{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

INTERVJU – Aleksandar Rašić: Moja karijera u 65 minuta

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 6
Nekadašnji reprezentativac Srbije i učesnik Fajnal fora s Partizanom 2010. u razgovoru za MOZZART Sport sumirao je utiske po završetku karijere, ali i govorio o najlepšim i najtužnijim sećanjima, poenima, utakmicama, saigračima, protivnicima, trenerima, životu, Srbiji, ljubavi prema jednom klubu, poštovanju prema ostalima, onom Kecmanovom košu, utakmici s Hrvatskom...
INTERVJU – Aleksandar Rašić: Moja karijera u 65 minuta

Utorak. Podne. Nalazimo se na tribinama Partizanovih terena na Kalemegdanu. Dok poneki tmurni oblak para nebo, u glavi se vrti misao: „Hoćemo li uspeti da napravimo intervju kakav smo zacrtali, da li će nam kiša pokvariti planove?“

Aleksandar Rašić dolazi s desetak minuta zakašnjenja. Akademski. Kaže nam da još nije uspeo da se navikne na saobraćajni kolaps u gradu i da je najviše vremena izgubio dok se probio kroz centar, do parkinga. Razumemo situaciju i prepuštamo se zvaničnom upoznavanju, razgovoru koji će nas uvesti u priču zbog koje smo se, s mnogo simbolike, našli upravo na terenu kluba koji mu je doneo najveće uspehe...

Razlog za intervju je Rašićev odlazak u košarkašku penziju. Čovek koji je Dušanu Kecmanu omogućio da zapečati jedan od najkultnijih poena u istoriji regionalne košarke, Hrvatsku podsetio na najveće sportske košmare i s Partizanom bio deo generacije kojoj je u trenutku izmaklo finale Evrolige ima mnogo toga da kaže o svojoj karijeri i životu. I sve to stalo je u 65 minuta razgovora. Da je košarkaška utakmica, odigrali bismo četiri deonice i još pet produžetaka...

PENZIJA, NOVA BOJA KOSE, ELEKTRO MUZIKA, VOĆE...

Veliko iznenađenje u trenutku kada smo Rašića ugledali jeste nova boja kose.
„Živeo sam dosad kao vojnik, pa da se malo opustim“, kaže uz veliki osmeh Rašić na početku intervjua za MOZZART Sport i otkriva nam:
„Supruga i ja smo nedavno bili na festivalu eleektronske muzike ’Electric Castle’u Klužu. Bilo je strava. Tamo smo videli jednog tipa koji liči na mene, sa ovom bojom kose (pokazuje ka svojoj). Malo smo pričali i došli do zaključka da bih možda mogao da probam, da vidimo kako bi to izgledalo. Otišao sam kod svojih frizera, ispričao im detalje, a oni su me nagovorili: ’Hajde, probaj, šta te košta. Ako i ne bude dobro, brzo će ti porasti kosa’. Letnja fora, pomislih. Razmišljao sam nekoliko sati, vratio se sledeći dan i ofarbao se. Super mi stoji, mada ima različitih mišljenja, ali zadovoljan sam“.

Kakav je osećaj biti novopečeni košarkaški penzioner?
„Svi me ovih dana to pitaju. Još ne mogu tačno da kažem, pošto bih inače još bio na odmoru koja prati sve ekipe. Pripreme bi počele tek za dve do tri sedmice, tako da nemam još osećaj da sam u penziji. I dalje sam vrlo aktivan, trčim, vežbam. Svima kažem da će mi sve biti jasnije za nekoliko meseci, kada se svi budu posvetili klupskim obavezama, kada počnem da gledam utakmice na televiziji. U iščekivanju sam i dalje“, otvara Rašić intervju za MOZZART Sport.

Sada konačno možeš da kažeš da si tu, na jednom mestu i da ne moraš više da se seliš, menjaš sredine?
„Svaka selidba mi ne prija i svaki put kada sam menjao klub u prvih mesec-dva navikavam se na novu sredinu. Kasnije bude lakše. Upoznaš nove ljude, stekneš nove prijatelje, zbližiš se sa ekipom... Sada praktično moram ponovo da se skućim ovde, posle petnaest godina“.

Pomenio si festival elektronske muzike, Savu, odmor... Da li će to sada biti tvoj novi život – uživanje u stvarima za koje ranije nisi imao toliko vremena?
„Verovatno. Iako sam dosta putovao, mnogo gradova i zemalja obišao zahvaljujući košarci, nisam dovoljno toga video. Imao sam slobodnog vremena i ranije, ali ga nema dovoljno zbog obaveza. Voleo bih da putujemo više. Starija kćerka mi uskoro polazi u školu, pa ćemo pokušati da uklopimo sve planove sa njenim obavezama, da i deca sa nama što više prođu. Naravno, putovaćemo i supruga i ja sami, pošto imamo veliku pomoć roditelja“.

Imaš li neke profesionalne planove, za budućnost?
„Iskreno, još dok sam igrao košarku nekoliko puta sam pokušavao s nekim poslovima, razmišljao o tome šta ću kada završim karijeru. I mogu ti reći da nisam uspeo u tim poslovnim planovima. Sada sam na jednom projektu koji nije još skroz završen. Posadio sam dosta voća sa rođenim bratom i zajedničkim prijateljem koji je praktićno ceo život u tome. Njegova porodica bavi se tim poslom već 30-40 godina, još od njegovog dede, pa roditelji, dva ujaka i onda on i moj brat“.

Koje je voće?
„Trešnja i kruška. Na dve lokacije ćemo imati zasade. Plan je da sebi dam vreme, da se malo bavim voćem, a to da li ću ostati u košarci ili ne, da li ću biti u sportu – ne znam. Došlo je do zasićenja“.

