INTERVJU - Đanmarko Poceko: Nisam nasamario Srbiju, ali jesam naljutio Đorđevića

Uvek nas je nekako pobeđivao kada smo se najmanje nadali. Kada god je bio na klupi Italije, utakmice protiv Srbije dobijale su posebnu dimenziju. Harizmatični i temperamentni Italijan, čovek koji na klupi ne miruje ni sekund, godinama je umeo da pronađe način da iznenadi reprezentaciju Srbije i zada joj bolan udarac u trenucima kada su mnogi verovali da je pobeda unapred zagarantovana.

Reč je, naravno, o Đanmarku Poceku, nekadašnjem selektoru Italije, treneru ogromne energije i šarma, koji je sa Azurima umeo da napravi čuda protiv mnogo talentovanijih ekipa. Srbija to najbolje zna. Najbolnije uspomene vezane su za Berlin i Evropsko prvenstvo 2022. godine, kada je Italija pod njegovim vođstvom šokirala Orlove i izbacila ih već u osmini finala. Godinu dana kasnije, u Manili na Svetskom prvenstvu, ponovo je Poceko pronašao način da nadmudri Srbiju. Istina, taj poraz je tada razdrmao ekipu Svetislav Pešić, koja je potom stigla sve do velikog finala Mundobasketa.

Poceko je otišao sa funkcije selektora Italije posle Evrobasketa u Rigi gde nije pronašao način da zaustavi Luku Dončića. Sudbina ga je odvela u Istanbul, na prilično neočekivan način. Poziv je stigao od čoveka koji ga veoma dobro poznaje iz košarkaških krugova – Vladimir Micov, nekadašnji srpski reprezentativac i dugogodišnji evroligaški as, koji je nedavno postao generalni menadžer Galatasaraja. Upravo je Micov odlučio da poveri klupu temperamentnom Italijanu.

Mozzart Sport je imao priliku da sa Pocekom razgovara u njegovoj kancelariji na mestu gde je nekada stajala dvorana Abdi Ipekči, arena koja je kroz decenije donosila brojne radosti Partizanu, ali i nekadašnjoj reprezentaciji Jugoslavije. Razgovor je bez problema mogao da potraje satima – Poceko je pričao otvoreno, bez zadrške, uz pregršt emocija, anegdota i poštovanja prema košarci sa ovih prostora.

U prvom planu bile su, naravno, njegove utakmice protiv Srbije, ali i duboka fascinacija jugoslovenskom i srpskom košarkaškom školom, uz zanimljive priče o legendama poput Predraga Danilovića i Aleksandra Đorđevića.

Poceko (© MN Press)

Počeli smo ipak od najaktuelnijeg momenta...

Kako je zapravo došlo do toga da završite u Istanbulu? Rekli ste da vas je poziv poprilično iznenadio.
"Bio sam tokom Božića u Španiji, u Valensiji. Moja supruga je odatle, pa smo tamo bili sa porodicom zbog praznika i naše ćerke. Iako sam bio na odmoru, ja stalno pratim košarku. Mogu da kažem da sam u košarci 24 sata dnevno, gledam utakmice, pratim vesti, stalno sam na internetu. Ipak, tamo sam se malo isključio. Sećam se da sam čitao neke vesti o Vladi i bio sam srećan zbog njega. Ne mogu da kažem da smo bliski prijatelji, ali se poznajemo. Upoznali smo se još dok sam trenirao Sasari, a on radio u Milanu. Čak me je pozvao na svoje venčanje i tamo smo proveli neko vreme zajedno sa njegovom suprugom. Imao sam osećaj da poštuje moj rad", počinje Poceko razgovor za Mozzart Sport i nastavlja bez previše potrebe da mi postavljamo pitanja:
"Ja sam odrastao u Trstu i od malih nogu sam gledao jugoslovensku košaru. Mnogo poštujem vašu košarku i vaše znanje o igri. Mislim da je cela evropska košarka rasla gledajući NBA, ali tada je NBA bio mnogo daleko. Danas, iskreno, više volim da gledam evropsku košarku. Kada pogledate istoriju – imate Kićanovića, Dalipagića, pa Bodirogu, Danilovića, Đorđevića, Paspalja… Svaka decenija donese pet ili šest novih velikih igrača. Nemoguće je napraviti najbolji tim Jugoslavije svih vremena, moraš to da radiš po dekadama. Zato sam uvek srećan kada vidim bivše igrače u klubovima. Košarci treba više ljudi koji su igrali. Naravno, to ne znači da će automatski biti uspešni, moraš da pokažeš da možeš da budeš dobar trener ili generalni menadžer".

Dakle, Micov je odigrao ključnu ulogu?
"Da. Jednog jutra sam bio sa porodicom napolju i video sam da me zove Vlado. Iskreno, često se ne javljam na telefon, ali kada sam video njegovo ime rekao sam: "Moram da se javim.“ Pomislio sam da me zove da pita za nekog igrača, da traži savet. Zato sam se i javio, da mu pomognem. Počeli smo da pričamo i onda je vrlo brzo prešao na stvar. Košarkaši su takvi... Imamo 24 sekunde, kao u napadu. Ideš pravo na poentu. Posle razgovora sam pomislio da možda samo želi da ostanemo u kontaktu. Ali sam supruzi rekao: "Verovatno imamo 24 sata da donesemo odluku.“ Ona mi uvek kaže isto – da će me podržati gde god da odem, ali da ne može ona da odluči umesto mene. Odmah sam osetio da Vlado ima vrlo jasnu ideju šta želi da uradi. To nije lako u košarci. Dao sam sebi jedan dan da razmislim, a onda smo se ponovo čuli i vrlo brzo sve završili. To se često dešava među ljudima koji su igrali košarku, mnogo toga ide instinktivno. Eto, pre toga sam bio u Evroligi na klupi Asvela, ali nije svuda isto u Evroligi, nekada je bolje da budete trener negde drugde. Znam da su mu nudili velika imena, baš velika, a on je odabrao mene i to mi veoma znači. Ne mogu da vam kažem koja su to imena, ali ako mi ponudiš dovoljno para, možda ti i kažem a-ha-ha".

