PRELAZZI: Učimo poljski, lekcija druga - Paulo Dibala

Da je poljski malo čudan, čak i nama Slovenima koji bi trebalo bolje da ga razumemo od Engleza ili Talijana, to se znalo oduvek, sa tim č i š i ž i svim onim slovima koja su nešto između, ali tek kada je u Partizan, početkom ovog milenijuma, stigao čuveni Žonsa, shvatili smo koliko stvarno može da bude neobičan.

Mnogo pre "Kako Dara od Radojka" bilo je "Kako Žonsa od Rzasa", i oni strpljiviji ili nadareniji za jezike umeli su da objasne tanane razlike između slova “a” koje je napisano kao regularno slovo "a" i slova "a" koje ima onu neku kvačicu ispod.

I stvarno je bio Žonsa, čak i ako nekima od nas to ni danas nije najjasnije.

Paulo Dibala uglavnom nije imao takve muke.

Osećao se uvek kao Argentinac, i nije morao da brine što se, recimo, Vojvodstvo svetokriško, provincija na jugu današnje Poljske, piše Świętokrzyskie, a čita "śfientokšiskie", ili se uopšte ne čita tako, ne možemo da garantujemo.

Ili što se to Dibala, tamo odakle su Dibale, izgovara DibaUa, kao kad dete ne zna da kaže L. Jer, znamo to posle Žonse i izučavanja poljskog pravopisa, to nije obično slovo L.

Kao što on nije običan igrač, uostalom.

No daleko od toga da se u argentinskoj familiji u kojoj je L bilo obično slovo L nije pričalo o deda-stricu Boleslavu ili o kraju po imenu Świętokrzyskie.

Boleslav je preminuo kada je malom Paulu, budućem dragulju Kordobe, budućem platinastom dečaku Palerma, budućoj planetarnoj zvezdi, bilo svega četiri godine. Možda nije poživeo dovoljno da vidi sve to, ali jeste da spozna da je njegova porodica, koju je zasnovao kada je, odmah po okončanju Drugog svetskog rata, otišao najdalje što je mogao, napokon na sigurnom.

A to je, kad iz prve ruke vidite strahote i bedu, sasvim dovoljno.

Jedan krak familije, i o tome je slušao mali Paulo, otišao je za Kanadu, drugi se smestio u Latinskoj Americi, i pisali su jedni drugima pisma u kojima im je poljski, sa svim svojim kvačicama i č i š i ž i onim slovima koja su nešto između, budio nostalgiju za dalekom Evropom.

Zbog tih pisama, i tog L, i zbog prerane smrti oca, kada se okretni tršavi klinja obreo na Siciliji, kada ga je ščepao Palermov mecena Zamperini, Poljaci su čuli za njega i počeli da maštaju o špicu u kojem su zajedno Levandovski i Dibala, kao što Klose i Podolski nisu bili.

(Simptomatična je, i baš nekako "slovenska", ako želimo da se bavimo stereotipima, rečenica koju je tada izgovorio neki visoki funkcioner Fudbalskog saveza Poljske. Kada je saznao da Dibala ne želi da igra ni za Poljsku ni za Italiju – pasoš je dobio lako zbog rodbine s majčine strane – procedio je nešto poput "Zvaće on nas kada propadne tamo u Italiji, ali biće kasno." Sasvim je izvesno da nikada neće zvati...)

Javila se odnekud i Boleslavova stara sestra i rekla Paulu da dođe da je poseti i da bude malo Poljak i da se seti da je zapravo DibaUa, ono što su bili njegovi sve do strašnog rata koji će odrediti sudbinu sveta, Poljske, Argentine, fudbala i Juventusa.

A još ćemo samo nešto o poljskom jeziku: "dibala", to može – ako nas ne laže internet! –  zavisno od konteksta značiti i "šunjati se", i "trčati" i "želeti", i neka crknemo ako (prez)ime nije sudbina, i ako ne opisuje, na svaki mali način, fudbalski kredo Paula Dibale.