Kakav vam je plan?
„Trenutno samo da uzgajamo i prodajemo kao gotov proizvod. Ne znam u kojem će se smeru ta priča dalje razvijati. Ima dosta opcija. Na primer, da pravimo rakiju, džemove ili tako neke stvari...“

A, da li sebe vidiš u trenerskim vodama?
„Svakoga to kopka pomalo, pa i mene. Trenerski posao je mnogo težak, lakše je biti igrač. To sam čuo i od ljudi koji su bili igrači, pa postali treneri kasnije. Kada si igrač imaš obavezu da se spremiš za utakmicu individualno. Kao trener moraš da razmišljaš o mnogim stvarima – treninzima, rotacijama, taktici, igračima, formi, kako oni žive, koliko su posvećeni sportu. U nekoj skorijoj budućnosti ne vidim sebe u tom poslu“.

Poverio nam se Rašić da je već imao ponudu da otvori novo poglavlje u sportskoj karijeri...
„Ljudi iz Kluža pitali su me da ostanem, u bilo kojoj funkciji. Ali, vratio sam se kući zbog porodice, dece. Najbitnije mi je da oni sada budu mirni, da ne moraju više da se sele zbog mene“.

Pretpostavljamo da je Duško Vujošević imao uticaj na to da ti se ponudi novi angažman?
„Poziv sam dobio još i pre nego što je Dule stigao. Već sam bio u razgovorima s predsednikom kluba i sportskim direktorom. Ali, nisam sebe video u toj priči“, zastao je Rašić na trenutak, pa nastavio:
„Dule će biti pravo rešenje za Kluž. Verujem da može jako da pomogne celoj organizaciji“.

O Duletu ćemo govoriti još kasnije... Reci nam – kako si i kada odlučio da je vreme da se okače patike o klin?
„Dosta čovek razmišlja o tome, pogotovo kada ga kroz karijeru prate povrede. Izašao sam bio iz teške povrede, pokidao sam Ahilovu tetivu 100 odsto. Vratio sam se i odigrao još dve dobre sezone. Dok si povređen razmišljaš o tome da li je vredno silovati svoje telo zbog još godine ili dve karijere. Treba živeti i posle karijere, jer ona ne traje previše. Do 35, maksimalno 40. godine, a onda te čeka još 40-50 godina života, bar to želim sebi (smeh). Posle te povrede sam se fizički dobro osećao, ali pošto porodica nije bila stalno uz mene, dolazila je povremeno kod mene, a i ja sam dolazio ovde. I onda taj momenat kada se rastajemo, kada plaču i pitaju me: ’Hoćeš li ostati zauvek za nama, zašto ideš?’, zbog toga mi je bilo najteže. Zbog takvih stvari nije vredno forsirati karijeru, to je bila prelomna tačka za mene“.

Kluž nije tako urbana sredina kao, na primer, Beograd. Koliko će ti biti teško da se navikneš sada na ovdašnju svakodnevnicu?
„Kluž je jako uređen grad. Ima sve kao Beograd, ali na manjoj površini. Manje stanovnika, a grad je fantastičan za život. To ljudi ne mogu da shvate. Ne mogu da veruju da u Rumuniji postoji takav grad“.

Ljudi imaju predrasude o Rumuniji...
„Istina, možda i previše. Mada, vidim da ljudi putuju do Temišvara pošto je blizu. Oni koji odu – oduševe se. Kluž je poput nekih evropskih gradova, mnogo je lep za život i za samca i za porodičnog čoveka. Ima mnogo studenata, oko 100.000 inostranih studenata živi i uči tamo. Svi pričaju engleski. Vrtići, škole, mesta za izlazak, internacionalnih restorana. Ljudi su uredni. Nema po ulici papirića kao onih tamo (pokazuje na otpad pored terena). Sve je pod konac. Ovde jeste malo haotično zbog svih radova, saobraćaja, višemilionski je grad“.

LJUBAV PREMA KLUBU NE MOŽE DA PRESTANE...

Jednom prilikom si rekao da bi idealno bilo kada bi karijeru mogao da završiš u Partizanu. Da li je bilo kontakta s ljudima iz Humske?
„Nije. To je bilo pitanje koje mi je jednom prilikom postavljeno, a odgovorio sam da bih voleo da završim karijeru u Partizanu. Iskreno, mislim da ne bi bio pravi potez za klub da dovodi starije, iskusnije igrače, jer ih već imaju u klubu, prava su pomoć mladim igračima i strancima koji dolaze“.

Da li si uspeo da ispratiš Partizan? Kako ti izgleda nova ekipa, vođena trenerom Andreom Trinkijerijem?
„Nisam uspeo u kontinuitetu da ispratim njihove utakmice, ali gledam koliko god mogu. Vidim da su na dobrom putu. Ne bih mogao da napravim dublju analizu. Potreban je kontinuitet u finansijskoj stabilnosti da bi se postigao dobar rezultat, da bi igrači imali sigurnost, da znaju gde dolaze i šta dobijaju dolaskom u Partizan... Ne može ništa preko noći, pogotovo sada kada je Crvena zvezda jaka i stabilna, svake godine pravi jaku ekipu. Oni su trenutno najjači u regionu. Za dve-tri godine verujem da će doći i rezultati. To je želja svih nas koji volimo Partizan, kao i da se igra redovno Evroliga i osvajaju trofeji“.

