Aljoša Žorga: Košarka je strahovito napredovala, progres je veliki... U moje vreme igralo se romantičnije

Bio je član reprezentacije koja je pobedila Sjedinjene Američke Države i koja je na Svetskom prvenstvu iz 1970. godine donela zlatnu medalju bivšoj Jugoslaviji. Zlato iz Ljubljane okarakterisano je kao najveći uspeh tadašnjih sportista nakon Drugog svetskog rata.

Uz Ivu Danea i Vinka Jelovca treći igrač ljubljanske Olimpije u tadašnjem nacionalnom timu bio je Aljoša Žorga. 

Član slovenačke kuće slavnih, vedrog duha, i u 73 godini, ne zapostavlja sportske aktivnosti. Odazvao se na naš prvi poziv.

Gospodina Žorgu vratili smo u detinjstvo i pitali kako je provodio te dane.

“Najviše uz stoni tenis i skijanje kojim sam se bavio od malih nogu. Potom je došla košarka. Živeo sam blizu hale 'Tivoli', posmatrao starije igrače Olimpije i ljubav se rodila. Živeo sam u istoj ulici sa Borisom Kristančićem koji je kasnije bio predsednik stručnog saveta KSJ. Bio sam i uz velikog Ivu Danea”, govori za Mozzart Sport Aljoša Žorga.  

Za Olimpiju je igrao čak 13 sezona dok je za reprezentaciju odigrao 80 utakmica. Setio se najbitnijih mečeva iz bogate karijere.

“Olimpija je poslednju šampionsku titulu uzela 1970. godine i pobeda u Zadru, koja nam je donela titulu, ubraja se u najdraže. Te godine odigrao sam najbolju sezonu. Bio sam drugi strelac lige iza Nikole Plećaša, drugi najkorisniji igrač prvenstva posle Petra Skansija. Zagrebačke Sportske novosti izabrale su me za najbolje krilo u državi. Međutim, sećam se mnogih duela, koji su bili manje bitni, ali koje pamtim po nekoj šali, potezu, akciji… Iz reprezentacije svakako je najznačajnija pobeda nad SAD-om koja nam je donela svetsku titulu. U Tivoliju je bilo 11.000 navijača koji su raširili transparent ‘Luna vaša, zlata naša’. I postali smo prvaci sveta”.

Dečački san se u potpunosti ispunio.

“Jeste. Imao sam nesreću da sam rano ostao bez majke. I u tinejdžerskim danima mentor mi je bio Boris Kristančić. On mi je uvek govorio ‘ako si čelik zvonićeš, ako si staklo, razbićeš se’. Pošto sam završio klasičnu gimnaziju svidela mi se latinska izreka, Omnia mea mecum porto. Što bi značilo ‘Sve svoje sa sobom nosim’ .Ova izreka me podsećala da je pravo, istinsko bogatstvo samo naša sposobnost, znanje, iskustvo… Dakle, ono što nosimo uvek sa sobom i što nam niko ne može oduzeti”.

Veliki košarkaš, iz nekadašnje zajedničke države, povukao je paralelu između košarke nekad i sad.

“Sadašnji košarkaši su bolje atlete, mišićavi, jači, plus dolazi tehnika… Radi se na kvalitetniji način. Košarka je strahovito napredovala, progres je veliki. Mi smo se više zabavljali, igra je bila romantičnija, išli smo na improvizaciju… Sada su momci profesionalci, treniraju puno, samo o košarci razmišljaju. Da ne pričam o novcu. U naše vreme od košarke nije moglo da se živi. Mahom smo svi završavali fakultete”.

Pratite ABA ligu, Cedevita Olimpiju, i dalje navijate za taj klub.

“Naravno, ali se puno toga promenilo od te slovenačko-hrvatske kombinacije. Normalno, navijam za Olimpiju kako u košarci, tako i u fudbalu. ABA liga me ne oduševljava, ali je dobro da se igra. Zemlje bivše države nemaju dovoljno kvalitetnih klubova za jake nacionalne lige i zato je dobro da najbolji igraju sa najboljima. Vidim da moji sugrađani i u vreme bez korone nisu punili dvoranu na utakmicama Jadranske lige. Kada je Olimpija igrala Evroligu to je bio drugi slučaj, tražila se karta više”.

Slovenačka košarka i dalje se drži u vrhu evropske košarke.

“Drago mi je što je naša košarka i dalje u igri. Eto, na EP-u smo pobedili jednu Srbiju i stigli do zlata. Imamo sjajne igrače Luku Dončića i Gorana Dragića. Puno pratim aktuelna košarkaška dešavanja. Neke utakmice gledam uživo, većinu na televiziji”.

Pomenuli ste Luku i Gorana. U poslednjih šest-sedam decenija ex Jugoslavija imala je mnogo Dončića i Dragića.

“Svaki period je imao veličine poput Iva Daneua i Kreše Ćosića koji je jedva hodao kada se pojavio, bio mršav, a dosegao je zvezde. Naredna generacija imala je Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića. Potom su došli Toni Kukoč i Dražen Petrović. Evo ih sada Dončić, Nurkić i ostali”. 

Vas epidemija virusa korona puno ne remeti.

“Ma sve remeti od biznisa, sporta do svake pore života. Volim da vozim bicikl, ali sada samo u svojoj opštini u Ljubljani, jer je ograničeno kretanje. Kad ne vozim bicikl šetam, minimum pola sata. Nakon buđenja obavezno desetak minuta odradim vežbe. To činim iz zadovoljstva, ali i zbog zdravlja”.

Korona je onemogućila da se okupite povodom jubileja, pedeset godina od osvajanja prvog svetskog zlata.

“Slovenački savez je želeo da okupi sve aktere iz 1970. godine. Jasno je zašto nismo mogli da se vidimo. Ipak, viđamo se jer Petar Skansi živi u Ljubljani. Pre pet godina došli su Duci, Rato, Šolman, Plećaš i Čermak. Ranije nas je u Beogradu dočekao Dragan Kapičić. Nadam se biće još prilike”, konstatovao je Žorga.

Aljoša, pored zlata sa Svetskog prvenstva, ima srebra sa OI i kontinentalnog šampionata. Završio je Ekonomski fakultet, radio je na Institutu za ekonomiju, bavi se fotografijom i biciklizmom.

PIŠE: Đurđe Mečanin

djurdje.mecanin@mozzartbet.com