Renome je u pitanju, a Penjaroja samo prvi korak: Ko će da uzme metlu i počisti svlačionicu?

Mirko Ocokoljić je u Kaunasu verovatno i sam priznao neuspeh u pokušaju da svojim pristupom u ljudskom odnosu sa igračima napravi razliku. Šok terapija je bila kratkog daha, a scene iz Žalgirio arene govore u prilog tome da su pojedini zloupotrebili njegovo poverenje zarad ličnih pobuda. Zato i ne čudi što je ubrzo posle utakmice osvanula vest o izvesnom dolasku Đoana Penjaroje. Mogli ste o tome da čitate u odvojenom članku, da je agent španskog stručnjaka u Beogradu i da dogovara poslednje detalje pre potpisivanja ugovora za koji se veruje da će do juna 2027. godine doneti zaradu od oko 1.300.000 evra.

Postavljanje novog trenera i gledanje ka dugoročnijem rešenju je bio viđen scenario. Svima je to bilo jasno još onda, kada je novi sportski direktor Žarko Paspalj poručio da sadašnjem vršiocu dužnosti "nije želja da nastavi da radi kao prvi trener Partizana", što je Ocokoljić nedugo zatim demantovao. I to "mačevanje" izjavama je negde pokazatelj da unutar kluba nisu još sve stvari postavljene načisto...

O tome da li je Đoan Penjaroja dobro rešenje ili ne biće diskusije u narednom periodu. Njegova epizoda u Barseloni govori da nije, jer se nije snašao u sistemu gde pobede i titule stoje pod tačkom "obavezno". To ne mora da znači ništa. Možda u Partizanu bude uspeo da se izbori sa pritiskom moranja, iako su okolnosti nikad komplikovanije, a na treneru je da ugasi nikad veći požar. Ako je on taj, treba da dobije punu podršku svih, uprave, navijača i ekipe.

Penjaroja sigurno nije bio prvi izbor predsednika Ostoje Mijailovića, mada iz ranijeg doba postoje simpatije prema njegovom trenerskom radu. Izbor je posle gotovo mesec dana čekanja očigledno pao na Penjaroju i očekuje se da početkom naredne sedmice posao bude ozvaničen, ali... To ne sme da bude jedini potez kluba.

Jedino logično objašnjenje za to što još nije povučen nijedan korak može da bude rad na imenovanju trenera, da Obradovićev naslednik kaže ko mu je potreban, a ko ne. Uveliko se spekuliše o potpisivanju Kamerona Pejna i da taj posao takođe čeka ozvaničenje novog šefa stručnog štaba, s tim da i taj transfer treba da isprati mera skraćivanja postojećeg igračkog kadra. I tako sve dok se "žito" ne razdvoji od "kukolja".

Žarko Paspalj je na prošloj konferenciji najavio promene i kao novi sportski direktor ne treba da odlaže neizbežno. Ostoja Mijailović je posle Asvela najavio konkretne poteze, a da li ih je bilo? Obradovićev odlazak ne može da se podvede u tu kategoriju. Mada je upravo taj događaj izazvao revolt među navijačima. Možda i najviše zato što je razrešenje Zorana Savića jedini epilog nesvakidašnjeg zemljotresa.

Mnogi su, povučeni snažnim emocijama, uverenja da je sezona izgubljena onog momenta kada je Obradović stavio tačku. Ko zna koliko je njih i dalje duboko razočarano posle svega i čeka da još neko plati ceh. Kako god se završila sezona, izgubio je sistem, očigledno dobrim delom baziran na liku i delu, imidžu i veličini Željka Obradovića. Zato nezadovoljstvo među pristalicama i jeste toliko, jer je Partizan kakav gledamo poslednjih godina ostao bez najvažnijeg elementa.

Bila je to igra sa vatrom od prvog dana. Znao je sigurno i Ostoja Mijailović da od najvećeg u istoriji nema većeg, ni jače karte da se Partizan digne do sadašnjih visina i uhvati neverovatan zamajac. No, verovatno su najodgovorniji kadrovi u klubu bili svesni i toga da bi jednog dana prizemljenje moglo da bude ovako bolno, ako stvari ne budu išle zamišljenim tokom. Sada vredi da pokažu imaju li spreman plan B, mehanizam kako da zadrže Partizan u postojećim konturama i guraju ga dalje napred. Jer niko nije i ne sme biti iznad Partizana.

Nije ni Željko Obradović, ma koliko to neki odbijali da prihvate. Bez obzira na sve igračke i trenerske zasluge, uspehe, sve što jeste i predstavlja opus najtrofejnijeg evropskog stručnjaka. Navijači ne bi ni smeli da stavljaju u istu ravan entitet i pojedinca, ma koliko da je velika njihova zasluga što je Partizan veliki. Izuzetaka nema i jasna granica mora da postoji. Idolopoklonstvo je u svojoj biti opasna pojava, jer guši kritičko razmišljanje, pa se tako svaka odluka unapred opravdava, greške se ignorišu, a klub i sistem postaju manje važni od jednog čoveka. To dugoročno šteti i Partizanu i navijačkoj kulturi.

Iako je nesporno najveći i niko ne želi da mu oduzme ni delić onoga što je postigao i uradio tokom prebogate karijere, Željko Obradović takođe nosi teret odgovornosti za ono što se dešava u Partizanu... Naposletku, on je birao igrače - bar veći deo njih - i gradio sastav po određenim taktičkim zamislima, bio jedna, ako ne i ključna karika u radu sportskog sektora. Kolike su zasluge, tolika je krivica. I to je jedina istina.

To ne umanjuje činjenicu da su igrači kvarljiva roba. I to se najbolje vidi sada, iako su određeni signali mogli da se vide i u periodu pre nego što je Obradović zatvorio vrata za sobom na izlasku... E, baš zato Partizan Mozzart Bet treba da reaguje i ne sme da dozvoli da ekipa "pod autobus" gurne svakog ko bude nasledio jednog od najvećih trenerskih umova.

Nekadašnji kapiten Partizan Miroslav Berić je posle debakla u Kaunasu izgovorio ono što su verovatno pomislili mnogi partizanovci...
"Samo zahvaljujući milosti Žalgirisa, ova razlika nije bila daleko veća. Ova generacija je zaslužila da zabeleži najubedljiviji poraz Partizana u Evroligi. Zaslužili su da se zaboravi ta utakmica u Moskvi iz sezone 2013/2014. Ali to je bio poraz protiv onakvog CSKA, giganta Evrolige, a ne od Žalgirisa. Nisu mogle da me zavaraju njihove izjave o tome da su naučili iz poraza i gledali snimak. Jednostavno, i ovom trenutku Partizan deluje kao banda", izjavio je Berić za Nova.rs.

Citat koji pogađa u suštinu i tera na promenu. Ako se to ne dogodi sad, svako ko jednog dana bude dolazio steći će pogrešan utisak - da sa Partizanovim renomeom može da se igra ko i kako hoće...