Dragan Kićanović: Koga još zanimam ja pored Bogdana Bogdanovića i drugih klinaca čije vreme je došlo?

Košarkaška legenda i bivši igrač Partizana Dragan Kićanović se u razgovoru za MOZZART Sportom podsetio igračkih dana, otkrio da ne voli da priča o „tom čoveku“ koji je punio koševe, a i čime se bavi u Italiji

Postao sam igrač kada...
„Ne znam kada i kako, ni da li se to uopšte desilo. Nisam tako posmatrao sebe i svoju karijeru. Majka i otac su mi podarili život, a od Boga mi je dato da budem sportista. Verovatno dato...  Kao mali sam još trenirao rukomet i odbojku, igrao fudbal za Borac u rodnom Čačku, bio prva šahovska tabla osnovne škole ’Milica Pavlović’... Ne znam ni kada sam prestao da budem samo talenat. Zato, pamtim meni vrlo važnu pobedu u basketu u kraju kod železničke stanice. Imao sam 12-13 godina i bio veoma srećan. Više nego kada sam osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Moskvi“, rekao je Kićanović za MOZZART Sport.

Najponosniji u karijeri sam bio...
„Ne znam šta bih vam odgovorio na ovo pitanje. Nije me ni na šta određeno asociralo ili podsetilo. Možete, a ne morate da mi verujete da nemam nijednu medalju, nijedan trofej. Ne znam gde su, ko ih čuva, koliko ih ima... Jesu deo mog života, ali prošlog. Neka tamo i ostanu. Ne želim da diram tog čoveka.  Bilo je lepo biti on i proživeti mnoge divne stvari, ali sve je to iza mene. A ne vraća mi se unazad. To je moja životna filozofija“.

Hteo sam da ostavim košarku kada...
„Nisam nikada ništa hteo da ostavim, pa ni košarku. Samo sam zatvorio jednu stranicu debele knjige. Ljudi su se pitali zašto baš u 30. godini, smatrajući to preranim odlaskom, a zaboravljali su da sam još kao sedamnaestogodišnjak ušao u reprezentaciju. Bilo, pa prošlo. Nema šta tu mnogo da se priča. Danas imam neke druge preokupacije, daleko od sporta. Eto, znate li da sam generalni konzul Srbije u Italiji? Volim svoju sadašnjost i potpuno sam joj posvećen“.

Ovo nikome nisam još rekao, ali...
„Ko će posle toliko godina znati šta sam sve podelio s medijima i da li sam nešto sačuvao od novinara? A i kao da je to bitno. Koga još zanima Dragan Kićanović pored Bogdana Bogdanovića i drugih klinaca čije vreme je došlo ili dolazi? Kažem vam, ne bih da uznemiravam čoveka o kojem me sve ovo pitate. Ni drugima decenijama to ne dozvoljavam. Hteli su da pišu knjige o meni, da snimaju filmove. Odoleo sam svim pritiscima, savetima, molbama. Sa nekima sam se čak posvađao oko toga. Držim da niko nema pravo da čeprka po nečijoj prošlosti. Ne bez dozvole“.

Jedino žalim što...
„Nemam za čime da žalim, pošto sam sa klupskim drugarima i momcima iz reprezentacije osvojio sve što se moglo. Baš sve. I sve zajedničkim snagama. Nisam bio teniser ili atletičar, da bih mogao uspehe prisvajati za sebe“.

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...
„Ne bih menjao ništa od tog čoveka. I u vezi s njim. Nema svrhe razmišljati u stilu šta bi bilo da je bilo. Imao je padove i uspone, pobeđivao i gubio, učio... Prošao sve što se mora proći u životu, a njegov je bio ispunjen“.

Da mogu da vratim vreme...
„I da dobijem tu priliku ne bih je iskoristio. Pogotovo ne odrastanje na stanici železnice u Čačku. Tamo su mi živeli deda, otac, stric... I danas se vraćam svojoj braći i prijateljima iz starog kraja. Njega i moje ljude ne bih dao ni za državu! Ni naša druženja bez pomena moje košarkaške prošlosti. Imamo neke druge, aktuelnije, zanimljivije teme“.

Četiri reči koje govore sve o meni...
„Da se ne uvrede vaši prošli i budući sagovornici, ali samo neozbiljni ljudi, da ne kažem glupaci, mogu govoriti o sebi. Pitajte druge o meni“.