Ti si deo Partizana bio u vremenima kada se Evroliga igrala redovno, a titule su bile vaša svakodnevnica. U međuvremenu je klub prošao kroz veliku egzistencijalnu krizu i sada je na putu oporavka. Koliko je tebi, kao nekom ko pamti mnogo lepša vremena, teško palo to što je Partizan dospeo u nimalo prijatnu situaciju?
„Teško, jako teško. Pogotovo kada navijaš za Partizan. Lično sam uz dedu naučio da volim Partizan. Otkako sam otišao promenili su se svi ljudi koji rade u klubu, od trenera, stručnog štaba, igrača... Bilo je turbulentno. Ovde je to upečatljivije jer finansijska situacija nikada nije stabilna. Srećan sam sada kada znam da ima neke stabilnosti i nadam se da će Partizan uz siguran budžet i organizaciju bude konkurentan jačim klubovima u ABA ligi i vrati se u Evroligu. Mada, vidim da je sada Jadranska liga izgubila to mesto u Evroligi i to će štetiti svima, ne samo Partizanu ili Zvezdi. Iskreno, ne znam šta da mislim o svemu tome“.

Podelio je Rašić sa nama svoje mišljenje o nepravdi koju Partizan trpi godinama, a poslednju pre samo nekoliko sedmica...
„Zbog tradicije koju klub ima, imena i rezultata koje je ostvarivao godinama, Partizan je zaslužio da dobije specijalnu pozivnicu ove godine. Ali, eto, oni (Evroliga) imaju svoje neke metode izbora, gledaju šta je bolje za takmičenje iz njihovog ugla. Dali su Zenitu pozivnicu, a tu su se verovatno vodili finansijskim momentom, a ne tradicijom. Malo je klubova kao Partizan koji su godinama pravili takve rezultate i proizveli toliko kvalitetnih evroligaških i NBA igrača“, uz uzdah će naš sagovornik.

Novica Veličković je tu bio dosad, videćemo da li će ostati i naredne sezone, ranije je to bio slučaj s Sašom Pavlovićem, Milenkom Tepićem i još nekim igračima koji su zanemarivali finansijski momenat u svojim karijerama kako bi pomogli Partizanu u teškim vremenima. Da li je to pravi dokaz ljubavi prema klubu?
„To je uzajamna ljubav. Tu su i navijači, koji su i u tim godinama ostajali i punili tribine. Novica je čovek koji igra i bez noge i biće tu, šta god da se dogodi. On svojim primerom i ponašanjem vezuje ekipu i navijače. Takve ljude treba zadržati što bliže klubu čak i kada završe karijeru, jer svojim iskustvom mogu i te kako da pomognu. Partizan može da iskoristi tu ljubav svojih igrača za dalji razvoj“.

Moramo da pomenemo i tvog večitog rivala, Crvenu zvezdu, gde se situacija s godinama okrenula i sada je najdominantniji tim u regionu. Kako ti vidiš Zvezdin višegodišnji uspon?
„Dobro rade, imaju dobre trenere i igrače. Bio sam deset godina u FMP. Nebojša Čović je praktično ceo sistem rada s mladim igračima i trenerima prebacio u Zvezdu. On tačno zna šta radi. Mnogo je težak protivnik. Lepo je biti u tom sistemu, ali kada ga imaš za protivnika, nije ti nimalo lako. Dobra Zvezda mora da vuče Partizan da bude bolji. To je uzajamna veza. Neće biti lako Partizanu ako Zvezda nastavi ovako da radi. Vidim da imaju dobar budžet, da dovode kvalitetne, proverene igrače. Ove godine su im ambicije skočile u odnosu na prethodne. Dosadašnjim potpisima pokazuju da su jako ozbiljni u namerama u Evroligi, da neće biti samo učesnici takmičenja“.

TRI STVARI ZBOG KOJIH ŽALIM SU MEDALJA, OLIMPIJAKOS I TURSKA

Pređimo sada na tvoju karijeru. Igrao si u sedam različitih država – Srbija, Turska, Rusija, Rumunija, Italija, Litvanija i Nemačka. Osvajao titule svuda izuzev u Litvaniji i Italiji, ako ne računamo one titule koje su oduzete Montepaskiju (zbog finansijskih malverzacija)...
„Šta, oduzeli su nam titule“, upitao nas je iznenađeni Rašić, a kada smo mu odgovorili potvrdno uzvratio je:
„Računam kao da smo osvojili. Za nas je sve bilo regularno. Možda su nam oduzeli zbog nekih prethodnih godina. Jesi siguran da su nama oduzeli“, nije mu bilo svejedno, ali pošto smo mu ukazali na podatke koji su validni, rekao je:
„Vidiš, nisam imao pojma. Još smo mi tu sezonu završili na petom ili šestom mestu u ligaškom delu i nismo imali prednost domaćeg terena ni u jednoj seriji. Na kraju smo uzeli titulu. Uzeli smo i Kup na terenu u Milanu. Stvarno, nikad regularnija sezona nije bila što se nas igrača tiče. A to šta su radili ovi iz kluba... Ne znam stvarno“.

Da li, kada se osvrneš na sve što si postigao, ostaje žal za nečim u karijeri?
„Po jedna utakmica u klubu i reprezentaciji. Polufinale protiv Olimpijakosa na Fajnal foru 2010. godine. Toga se svi sećaju, momenta kada Miloš Teodosić baca onaj ’air ball’ i Džoš Čildres koji se nalazi na pravom mestu, u pravom trenutku i ispravlja ga za produžetak. Druga utakmica je protiv Turske u polufinalu Svetskog prvenstva, samo nekoliko meseci posle Olimpijakosa. Koliko god da je ta sezona bila uspešna, pa još ona trojka Dušana Kecmana u Zagrebu, tada smo osvojili sve, igrali F4 i dogodi nam se taj poraz od Olimpijakosa, pa Turska... Te dve utakmice su mi najteže pale u karijeri, pamtiću ih dok sam živ“.

