Intervju koji će nas naterati da se zamislimo: Što ismevate čoveka koji je povredio glavu? Ljudska zloba, anonimusi, diskriminacija...

Obeležen za sva vremena. Na putu do finala nije primio gol u dvomeču sa Portom, spustio je roletnu pred napadačima Mančester Sitija na Enfildu i taman kad se učinilo da bi mogao da bude slavljen kao cela generacija Liverpula dve žute minute u finalu Lige šampiona 2018. odredile su tok karijere Lorisa Karijusa.

Sad se niko ne seća da je branio apsolutno svaki minut od počekta grupne faze do završnog meča u Kijevu, bilo je i partija za aplauz zahteve publike, međutim, posle grešaka u sudaru sa Real Madridom sve je palo u drugi, treći plan. Niko više nije govorio o Nemcu, kao golmanu, već kao šeprtlji.

Čak smo da i mi na MOZZART Sprotu častili takvim i(li) slilčnim epitetima svaki put kad bi ispustio loptu, primio gol, nepravedno zaboravaljajući da je pogocima Karima Benzeme i Gereta Bejla  prethodio sudar sa Serhijom Ramosom i lakatanje kapitena kraljevskog kluba. Udarac u glavu. Gubitak svesti. Pomračenje uma. Posledica? Znate već. Beleg za ceo život.
„Verujte mi da sam dosta naučio iz te situacije. Sa ove vremenske distance, trebalo je da postupim agresivnije u javnim nastupima. Pretrpeo sam potres mozga posle udarca Serhija Ramosa, posledično tome vid mi je bio ograničen. To je nedvosmisleno potvrđeno detaljnom studijom jednog od najboljih planetarnih specijalista za mozak. U prvi mah sam bio srećan što uopšte mogu da shvatim šta se dešava na utakmici. Nisam želeo da o tome govorim javno. Kad su rezultati objavljeni, suočio sam se sa uvredama, ljudskom zlobom, udarcima ispod pojasa. I nikad takav tretman nisam koristio kao izgovor za svoje loše partije. Jedino što nemam razumevanja za ljude koji ismevaju čoveka koji je doživeo tešku povredu glave“, mirno konstatuje Karijus u intervjuu za Sport bild.

Od te noći kad je Liverpul mogao da se popne na krov Evrope (što će učiniti godinu kasnije u Madridu), život mu je postao noćna mora. Pogotovo usled činjenice da su kiksevi reprizirani u dresu Bešiktaša, koji ga je doveo na dvogodišnju pozajmicu.
„Mi fudbaleri smo neprestano izloženi neprijateljskim reakcijama na društvenim mrežama. Kad bismo čitali svaku poruku koju nam šalju ne bismo mogli da zaspimo dva dana. Glupo je šta ljudima pada na pamet pod plaštom anonimnosti, kako vređaju druge, diskriminušu ih, pominju i rasizam. Ne mogu da krivim navijače ako mi zvidže. Platili su ulaznicu, imaju pravo da ispolje nezadovoljstvo. Profesionalni sportista mora da se nosi s takvom vrstom pritiska, ali... Postoje i uvrede ličnosti, porodice, čak i pretnje smrću. E, to je već prekoračenje dozvoljene granice“.

Pretnje smrću?
„Dobijao sam ih, međutim, nisam ih shvatao ozbiljno. To su neki anonimusi, uplašeni da pokažu lice na profilnu fotografiju na društvenim mrežama. Kad bi me takvi sreli na ulici, verovatno bi držali jezik za zubima“.

Dakle, problem je u doživljaju onoga što radi. Navijači će mu zameriti. Ljudi iz sveta fudbala će razumeti. I podržati, jer Loris Karijus uopšte nije toliko loš golman kao što bi se moglo zaključiti pregledom klipova sa Jutjuba.
„Igrao sam finale Lige šampiona sa samo 24 godine. Od aktivnih nemačkih golmana, samo su Manuel Nojer i Mark Andre ter Štegen stigli do završne borbe za najvažniji evropski trofej. Ne bi trebalo da se sporimo oko činjenice da je i plasman u finale uspeh sam po sebi. Jedino što su u mom slučaju sve parade, odbrane, najednom izbrisane. Moje reakcije su bile vruhunske, međutim, na njih se gledao bez poštovanja. U prvi plan izvučene su samo greške iz Kijeva. Posle toga svaka naredna je preuveličana. A to nije pošteno“.

Ogromnu podršku u prevazilaženju problema, Karijus uživa od svoje partnerke, Sofije Tomale, stacionrane u Berlinu.
„Izuzetno jaka žena. Ničega se ne plaši i sve što joj je na pameti odmah kaže. Lepo je kad pokraj sebe imate nekog na koga možete da se oslonite. Često komuniciramo, znajući da smo jedno uz drugo 100 odsto. Ne smeta mi čak ni da nas doživljavaju kao glamoruzan par, iako ona ne voli da bude u centru pažnje. Meni je važno da me ljudi doživljavaju kao sportistu i da me cene na osnovu mojih odbrana“.

Loris privodi kraju drugu sezonu u Istanbulu. Ne može se reći da se proslavio, ali ni da je podbacio. Bilo je i dobrih momenata u Turskoj.
„Ne žalim što sam potpisao za Bešiktaš. Ubeđen sam da sam napravio dobar korak u karijeri. Prošle sezone smo čak mogli do šampionske krune, nažalost, nismo uspeli. Upkos tome, sa sportskog aspetka, sve je bilo sjajno, bio sam redovno među stativama, igrali smo kvalitetan fudbal, iskusio sam drugačije iskustvo u novoj zemlji“.

Pominje se da se, po isteku pozajmice, neće vraćati u Englesku, već da će ga kupiti Herta.
„Ne znam ništa o tim špekulacijama. Imam ugovor sa Liverpulom do leta 2022, a trenutno sam fokusiran da odradim pozajmicu u Bešiktašu do kraja. Rano je da pričamo šta će se desiti u prelaznom roku. Pogovoto sad, kad niko ne zna kakvo će bit tržište posle virusa korona“.

U Nemačkoj ga pamte po dobrom, zbog učinka u dresu Majnca.
„Bio sam uspešan u Bundesligi, uživao u tom takmičenju. Za mene je najbitnije da me potencijalno novi klub hoće, da ima jasnu viziju budućnosti i da su obe strane spremne da dostignu visok cilj. Pre svega, moram da osetim da je taj odnos iskren“.

Na Enfildu ga svakako nisu zaboravili. Piatnje je da li je realno da dobije novu šansu pored Alisona, ali ga bar studiozno prate.
„Uglavnom se dopisujem sa trenerom golmana Džonom Ahterbergom. Skoro svake sedmice. Povremeno razmenim poruke i sa Klopom, u kontaktu sam sa ljudima iz Liverpula. Nikad nisam ni osetio da sam suštinski napustio Enfild“, dopunio je Loris Karijus.

(FOTO: AFP)