - II deo: Povratak osnovama košarke i snovima o zlatu posle 20 godina

Od slučajnog dolaska na klupu Bosne pa sve do drugog selektorskog mandata na klupi državnog tima. Svetislav Kari Pešić se vratio u srpsku košarku, a sa njim i nada ljubitelja igre pod obručima da će nas ta „stara škola“ ponovo vratiti u vrh Evrope i sveta. Konkretno, da će Srbija prvi put kao samostalna zemlja osvojiti neko zlato u košarci.

NBA način funkcionisanja koji je hteo da implementira Igor Kokoškov jednostavno se nije primio u Srbiji, pa je red da se Orlovi vrate korenima. A kod Pešića to znači rad, rad i samo rad. Zbog te filozofije mnogi će i pričati o gvozdenoj disciplini na treninzima, prisetiće se kako su pred Svetsko U19 prvenstvo u Bormiju 1987. jugoslovenski reprezentativci predvođeni Aleksandrom Đorđevićem, Vladom Divcem, Tonijem Kukočem i Dinom Rađom morali da na Igmanu istrčavaju po 250 stepenika, pa kako je Vladimir Radmanović – zbog toga što je jeo bananu tokom selektorovog obraćanja – izbačen na poluvremenu polufinalne utakmice sa Novim Zelandom na Mundobasketu 2002. godine, ali bilo bi to samo uprošćavanje ogromne Karijeve zaostavštine svetskoj košarci.

Jer iako je na konferencijama za novinare dok je sedeo na klupi Crvene zvezde umeo da ironično kaže da je on „samo Piroćanac koji ništa ne zna“, Svetislav Pešić je čovek za koga nema mnogo tajni kad je košarka u pitanju.

Ali da se vratimo na tih 250 stepenika...

“To je bio deo sazrevanja. Učili su ne samo kako se igra vrhunska košarka, nego i kako se trenira... Niko ne voli da radi stepenice, ali to je put do pobede... Svi bi voleli da pobeđuju i osvajaju trofeje, ali malo je onih koji su spremni da daju maksimum u pripremama i na treningu“, govorio je Pešić u jednom intervjuu za srpski Bi-Bi-Si i time možda i najavio novim reprezentativcima šta bi moglo da ih sačeka na sledećem okupljanju.

S tim da bi pogrešno bilo pomisliti da je Pešić od trenera koji poput inžinjera samo primenjuju već oprobane automatizme. Dovoljno je on promućuran da unapred predvidi kakvi ga rizici čekaju. Živi košarku 24 sata dnevno i prati sve trendove u njoj. Sa svoje 72 godine je i danas moderniji i ozbiljniji trener nego duplo mlađe kolege.

MN Press

Zato je među retkima još pred kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre upozoravao – Tokio je još daleko.

“Reprezentaciju još nemamo. Odnosno, igrače za reprezentaciju imamo, a reprezentaciju nemamo i ona tek treba da se napravi. Težak posao za Kokoškova, a malo vremena. Ponekad se puvamo i pravimo se važni zahvaljujući prošlosti, ali sadašnjost je drugačija. Za te kvalifikacije, moraćeš dobro da se pripremiš. Italija će doći sa dobrom ekipom i neopterećena jer Srbija je favorit, iako mislim da nije apsolutni favorit... Kvalifikacioni turnir je primarni cilj, a ne Olimpijske igre koje dolaze posle. Pa 2005. godine smo svi pakovali kofere i igrači su već bili sa medaljom na podijumu u Beogradu, a u Novom Sadu smo poraženi od Francuske“, pričao je maja ove godine u razgovoru sa novinarima podgoričkih Vijesti.

Naslućivao je dakle šta bi moglo da se desi izabranicima Igora Kokoškova. I sam je bio u sličnim situacijama. Posle ubedljivo osvojenog zlata na Evrobasketu 2001. godine, zaboravilo se da je i tada bilo otkaza zbog kojih su pripreme počele sa desetoricom košarkaša.

Pešić je tada javno govorio da ne razume mlade igrače koji nisu pokazali dovoljno želje da igraju za reprezentaciju. Pa čak i ako je Aleksandar Đorđević govorio da je kašnjenja uvek bilo...

“Ni on ni Divac ni Paspalj ni ostali asovi nisu kasnili kad su imali 19–20 godina, već kad su ih stigle obaveze u velikim klubovima ili u NBA ligi... Takođe sam malo razočaran i stavom košarkaške organizacije koja ne može ili ne želi da uradi ništa da se zavede neki red. Nije normalno da Čabarkapa odbije da igra za mladu reprezentaciju i nikom ništa, da Varda jednostavno kaže da ga ne interesuje Univerzijada, da Radmanović danima odlaže svoj dolazak na pripreme“, pričao je Pešić za Vreme još 2001.