Devet godina je prošlo od te dve utakmice, da li se i dalje sećaš detalja?
„Naravno, kao da je juče bilo. Jedini smo mi pobedili Barselonu cele te sezone. Čak sam i danas uveren da bismo mnogo bolje odigrali finale protiv Olimpijakosa, jer ih je Barselona rasturila u finalu. Ta utakmica s Olimpijakosom... Mi smo mislili da je gotovo, ali smo bili fokusirani da odigramo do kraja. Igrali smo zonu u poslednjoj odbrani, a kod zone je uvek problem skok. Igrači tada čuvaju prostor, ne igrača, ne znaš ko će koga da zagradi u trenutkz, dosta se grešaka desi. Teo je izašao iz bloka, šutnuo i promašio koš skoro za metar, a Čildres se našao na tom mestu, neverovatno. Opet, mi ni tada nismo odustajali. Imao sam šut za drugi produžetak, ali nisam pogodio trojku. Neverica, šok. Posle toga treba da igraš i tu utakmicu za treće mesto. I nju smo izgubili tesno, mada je ona bila nebitna“.

Bili ste na korak do ostvarenja sna.
„Ni dan danas ne znam kako bih opisao taj osećaj kada smo izgubili utakmicu. Bili smo nadomak istorije, ali eto – izmakla je“.

Nezahvalno je sada pričati o tome, ali da li bi Partizan možda čak mogao da dobije Barselonu te godine još jednom, da je zaigrao u finalu?
„Da. Barselona bi nas drugačije gledala tada. To je jedna utakmica, mi smo bili Partizan kojeg su se svi plašili, dolazak u Pionir je za protivnike predstavljao ozbiljan problem, malo ko je mogao da nas dobije uopšte. Mi smo svaku utakmicu te sezone stalno išli na pobedu, bez obzira na to gde igramo i protiv koga. Dobijali smo evropske velikane redom. Bez preteranog respekta ni prema kome, dok je Partizan imao poštovanje od svih rivala. Ni za koga gostovanje u Beogradu nije bilo rutina, daleko od toga“.

A Turska? I danas se prepričava momenat kada Kerem Tundžeri gazi aut liniju pre nego što je postigao odlučujuće poene...
„Uh, svašta se tu izdešavalo. Faulova, glume, pa Omer Ašik koji neće da šutira penale, pa ta linija... Sudija stoji i gleda tu liniju, to mu je bio jedini posao u tom momentu. Kasnije se na snimcima otkrilo da je on video to gaženje linije. Ali, prvenstvo se igralo u Turskoj, oni su tada uložili mnogo novca u organizaciju. Posle toga se cela liga podigla i evo, skoro celu deceniju traje taj uspon turskih klubova. Igrači Turske su za prolaz u finale i tu pobedu dobili zaista neverovatne bonuse. Ponekad se i našalim kako mi nije žao što smo izgubili, ako su ljudi već dobili taj silni novac, a liga napredovala... Naravno, šalim se. Eto, u roku od dva meseca dogodila su mi se dva najteža poraza u životu“.

Šta se dešavalo posle utakmice, kako ste podneli tu nepravdu koja vam se dogodila?
„Ostali smo u hali do dva ili tri časa ujutru. Utakmica se igrala oko 21 čas, a pošto su nas dobili ljudi su izašli na ulice, da slave. U hotel smo stigli jako kasno, večera nam se ohladila dok smo seli u četiri ujutru. A onda nas je čekala utakmica za treće mesto u 13 časova, tako da praktično nismo ni spavali te noći. Onda smo još na mišiće izgubili taj meč za treće mesto od Litvanije, iako smo bili motivisani da uzmemo makar tu bronzu. Dosta čudnih faktora uticalo je na to da ne osvojimo medalju tada“.

SEĆAM SE SVAKOG SEKUNDA KADA JE KECMAN DAO ONU TROJKU

Ta 2010. bila je čudna. Iste godine se dogodila i ta čuvena trojka Dušana Kecmana u Zagrebu. Kako pamtiš taj momenat?
„Mogu da ti prepričam svaki sekund šta se dešavalo. Bukvalno mi taj film prolazi kroz glavu kao da sam ga gledao stotinu puta. A, bio sam deo toga tada i pogledao snimak još možda dva ili tri puta. Drugačije je skroz, nego na terenu. Rekao bih da na televiziji u prvi mah niko nije ni video šta se desilo, kada je Kecman ubacio trojku. Kasnije se tek videlo na usporenom snimku preko neke kamere koja je bila kraj zapisničkog stola“, zaustavio se Rašić i uputio pogled ka terenu, gde je počeo da nam ’crta’ celu situaciju:
„Sećam se da je (Marko) Tomas vodio loptu preko pola i video sam da Slavko (Vraneš) ne može da stigne iz sredine reketa, da ga preuzme. Čuvao sam (Bojana) Bogdanovića u korneru i krenuo sam na loptu, jer sam razmišljao kako će ovaj u punom sprintu naskočiti da šutne. Međutim, dok sam ja trčao, negde na pola puta on se odluči da ne šutne, iako je tu utakmicu ubacio 31 poen. Bacio je Bogdanoviću koji se dotad, ako se sećam, nije ni upisao u listu strelaca. On je naskočio, šutnuo i pogodio“.

