Branko Ljujić: ŽKK Gradac iz Čačka nekada je gledalo i po pet hiljada ljudi

Prva košarkaška iskustva stekao je u školskoj sekciji kod profesora fiskulture Mija Rakočevića. Potom je cela sekcija prešla u selekciju čačanskog Železničara kod trenera Aca Janjića. Bio je član čuvene Želove kadetske selekcije koja je postala šampion tadašnje Jugoslavije. Još uvek, Branko Ljujić, žali što je zbog povrede propustio završni turnir na koji je umesto njega otišao Pavle Radivojević.

Branko se rado priseti igračkih dana kada je sve rađeno iz čiste ljubavi prema sportu.

“Bila su to neka druga vremena. Iskreno smo voleli sport, bavili se košarkom iz iskrene ljubavi.  Sećam se, odemo na turnir u Beograd, a trener nam svima poruči isto jelo, salatu i sok od borovnice. Pred utakmicu u Osijeku svi smo dobili iste patike kojima smo listom bili oduševljeni kao da smo dobili premiju”.

Onda je usledio trenutak izbora, škola ili košarka?

“Da. Manji broj saigrača odabrao je školu jer je u generaciji bilo izuzetnih košarkaša poput Vlada Androića, Rada Šljivića, Branka Kovačevića, nešto mlađeg Draška Vučetića…Bio sam deo manjine, završio sam gimnaziju pa Ekonomski fakultet u Beogradu”.

I onda je stigla 1982. godina.

“Mi koji smo se nešto više bavili školom, a manje košarkom, rešili smo da osnujemo košarkaški klub. U kutiji je bilo više ceduljica sa potencijalnim imenima kluba. Na izvučenoj pisalo je Gradac. Bio je to klub koji je imao samo mušku selekciju sve do 1987. godine. Igrali smo Drugu srpsku ligu, kvalifikacije za Prvu, a veliki uspeh je bio ulazak u šesnaestinu finala kupa tadašnje države gde smo izvukli kraljevačku Slogu. Tada je za Slogu igrao Vlade Divac, tačnije počinjao je karijeru. Naše boje branili su Srđan Jeković Mrgud, Neša Bukumirović, Rade Šljivić, Vlade Delevski…Mrgud je prestao da igra košarku, počeo je da radi u fabric CER iz kog smo ga ‘izvukli’ i nagovorili da nastavi sa košarkom da bi potom napravio sjajnu karijeru. Nešto slično bilo je sa Bukumirovićem ”.

Pet godina kasnije Gradac je postao ŽKK Gradac.

“U dogovoru sa Želom koji je imao žensku selekciju dogovorili smo se da ugasimo muški tim i postanemo ženski klub. Do tada treneri ekipe bili su Milan i Slobodan Cvetković. Milan Cvek je preuzeo ženski tim i za tri godine uspeli smo da dođemo do tadašnje Druge lige Jugoslavije, a u kvalifikacijama sa Spartakom i do elite”.

Gradac je bio hit u gradu na Moravi.

“Naročito u te prve dve godine kada je hala bila ispunjena do poslednjeg mesta. Sećam se, protiv Partizana gledalo nas je preko četiri i po hiljade posetilaca, Zvezde četiri, nikšićke Sutjeske tri…”.

Bili ste preteča nekih stvari jer ste pored sportskog segmenta publici ponudili i muzičke sadržaje.

“Dovodili smo Momčila Bajagića Bajagu, tada popularnu Sneki Babić, razne glumce. Delili smo poklone publici što nije bilo uobičajeno za to vreme. Izvlačili smo na svakoj utakmici i nagradna putovanja za Istanbul, a deca su izvodila nagradna slobodna bacanja”.

Za Gradac su nastupale mnoge poznate košarkašice.

“Doveli smo čuvenu igračici Miru Sekulić. Gledano očima muške košarke to bi bilo kao da je Borac angažovao Vlada Divca u njegovom zenitu”.

 Za Miru postoji jedan interesantan, istiniti, detalj.

“Igrala je u španskoj Saragosi, trener joj je bila Zaga Žeravica koja je Sekulićku stavila na transfer listu. Miru su želeli da angažuju naši najveći klubovi. Mi smo je dočekali u Budimpešti, na aerodromu, doveli u Čačak i plasirali vest da je parafirala za Gradac mada potpis nije stavila. Interesovanje konkurenata je splaslo, pre svega Bečeja koji je tada bio moćan sastav. Mira Sekulić je bila jedan vrhunski profesionalac”.

Moramo da pomenemo još neke košarkašice koje su sa puno uspeha nosile dres kluba.

“Stvarno smo imali dobru ekipu koju su činili Marija Čolović, Marija Lazarević, Jasna Vulović, Slađana Komatina, Snežana Jovanović, Jelena Naumović, Marija Bošković, sestre Joksić…Nisu se sve preklapale odnosno igrale u isom periodu. Bitna stvar, klub je tada radio sa decom, imali smo sekcije u skoro svakoj školi. Bili smo domaćini pionirskim ekipama, na prvenstvu Jugoslavije, ugostili smo čak 32 ekipe. Juniorke su 1990. godine bile četvrte u Jugoslaviji na šampionatu održanom u Ljubljani. Tada su Ježice bile šampionke, a raspad bivše zemlje već je počinjao”.

I ljudi koji su vodili klub, pre svega, bili su entuzijasti.

“Tako je. Od Milana Ćurčića, Milana Cvetkovića, Zorana Ljujića, doktorke Vere Urošević, Zvonka vlasnika firme Belvedur koja je bila generalni sponzor kluba. Pomagali su nam sportski ljudi poput Jordana Krstića, Dula Prodanovića, Zorana Biorca, Boška Bugarčića… ”.

Ženska košarka u Čačku trenutno je na niskim granama.

“Za svaki sport su potrebni entuzijasti. Iskreni ljubitelji sporta, košarke, bez obzira što je sada novac presudan. Bez entuzijasta se ne može uzdići ni jedan sport, ni u jednom gradu Srbije. Za Čačak je malo da ima jednog trenera košarkašica, Gorana Denića. Pre svega mora se krenuti sa radom po školama, u gradu ima novih sala, ali problem je kompleksan. Društvo, porodica su ‘zaslužni’ što deca više ostaju po kućama, pred računarima, uz društvene mreže i igrice umesto da dva sata dnevno treniraju, budu fizički aktivna…Mislim da je i dalje osnovno da deca treniraju u sekcijama po školama. Da ih neko organizuje i bez obzira na vreme u kome živimo na prvom mestu je ljubav prema sportu, a novac je samo posledica. Sve se komercijalizovalo. Sećam se, svojevremeno sam založio svoj automobil da bismo odigrali prvenstvenu utakmicu. Kada smo čuli da u nekom mestu ima devojka visoka 2.02 metra odmah smo otišli po nju i doveli je u klub. Svaki posao mora da se voli”.

Privatno, vaša porodica je apsolutno sportska.

“Da. Moja supruga Marija Lazarević sada Ljujić je bila odlična košarkašica. Na pragu reprezentacije. Ćerka je do pre dve godine bila aktivna teniserka, učestvovala je na ITF turnirima, ali se opredelila za fakultet. Možda nekad uplovi u trenerske vode. Bio sam igrač, predsednik kluba, sportski radnik, delegat, sada koliko mogu doniram i pomažem Borac…Volimo sport i iz čiste ljubavi pratimo tenis i košarku”, konstatuje Branko Ljujić.

PIŠE: Đurđe Mečanin

FOTO: Đ.M, prv. arhiva

djurdje.mecanin@mozzartbet.com