Gregovo područje bez signala

Popovič nije voleo neumerenost u kockanju, ali bi išao all-in na to da će oproštaji od njega i svega što je uradio za igru i ligu, biti drugačiji od drugih. Smeo bi da se kladi jer je drugačije i živeo. Prosto isčitavanje i prepričavanje njegove biografije ne bi bilo samo nedovoljno, već bi bilo i deplasirano. 

Ne postoji čovek iz njegovog najbližeg okruženja koji je znao sve o njemu. Tim Dankan, njegov omiljeni košarkaš? Ni blizu. Kum Leri Braun? Nikako. Prerano preminula supruga Erin? Teško. Greg Popovič uživao je u svojoj tajnovitosti, plešući u isto vreme, ekstrovertan uz teren kakav je bio, po tankoj niti apsurda. Svake je večeri na nacionalnoj frekvenciji do gole kože drao svoj i karakter tima koji je vodio, istovremeno čuvajući od javnosti neke bitnijih detalja o sebi.

Kako je i zašto završio u vojsci? Gde je bio nekoliko godina nakon što je završio studije i igrao na opskurnom, vojničkom koledžu? Zašto je doneo odluku da sebe postavi za trenera San Antonija 1996. i smeni Boba Hila? Od svih njegovih tajni, samo je jedna bila - javna tajna.

Proizvodnja košarkaške magije.

O tome i od memoara koje je možda krišom pisao, bolje govori jedna druga knjiga. Danijel Kojl, koji je napisao nekoliko Njujork tajmsovih bestselera, Grega je koristio kao jedan od najboljih primera u svojoj knjizi "The Culture Code". To je opsežna i jako zanimljivo napisana studija o tome kako se vodi jedna grupa ljudi. Svejedno da li oni sede u nekoj redakciji svakoga dana, prisluškuju šta se dešava sa druge strane gvozdene zavese, ili prosto igraju košarku. 

Statistički mag Nil Pejn uradio je vrlo detaljnu analizu velikog broja NBA ekipa, kako bi utvrdio njihov "expected wins" nivo - posrpski, koliki je očekivani broj pobeda koje su ti timovi prema kvalitetu igrača trebali da ostvare. I koliko su zapravo pobeđivali. Nigde ni blizu kriva očekivanog i ostvarenog nije u tolikoj disproporciji kao kod Grega Popoviča. Takvih je utakmica Greg do 2018. godine u karijeri pobedio 117. Prvi sledeći na listi, više nego duplo manje.

Ovde smo već pisali i o analizi Rolanda Biča, koji je kreirao algoritam za izračunavanje očekivanog uspeha u karijeri s obzirom na izbor na draftu. Ako niste čitali, neće vam biti teško da pogodite ko je pobedio algoritam - naravno, San Antonijo Grega Popoviča.

Prekaljeni lisac - a takvim su ga smatrali već posle samo nekoliko sezona na klupi - uspeo je da stvori sistem koji je pobeđivao svaki algoritam.

Sa ovim timom bi trebalo da ostvarim 39 pobeda? Važi, biće 55. Ovi momci ne bi trebalo da imaju veću ulogu od epizodne u NBA ligi? Nije problem, uvešćemo ih u Kuću slavnih.

U toj knjizi "The Culture Code", Danijel Kojl radi psihološki profil Grega Popoviča, baš na onaj način na koji je Popovič decenijama ranije učio da pravi psihološke profile svojih meta. Analizira svaki detalj njegovog ponašanja i poredi sa rezultatima ankete koju je napravio. A prema rezultatima ankete najvažniji faktor u uspesima Grega Popoviča bili su: međuljudski odnosi.