I?
„Ništa, uzimam loptu da izvedem i sada čekam da se smiri situacija, jer se svi raduju. Sudija mi prvo kaže da sačekam, a onda me je pogledao i pokazao da ubacim loptu, u fazonu: ’Hajde, da završimo i to više, pa da idemo’. Gledam kome da izvedem loptu. Kecman je bio na našem penalu, a (Lorens) Roberts na pola terena. Oni kod svog koša, raduju se, niko nikoga ne čuva. Razmišljam da li da bacim loptu Robertsu, logičnije mi je jer je bliži. Ali, Kecman viče da mu dodam loptu. Gledam ga, vidim taj žar u očima, neverovatno. Dodajem, on baca i pogađa tu trojku. I onda šou – mi se radujemo, oni svi u čudu. Smešna situacija skroz – svi smo se lepo radovali i onda čekamo odluku sudija. Sve je regularno bilo, mi smo nastavili da slavimo, oni ostaju u šoku. Iskreno, ne znam da li se dotad tako nešto desilo u svetu sporta“.

Ima na internetu da se nađe i snimak iz gledališta sa te utakmice, pa taj filmski prelaz iz frenetičnog radovanja, do sablasne tišine posle Kecmanovog pogotka. Da li ste vi uopšte tada obraćali pažnju na te stvari?
„Ma kakvi. Posle Bogdanovićeve trojke svi smo znali da nade još ima, da ima tih 0,6 sekundi. Kada je pogodio Kecman, ništa nas drugo nije interesovalo, samo mi i to slavlje koje nikada neću zaboraviti. Predstavu nismo imali šta se desilo“.

Koliko je ta 2010. godina bila po nekim parametrima neverovatna za tebe pokazuje i ona utakmica protiv Hrvatske, u osmini finala. Onaj tvoj penal i dvokorak nekoliko trenutaka ranije...
„Svi me i danas pitaju šta se to tada desilo. A, ništa posebno se nije dogodilo. Duda (Ivković) je pozvao tajmaut i nacrtao jednu najprostiju akciju, kretnju i blok. Dvojica hrvatskih igrača koji su čuvali nas dvojicu što smo razmenjivali blokove nisu bili u dobroj komunikaciji. Obojica su ostali na jednom igraču, a ja sam ostao sam kao duh i položio. I onda onaj penal. Bio je faul, nema dileme“.

Komentator HRT Slavko Cvitković tada je izgovorio ono čuveno: „Ne možemo ništa za jednu sekundu, to mogu samo Srbi“, ali se tada provukao i komentar da si napravio korake u polazu pre tog faula. Da li je koraka zaista bilo?
„Ne znam, možda i jesu. Ali, to se dešava u tolikoj brzini“, priča nam Rašić i povlači paralelu s dešavanjima u poslednjoj utakmici finalne serije srpskog šampionata, kada je Bili Beron napravio grešku iz koje je izvukao poene za titulu...
„Partizanovac sam i ne želim nikoga da branim, ali stvarno je jako teško doneti pravu procenu u tom momentu, ako nisi u liniji, da možeš lepo da vidiš. Kada se vratio snimak, videli smo svi da su koraci bili“.

Izvukao nam je Rašić i jedan lični primer...
„Tako sam i ja dao koš za pobedu u Rumuniji. Ubacio sam pet poena za 30 sekundi, iako smo gubili sa četiri poena razlike. Isto tako je ostalo tri-četiri sekunde do kraja. Udvojili su me, napravio sam neki step-bek i dao koš. Oni posle dva dana vraćaju snimak, žale se. Stvarno jesu bili koraci u tom step-beku, ali sve se tako brzo odigralo, još su dvojica ili trojica igrača bili oko mene. Možda sudija stvarno nije video. To je živa stvar i sudije ponekad zaista ne mogu da reaguju. Svi grešimo. Kako oni, tako i mi igrači, pa i treneri. Sport je surov, nekome takve situacije naškode, nekome donesu sreću“.

Kada smo prošli te tužne momente, reci nam koji ti je poen u karijeri najdraži?
„Teško je reći. U prvoj sezoni u Klužu sam ubacio trojku za pobedu u poslednjoj sekundi za pobedu u Superkupu, dao sam i za pobedu u Kupu. To mi je najsvežije u sećanju. Pamtiću prve poene za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Kada su Teodosić i Krstić bili kažnjeni. Tada sam, čini mi se, ubacio prve poene za Srbiju kao samostalnu državu na Mundobasketu. Postigao sam 22 poena protiv Angole, a bio je to i moj prvi zvanični nastup za Srbiju na velikom takmičenju“.

Da li ti je žao što u svojoj kolekciji nemaš i medalju sa Srbijom?
„Definitivno, uz ona dva poraza to mi je najveća žal u karijeri“.

Koja ti je najdraža titula ili pehar koji si osvojio?
„Prva titula s Partizanom. Dakle, prvenstvo Srbije, ne Kup ili ABA liga. U karijeri sam osvojio 18 trofeja. S Partizanom šest. Jako su mi dragi i trofeji koje sam osvojio u FMP. Bilo je to vreme kada je tim s mladim igračima i trenerima pravio velike rezultate u to vreme kada sam igrao ja i malo pre mene. Kada su odlučili da više neće da potpisuju strane igrače, da neće da dovode iskusne igrače i da hoće da pruže šansu deci iz svoje škole, to je bio sjajan potez. I sada imate taj primer, kao i u Megi. Mi smo tih godina pravili sjajne rezultate, osvojili ABA ligu i Kup, nismo prvenstvo. Kada sam otišao za mnom su pošli i Teodosić i Erceg. Da smo ostali na okupu možda bismo uzeli titulu Partizanu. Mi smo tada bili prvi u ligaškom delu ABA lige, osvojili Kup, igrali polufinale Evrokupa protiv Ritasa“.