Ne znamo da li će Paulo činodejstvovati i večeras u Lionu, u prvom meču osmine finala Lige šampiona. To već zavisi od Mauricija Sarija i njegovog smisla za (pre)kombinovanje – dugo je tvrdio da Kristijano Ronaldo, Iguain i Dibala ne mogu zajedno na teren, a onda ih je stavio zajedno i izgubili su od Napolija (dobro, i dobili su Milan, ali to i dalje nije preteško?), kao da je hteo da dokaže da je bio u pravu a da tri izgubljena boda u trci sa Lacijom nisu prevelika cena za to – ali čak i ako se to ne desi, ovo je pomalo bila, i još je!, Dibalina sezona.

Pre samo pola godine, treba li i podsećati na to, Dibala je, makar u redovima britanskih medija, već bio u avionu, i bilo je samo pitanje da li će letelica aterirati bliže Vajt Hart Lejnu ili Old Trafordu. Ako je ne prizemlje šeici iz Pariza na putu do tamo, tojest...

Nakon istinski loše sezone, nekoliko javnih svađa sa trenerom Alegrijem, proređenog slavlja sa onom improvizovanom "maskom" i glasinama da mu smeta uticaj najveće zvezde u svlačionici i na terenu, činilo se da će kometa Argentinca morati da pogonsko gorivo nađe daleko od Torina i najvažnijeg italijanskog kluba.

Dotad je najteža situacija u njegovoj karijeri bila kada su ga terali da bira između Mesija i Ronalda (uvrediti čitav svoj narod ili najbitnijeg u klubu za koji igraš?). Ovo u avgustu više je ličilo na egzistencijalnu krizu nego na puki transfer.

Danas je – zasluge su i njegove i Sarijeve – Dibala "možda i Juventusov Mesi" (citat Fabija Paratićija) i uveliko mu se sprema novi ugovor, kako bi crno-bela desetka ostala njegova.

A ta desetka nije obična. Paulo je na početku karijere u Juveu nosio "21" – kao Zidan i Pirlo! – da bi mu potom bila predata, na čuvanje i staranje. To je broj Platinija, Bađa i Del Pjera, broj koji može da pogreši jednom-dvaput (Pogba?), ali ne više od toga.

Vetar u leđa dao mu je nedavno i Klaudio Markizio, još jedan verni sluga Juventusa, a sada bi Argentinac morao da pokaže da je dorastao očekivanjima, kada već tvrdi da mu Sarijev sistem i sloboda u igri toliko pašu.

Pesimisti bi rekli da je blago zakasnio, i da je skoro pet godina u Torinu pokazalo da, koliko god na trenutke izgledao vrhunski, koliko god se činilo da nema mnogo igrača na svetu koje lopta služa kao "Hoju", koliko god bio sposoban za poteze koji rešavaju utakmice i prvenstva (kao onaj gol upravo Laciju u sezoni u kojoj je Napoli pretio), nije pokazao konzistentnost koja je u Juventusu, kao malo gde na svetu, sine qua non postojanja i trajanja u klubu.

Optimisti bi kazali da ono najbolje tek dolazi, i pustili snimke njegovog kretanja, njegovih šuteva, njegovih golova, njegovih osmeha.

No to "mesijevsko" neće se, zna to dobro Dibala i šapće mu to prečesto taj broj na dresu, neće se meriti ni golovima ni asistencijama, ni brojem Sarijevih izgaženih opušaka, pa čak ni svežom reckom na spisku Skudeta koju ozbiljno ugrožavaju Ćiro Imobile i Sergej Milinković-Savić.

Nije ni onaj za kojeg ga prečesto pitaju tu s njim da bi dominirao Serijom A, Juve puca na Ligu šampiona, na krunu koja, evo skoro će dve i po decenije, izmiče, a koju su u međuvremenu osvajale mnogo slabije, mnogo neuglednije, mnogo manje plemićke ekipe.

A to je nešto što bi se slavilo i u Torinu, i u Kordobi, i u Palermu, i u Vojvodstvu svetokriškom, tamo gde je nekada davno živeo jedan Boleslav Dibala, i u celoj Poljskoj, gde to prezime, ako nas ne laže internet, znači i "šunjati se", i "trčati" i "želeti".

Foto: Reuters