U svom dnevniku sa treninga San Antonija, Kojl zapisuje:

"Prethodne večeri Sparsi su odigrali jednu od najvažnijih utakmica regularne sezone i poraženi su 12 razlike. Bilo je mnogo promašaja i sijaset izgubljenih lopti. Popovič ulazi na teren na početku jutarnjeg treninga u staroj razvučenoj majici Jordans Snack Bara iz Mejna i tri broja veće šortsu. Kosa mu je razbarušena i retka, a  u rukama mu je kartonski tanjir pun voća. Smeje se. Prilazi jednom igraču, nešto se zafrkava sa njim, pa odlazi do sledećeg. Toliko mu se unosi u lice da im se nosevi skoro dodiruju, smeje se i taj igrač. Onda prilazi Belineliju i počinje rvanje. Kao dva brata, a ne trener i igrač koji je prethodne večeri podbacio. Rekli su mi da je to njegov način da im napuni čaše i kada sve izgleda prazno".

U taj pasus sve stane.

Mogao je uz aut liniju da bude "kao pobesneli pit bul", kako su pisali američki kolumnisti, ali je gradio takve odnose sa ljudima koje nekoliko žustrih kritika ne bi moglo da pokvari. Isto je bilo i sa saradnicima iz stručnog štaba, koji su po pravilu postajali prvi treneri NBA ekipa. 

Samo u ovom trenutku svuda su po ligi ili oko nje, plodovi njegovog trenerskog stabla - Stiv Ker (Golden Stejt), Majk Badenholzer (Finiks), Dok Rivers (Milvoki), Kvin Snajder (Atlanta), Sem Presti (GM Oklahome), Ime Udoka (Hjuston), Tejlor Dženkins (Memfis), Majk Braun (Sakramento) i nema šanse da nekog nisam zaboravio.

Drugi deo njegove unikatnosti, pored odnosa koje je gradio, bilo je strateško donošenje odluka.

Patrijarh srpske košarke i najbolji trener košarkaških visokoletača Dušan Ivković, govorio mi je o Gregu Popoviču tokom dugog razgovora o evropskoj i američkoj košarci.

"Košarka je igra prepoznavanja trenutka", rekao mi je Ivković. "Mnogo toga se događa na terenu i najbolji su oni treneri koji prepoznaju koji je pravi trenutak za neku odluku. U Evropi je u tome najbolji Obradović, a u NBA ligi moj prijatelj Greg. Njegove su odluke atipične i možda u prvom trenutku ne izgledaju logično, ali vas posle nekog vremena stignu".

Odluka da se vrati u San Antonio, kada je Piter Holt kupio tim od ludog Reda MekKombsa koji je dve godine ranije otpustio čitav stručni štav Lerija Brauna - Er Si Baforda, Alvina Džentrija, Eda Meninga i Grega.

Odluka da dve godine kasnije smeni trenera i na to mesto postavi - sebe.

Odluka da draftuje Tima Dankana i upari ga sa Dejvidom Robinsonom, iako su svi tvrdili da će se Admiral i Timoti teško složiti.

Odluka da u svoj tim dovodi igrače koje drugi ne žele. Pre svega dobre ljude.

Odluka da im da potpuno poverenje.

Odluka da se ne povuče iz košarke ni posle pet šampionskih titula, ni posle gubitka supruge koji mu je promenio život, nego da ostane da ispunjava svoju svrhu uz aut liniju, stvarajući od nekih novih snova budućnost.

Odluka da iz svoje samozatajnosti izađe kada god je narušena socijalna pravda i kada je red da se kaže i popu popovo i bobu bobovo i Trampu Trampovo.

Sve su to odluke koje ljudima u datom kontekstu ne bi delovale logično, ali ih je Greg Popovič donosio u nizu, menjajući jedan tim, generacije trenera i milione života. I sve to kreirajući osećaj da je samo jedan od nas. Ne samo jedan od nas "ludih Srba". Nego jedan od nas, ludih za igrom, posvećenih onome što voli. Kao matori učitelj iz seoske škole koji ne posustaje. Kao Miki iz Rokija, čak i likom. Kao bilo ko od nas, samo hrabriji.

Na području bez signala odavno su mnogi njegovi prijatelji. Pridružiće im se razbarušene, retke kose, u razvučenoj majici nekog snek bara iz Mejna i u tri broja većem šortsu, ruku punih voća. Izazivaće ih na duge razgovore o političkim sistemima, velikim bitkama i vojskovođama i sortama vina koja je pažljivo skupljao. O košarci više neće.

Tu je već sve objasnio.