U Železniku si praktično i ponikao, iako si rodom iz Šapca, kako to?
„Slučajno sam došao u FMP. Igrao sam za OKK Šabac, gde sam i rođen. Onda se desila prijateljska utakmica protiv FMP, kada sam ubacio 50 poena. Dobili smo FMP koji je tada bio drugi ili prvi u državi. Milovan Bulatović zove mog oca posle nekoliko dana i pita da li bismo došli. Mi smo otišli na razgovore i eto, sasvim slučajno sam završio u FMP“.

Šta ti je prvo zapalo za oko tada?
„Video sam da su dobri uslovi, tamo su dolazili svi najtalentovaniji igrači iz Srbije, Crne Gore. Mnogo je igrača prošlo, a sve je zavisilo od tebe i tvoje posvećenosti obavezama. Koliko si želeo da uspeš, toliko si i postizao“.

A sada, kako ti klub izgleda?
„I danas verujem da FMP ima najbolje stručnjake, mada je Miško (Ražnatović) ’ukrao’ Vladu Vukoičića i sada radi u Megi. On je strašan stručnjak. Slobodan Klipa radi fantastičan posao, pored Milovana Bulatovića bio je tu i Dragan Dragosavac kada sam ja bio. Sada ima dosta mladih trenera i rade na tome da ih afirmišu“.

Priča se duže vreme kako nam nedostaje novi trenerski talas, da imamo dosta proverenih stručnjaka, ali malo onih koji bi nasledili te asove na klupama...
„Treba malo više hrabrosti ljudima koji vode klubove, da im pruže više slobode da rade. Da se ugledaju na Megu i FMP. Dejan Milojević je dugo u Megi, a FMP godinama forsira mlade trenere i to je pravi put. Mi smo talentovana nacija, ima dosta stručnih trenera i igrača koji žele da naprave taj sledeći korak“.

RUMUNIJA JE ODAVNO PRESTIGLA SRBIJU, TO JE OPASNO

Odakle želja da zaigraš u Rumuniji?
„Ljudi su mi tada često govorili da sam mogao da igram još u jačim ligama po Evropi. Ali, promenio sam u Turskoj pet klubova, igrao u ligi koja je u špansku najjača u Evropi. I pored svega, nedostajala mi je borba za trofeje. Nisam uspeo da se izborim za to da igram u klubu koji se konstantno borio za trofeje. Kluž se javio, a pre toga sam igrao u Steaui četiri meseca, pa sam se vratio u Tursku, u Turk Telekom, pa Mega pre nego što sam otišao u Kluž definitivno. Oni su imali ambicije da se bore za vrh, to mi je donelo prevagu. Rekao sam sebi da mi je dosta Turske i da želim negde da se borim za titule. U Turskoj je bilo zezanje – nas šest stranaca i nekoliko domaćih igrača, igramo zajedno nekoliko meseci, završi se sezona i onda svako na svoju stranu. Nedostajala mi je košarkaška ozbiljnost u timu. U mojoj prvoj sezoni u Klužu osvojili smo triplu krunu – titulu, Superkup i Kup i pokazalo se kao pravi potez“.

Da li je istina da Kluž ima vrhunske uslove za rad?
„Da, čak i bolje od većine ovde u Srbiji. Kluž može da bude u budućnosti jako dobro mesto da se igra ozbiljna košarka“.

Uslovi u Srbiji su, nažalost, iz godine u godinu sve slabiji, ako izuzmemo činjenicu da su tek neke dvorane od skoro počele da se renoviraju...
„U Rumuniji su uslovi mnogo bolji nego u Srbiji. To su ozbiljni budžeti. U Srbiji se, izuzev Zvezde, Partizana i još možda dva kluba igra rekreativno, bukvalno za novac koji može da ti obezbedi trenutan život i mir. Da preživiš. U Rumuniji se igra za ozbiljniji novac u šest-sedam klubova. Gradovi stoje iza timova. Iza Klužs takođe, a banka je vlasnik. Ne može Srbija da se poredi ni s Rumunijom, oni su otišli daleko ispred nas. Ni ja nisam verovao dok nisam otišao tamo. Sve bolji stranci dolaze, domaći igrači napreduju, više naših trenera i igrača ima. Kluž može da ostavi trag i u Evropi, ako se bude pravilno razvijao“.

Koliko je opasno za nas to što drugi tako drastično napreduju, dok mi stojimo u mestu ili čak nazadujemo u pojedinim stvarima?
„Loše sve to izgleda. Opasno je. Igrači se sve češće odlučuju da svoju sreću probaju na nekom drugom mestu. Sve je više onih koji nikada profesionalno nisu igrali ovde, nego u Rumuniji. Ekipe, jednostavno, mogu da plate više od naših srpskoligaša. Naši klubovi mogu eventualno da im pariraju jedino po tome što bi mladim igračima dali veću šansu, ali to je sve“.

U kojem gradu si najviše uživao u životu i košarci, a gde si se osećao najlošije?
„Najteže mi je bilo u Konji“, kao iz topa će Rašić:
„Odmah za Konjom je Trabzon, pošto su to dva najreligioznija grada u Turskoj. U Konji mi je bilo baš teško. Tradicionalno mesto, površine Istanbula, a ima samo milion stanovnika. Svi su tradionalni, žene su zamotane od glave, do pete. Ne možeš da vidiš ženu bez marame na ulici, nigde ne smeš da kreneš bez marame. Jedan mali tržni centar, kao i mali studentski deo gde može da se popije kafa i to je to. Nismo igrali evropska takmičenja, malo smo putovali i bili smo osuđeni na grad. Imao sam nekoliko drugara s kojima sam se družio, ali moja supruga je dosta patila jer je teško nalazila nekoga s kim može da provede vreme van kuće“.