U međuvremenu je sigurno korigovao stavove po mnogim pitanjima. Pa je tako branio odluku Nikole Jokića da preskoči kvalifikacije za Olimpijske igre rekavši da je centru Denvera zaista potreban odmor i da je možda najbolje i da ne dolazi nespreman. “Pomilovao“ je i Radmanovića rekavši da ga danas verovatno ne bi izbacio iz tima. Ali uz napomenu da je samo štitio ekipu.

“Radmanović je bio izuzetan talenat, ali još nedovoljno zreo da se adaptira. Zahvaljujući tom ogromnom talentu, prerano je proglašen NBA zvezdom. Iz ove perspektive sigurno je da to nikad više ne bih uradio. To je bilo pitanje momenta i trenerske intuicije, šta je bolje za tim. Uvek sam govorio da jedan igrač ne čini, ali može da rasturi ekipu. Ako trener ne štiti ekipu, ko će da je štiti?“, zapitao se Pešić u već pomenutom intervjuu za Vijesti.

MN Press

Pravila će – to je sasvim jasno – morati da se poštuju. Ali nije Pešić poznat samo po disciplini i insistiranju na napornom radu. Iako naoko tvrd, i te kako ume da se prilagodi situaciji. U Nemačku je otišao iako nije znao ni reč nemačkog ili engleskog jezika, ali je za šest godina uspeo da igrače čija bi imena teško ponovili i pasionirani ljubitelji košarke dovede do titule prvaka Evrope

Kad je 2002. ostao bez Saše Obradovića – ranije je još otišao Aleksandar Đorđević – izneo je Svetsko prvenstvo na Marku Jariću i Milošu Vujaniću. S tim da je glavna promena izvršena u samoj igri. Nije se čak ni dopala mnogim igračima naviknutim da dominiraju na evropskom nivou. Ali Pešić, pronicljiv kakav jeste, nije se pripremao za evropske rivale. On se još pre Mundobasketa pripremao za – Amerikance

“Tajna tog prvenstva bila je u pripremama. Kako volim da kažem: ’Neuspeh u pripremama je priprema za neuspeh’. Mi smo malo promenili i način igre. U Istanbulu smo bili napadačka ekipa. Forsirali smo takvu košarku sa mnogo poena i trčanja. E, sad, znali smo da su tu Amerikanci mnogo jači zahvaljujući njihovom individualnom kvalitetu, atletici i načinu na koji igraju. Promenili smo igru i dobili smo tzv. ’kontrol basket’. Pozicioni napad bez kontranapada sa kontrolom lopte i sa jakom odbranom, jer sve u košarci polazi odatle. To su bili tajna i razlog zašto smo neke susrete u pripremama, a i na Svetskom prvenstvu gubili“.

MN Press

Kasnije je u Crvenoj zvezdi lansirao na veliku scenu i tada anonimne mlade snage poput Nemanje Bjelice, Marka Kešelja, pa i Vladimira Štimca.

Kako će to izgledati 20 godina kasnije verovatno zna samo Svetislav Pešić. Jasno je samo jedno: ume on da igračima objasni šta želi...

“Sećam se da smo imali sastanak gde je on bukvalno pao na pod i počeo da se valja, borite se, poginite, umrite... Ja sam se toliko naježio da nisam znao šta se dešava. To nas je neverovatno motivisalo, to je najupečatljiviji sastanak koji sam ikad u životu imao“, prepričavao je Igor Rakočević u dokumentarnom filmu Zlatni momci...

“Šta hoćete, da vas molimo, puzimo. I onda je stvarno počeo da puzi“, vrteo je film Žarko Čabarkapa.

Šćepanović o Pešiću: Već je dolazio posle neuspeha, u takvim trenucima zna da bude ključni faktor

Hoćemo „samo“ da ponovo budemo zemlja košarke. I da nas Kari Pešić gleda sa TV ekrana i pita ono njegovo “Ima li ko jači“ iz kultne reklame za Koktu?

Za nekoga ko se smatra zemljom košarkom, nijedna zlatna medalja za 19 godina je malo previše. U međuvremenu su Argentinci bili olimpijski prvaci, Španci dva puta prvaci sveta i tri puta prvaci Evrope, a kontinentalne krune su osvajali Rusi, Slovenci, Francuzi, Grci, Litvanci... Praktično svi koji nešto znače u koašrci su osvajali zlatne medalje, samo Srbija nije. Valjda je vreme da se i to promeni. Boljeg čoveka za taj posao od Karija Pešića nismo mogli ni da sanjamo. Dva puta je vodio timove na evropskim prvenstvima (1993. i 2001.) i oba puta je osvojio zlato. Normalno je da zato svi jedva čekamo i treće evropsko prvenstvo Svetislava Pešića kao selektora.

Za početak će morati da nas kvalifikuje za Evrobasket kroz grupu sa Češkom, Poljskom, Finskom, Izraelom i Holandijom. Niko ne sumnja da će Svetislav Pešić uspeti u tome ali biće posebno zanimljivo videti kako se u tim „malim“ utakmicama stvara kult reprezentacije i prave temelji za nešto veliko. Kod njega neće biti „bezbolnih poraza“ ili bačenih minuta. Svaka lopta će biti bitna.