Ostalo?
„Svi ostali gradovi u kojima sam živeo i igrao su bili lepi na svoj način i svuda smo lako nalazili prijatelje. Volimo da istražujemo, da putujemo i vidimo što više novih mesta i sredina. Bilo nam je lepo, gde god da smo bili. U Klužu sam proveo tri godine i mogu da kažem da mi je to druga kuća. Tu sam stekao najviše prijatelja, ostao sam u dobrim odnosima sa ljudima u klubu, grad mi je prirastao za srce“.

Imao si priliku da radiš s mnogo ozbiljnih trenerskih imena, a ko ti je ostavio najjači utisak?
„Tu bih se vratio na početak u FMP. Jedne godine su bili Klipa i Vukoičić, a taj period prelaska iz juniorske u seniorske vode je najteži i tu se dosta igrača izgubi. Njih dvojica su nam dosta pomogli jer su verovali u nas i trudili su se da nam olakšaju i da nas izvedu na pravi put. Najbitniji rad mi je bio u FMP kod njih dvojice“.

DULE, DUDA, MILOJE, SAVAN, NAVARO...

Duško Vujošević?
„Mnogo je vodio računa o svemu, mnogo je vremena posvećivao čak i nama starijima. Nisam baš ni bio tako mlad kada sam igrao kod njega. Bio je vrlo predan svakom od nas, poklanjao nam knjige, slao nas u pozorište, vodio računa o tome kako se ponašamo na terenu i van njega. Ipak, više je računa vodio o mlađima, pogotovo one koji su prelazili taj, najteži period iz juniorske u seniorsku košarku. Pratio ih je gde izlaze, šta rade, kako se ponašaju, kada idu na spavanje, kako se edukuju, šta rade u slobodno vreme, iz kakve porodice dolaze. Dule je bio svestran, čovek koji je sve radio“.

Dušan Ivković?
„Kao i Dule, velika trenerska imena, svako na svoj način poseban. Fantastično iskustvo sam imao sa obojicom i svako ko je radio s njima može da radi kao trener posle njih. Naučiš mnogo o svemu od njih, ne samo o košarci, već i o životu, odnosu s igračima, detaljima koji pravi razliku... Mi koji smo radili s njima u velikoj smo prednosti u odnosu na one koji nisu. Jer, stvarno smo mogli da naučimo mnogo od njih“.

Kod Dude je, kažu, bila vojnička atmosfera na treninzima?
„Gradski šmeker“, odgovara nam Rašić i dodaje:
„Ima on poseban šmek. Neviđeni autoritet. Mnogo ima znanja i životnog iskustva. Mnogo je teško bilo prodati mu neku foru“.

Slušali smo ranije priče i iskustva u radu s njim...
„Uh, bilo je tu mnogo zanimljivih anegdota. Evo jedne koju posebno pamtim. Njegova supruga je tokom priprema reprezentacije imala naviku da organizuje zajedničku večeru za celu ekipu i porodice u njihovoj kući. Dolazi jednom ona za naš sto i kaže: ’Ljudi, Duda je toliko igrača trenirao, ali zašto toliko voli Tea, to mi nikako nije jasno’. I onda smo mi na osnovu toga zezali, ne znam kako je ostao normalan posle toga (smeh)“.

Dejan Milojević?
„Kratko smo sarađivali, ali on je vrhunski trener. Jako se dobro radilo, iskreno sam mislio da neću moći da izdržim tempo sa tim klincima. Imao sam 32 godine, izdržao sve stoički. Radili smo po dva puta dnevno, bio je baš jak ritam treninga, momci od 21-22 godine prepuni samopouzdanja i energije, a Dejan im prenosi tu snagu i pozitivan stav. Dosta je klubova prošao kao igrač, promenio i trenera. Mnogo znanja može da prenese na mlade igrače, a pre svega radne navike“.

S kim si najviše voleo da igraš u karijeri?
„Igrao sam sa zaista mnogo kvalitetnih igrača, teško mi je da nekoga izdvojim. Pogledaj samo u reprezentaciji s kim sam sve igrao, pa u klubovima, Partizanu... Ali, nekako uvek posebno izdvojim Savana (Duško Savanović prim. aut.), jer je uvek bio drugačiji od drugih. Bio je sjajan košarkaš, ali su ga uvek potcenjivali. Uvek su ga gurali u drugi ili treći plan, jer je bio neko ko je talentovaniji. Ali, on je uspeo da se izbori za veliku karijeru. Mnogo inteligentan igrač i kao osoba. Veliki šaljivdžija, neverovatan lik, stvarno poseban čovek“.

A, ko ti je najteži protivnik s kojim si odmerio snage?
„To je lako – Huan Karlos Navaro. Njega je bilo najteže čuvati, prodavao nam je fore. Trči sprint i samo odjednom se zaustavi na deset metara od koša i izvlači na šut, a sve to sa strane izgleda kao da hoda. Pa onda oni flouteri, pa ne znaš da li će da šutne, da doda ili da ti proda fintu. Sudije su ga štitile... Ali, bio je neverovatan igrač. Mi smo imali specijalca za njega – Peru Božića. On je bio jedini koji je mogao da ga čuva“.

Kako si se odlučio za košarku?
„Pre košarke probao sam samo karate. Moj otac je bio košarkaš, pre nego što je krenuo da igra rukomet. Kao klinac je otišao u Zvezdu, bio talentovan. Nije mogao da izdrži tu razdvojenost od kuće, pa se vratio i zaigrao za Metaloplastiku u Šapcu. Imao je uspešnu rukometnu karijeru. Meni je karate bio dosadan, pa smo brat i ja krenuli na košarku. Od drugog razreda sam počeo i ostao tu do danas, a bratu se nije svidela košarka, pa je prešao na rukomet“.

Ko ti je bio idol dok si odrastao?
„Pa, ko drugi nego Aleksandar Đorđević“, pita nas Rašić uz osmeh i produžava:
„Uz Saleta, obožavao sam Dejana Bodirogu, a od evropskih asova Šarasa Jasikevičijusa“.

JOKIĆ FENOMEN, VASA RASTURIO, IDEMO NA ZLATO

Pred kraj, da prođemo i temu reprezentacije Srbije. Kako ti se čini ekipa za koju mnogi veruju da je najjača u poslednjih deceniju i po?
„Pogotovo je sada jaka, kada svi ovi Ameri otkazuju (smeh). Zlato već sija, vidimo ga iz daljine. Sale radi odličan posao s ekipom, atmosfera je fantastična i to je najbitnije. Ne možeš ti te momke naučiti nešto posebno za to kratko vreme. Hemija u ekipi, respekt prema treneru, poštovanje od trenera za igrače, da on zna kako da ih uklopi... To je važno za igrače. Da radi s njima, da uživaju kad su u timu. Oni su dva meseca zajedno i nemam dilemu da imamo najjači roster u ne znam ni sam koliko godina. Svi su se odazvali, pa je Sale na slatkim mukama. I već je bio pre skraćenja spiska i sada će mu biti posebno teško da odabere 12 najboljih. Znaš kako, trenerima je teško i kada nemaju igrače i kada ih imaju (smeh). Nikad nije lako“.

Kakve su nam šanse za zlato?
„Verujem da imamo odlične šanse, ko god da ode na prvenstvo. Moguće je. Gledaj, imao sam prilike da igram u reprezentaciji, a kada sam bio u Partizanu imali smo NBA putovanje, gde smo igrali protiv tamošnjih klubova. Tu nema mnogo razlike, izuzev u fizičkom aspektu, gde su oni zaista jako dominantni. Mnogo trče, skaču, jaki su u duelima... Mi imamo dosta igrača s NBA iskustvom i to mnogo znači. Ameri ne dolaze s najjačim zvezdama i znam da su momci svesni kakvu šansu imaju. Te priče o pritisku javnosti nisu toliko važne. Oni osećaju to, ali imaju fantastičnu priliku da se okite zlatom“.

Nikola Jokić je za kratko vreme postao košarkaški fenomen, prošle sezone je bio u najužem izboru za MVP nagradu, odveo je Denver do polufinala Zapada, a jedan je od igrača koji stalno napreduje. Kakav je utisak ostavio na tebe?
„Oduševljen sam, kao i svetska javnost. Iskreno, bio sam skeptičan kada je odlazio iz Mege u Denver, zbog tih fizikalija zbog kojih se ljudi odavno šale na njegov račun. Ali, dečko je pokazao da je stvarno inteligentan. S tim se rađaš. Pritom, hoće da radi, mnogo. Imao je veliki uticaj od Dejana Milojevića, koji mu je usadio radne navike. Bez velikog rada svaki talenat propada. Verovatno ni on nije očekivao da će napraviti takav uspeh. Sve je iznenadio, oduševio, ceo svet“.

Ima li neko iz nacionalnog tima da ti je ostavio poseban utisak kroz svoje nastupe u klupskoj sezoni?
„Svi su igrali dobro. Jokić odličan, Bogdan Bogdanović takođe. Gudurić je bio dobar u Feneru. Ali, Vasilije Micić je imao sezonu za pamćenje. Ne simpatišem Efes, ali on je tamo ostavio neverovatan pečat za kratko vreme, strašno je napredovao. Znam trenera s kojim je radio u Tofašu po odlasku iz Zvezde. Orhun Ene, sjajan čovek i trener. Dobio je veliku šansu, pokazao da može da igra ozbiljnu košarku. Onda je otišao kod Šarasa, gde je dodatno napredovao, da bi sada bio kod Atamana koji obožava srpske igrače. Dao mu je dosta slobode u igri, verovao mnogo, kao i Šejnu Larkinu. Verujem da će biti još bolji“.

Ne simpatišeš Efes, ali si igrao tamo?
„Istina. Industrijski klub. Oni su u vreme kada sam bio tamo dovodili decu i vojsku na tribine da navijaju. Samo da bi bilo što više ljudi. A, zato kada igra Fenerbahče to je krcata dvorana bila stalno. Kao Partizan kada igra. Vidim da se to sada promenilo, Efes je dosta napredovao, navijači dolaze sami da gledaju ekipu, zaslužili su uspeh koji im se dogodio“.

Poslednje pitanje – kako ocenjuješ svoju karijeru?
„Moglo je bolje, a moglo je i lošije. Kada bih mogao da vratim vreme promenio bih neke odluke, ali kada sam ih donosio mislio sam da su najbolje tada. Možda bih sačekao sa nekim potpisima, ne bih žurio. Recimo, posle Partizana sam mogao još da sačekam, da ne potpišem odmah za Trabzon. Bila je to ishitrena odluka, ali uplašio sam se bio NBA lokauta, gde igrači nisu potpisali ugovore tamo i onda je vreme prolazilo i prolazilo, a nisam dobijao ponudu koju sam želeo. Bilo je nekih interesovanja, ali se nije ništa desilo na kraju. Možda bih drugačije igrao, bio malo sebičniji. Opet, sve sam radio iz najbolje namere. Ali, to je život i sve se na kraju dobro završilo“.

Baš kao i ovaj razgovor, uz iskren osmeh i veliku zahvalnost...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star Sport

×