Poceko i Svetislav Pešić (© Starsport)

Kao neko ko evidentno poznaje naš mentalitet i košarku, prelazimo na najzanimljiviju temu. Okršaji sa Srbijom i činjenicu da je uvek pronalazio načina da nas pobedi. Neki će reći i da nas nasamari svojim šarmom i 'fazonima'... Sve ovo izazvalo je samo osmeh kod harizmatičnog, ali evidentno iskrenog Italijana.
"Ne! Nisam to uradio. To su sve bile emotivne utakmice, ja uvek uradim nešto glupo a-ha-ha"

Kreće u detaljniju analizu...
"Ako pogledate poslednje četiri utakmice, mislim da smo dobili tri. Košarka se promenila. Čak i kada imaš bolji tim na papiru, ništa nije sigurno. Sećam se utakmice u Manili. Srbija je vodila 15 razlike i izgledalo je da je gotovo. Tada sam sa klupe pozvao Điđija Datomea i rekao mu: „Treba mi dva ili tri koša.“ On je onda sam napravio seriju 10:0. Kada se to desilo, slavili smo kao da smo već dobili utakmicu, jer smo osetili da smo promenili tok meča. Naravno, protiv Srbije je uvek teško igrati. Imate ogroman talenat i igrače poput Bogdanovića, Jokića i ostalih momaka..."

Kako se sećate utakmice protiv Srbije na Evrobasketu 2022. u Berlinu? Tada je Italija uspela da izbaci Srbiju sa Nikolom Jokićem na čelu...
"Taj turnir je bio veoma težak za nas. Grupu smo igrali u Milanu i imali smo ogroman pritisak. Izgubili smo jednu utakmicu i postojala je šansa da ispadnemo već u grupi. Sledećeg dana smo dobili Hrvatsku i to nas je vratilo u život. Kada smo došli u Berlin, bili smo mnogo opušteniji. Igrali smo sa više samopouzdanja i dobre energije. Imali smo igrače kao što su Meli, Polonara i Fontekio. To su momci koji su pravi borci. Možda nemamo ogroman talenat kao neke druge reprezentacije, ali imamo mentalitet borbe. To me podseća na generaciju iz 2004. godine kada smo osvojili srebro na Olimpijskim igrama. Nismo imali najveći talenat, ali smo bili izuzetno čvrsti i borbeni. Ova generacija ima isti mentalitet, nikada ne odustaje i voli da se takmiči za reprezentaciju. Dogodilo se na toj utakmici Marko Spisu koji je iskočio i pogodio neke šuteve".

Vi ste bili isključeni sa tog meča.
"Ja uvek kažem za sebe da sam najgluplji na svetu, ali se uvek borim i dajem sve od sebe da pokušam da pomognem svojoj ekipi da pobedi. Pozdravio sam se sa svima, ali sam zapravo tražio mog velikog prijatelja Sašu Danilovića."

Poceko i Predrag Danilović (© MN Press)

Poceko je svoj selektorski mandat na klupi Italije završio na prethodnom Evrobasketu gde je Italija izgubila u osmini finala od Slovenije u Rigi.
"Cilj mi je bio da se ne obrukam i ispadnem glupan kada sam seo na klupu. Uvek je nešto posebno kada predstavljaš državu. Dao sam sve od sebe, kao i svim momci. Borili smo se uvek i nismo se obrukali. Što se tiče tog Evrobasketa, svi me pitaju zašto sam preuzimao na Luki Dončići. Verovatno je to greška, ali smo tako pokušali, bili smo blizu, ali desilo se što se desilo. Nekako si uvek pod posebnom pažnjom kada si selektor, svaka greška se udvotruči i gleda kao pod mikroskopom."

Spomenuli ste da imate mnogo anegdota sa srpskim igračima…
"Jedna od najpoznatijih je sa Aleksandrom Đorđevićem... Bože kakav sam glupak", nastavio je uz smeh koji je bio glavna karakteristika ovog razgovora...
"Bio sam mlad, imao sam 25 godina i u jednom intervjuu sam rekao da on protiv nas neće dati više od šest poena. Bio sam potpuno uveren u to. Ja prosto imam to samopuzdanje. Nemam dileme da mogu da ga zaustavim iako nikada nisam važio za sjajnog defanzivca. Tako da šta mi je bilo u glavi, niko ne zna... Utakmica počinje – on pogađa trojku. Sledeći napad – opet trojka i uz to ga fauliram. On je na liniji za slobodna bacanja. Nije prošlo ni minut od utakmice. U jednom trenutku šutira slobodno bacanje, lopta je u vazduhu, a on mi kaže: „Žao mi je, šefe… sedam poena.“ Tada sam pomislio: „Ja sam najveći idiot na svetu.“ Na kraju je dao više od 40 poena. To je bila velika lekcija za mene, nikada ne provociraj takvog igrača".

© MN Press

A kakav je vaš odnos sa Predragom Danilovićem?
"To je moj brat. Obožavam ga, gledam ga kao boga. Ljudi misle da je on nezgodan tip, ali on je pravi dasa, ima veliko srce, naravno ume da bude i 'zeznut'. Ponekad kada se šalim pomislim da sam preterao kada mu vidim facu. Onda se i ja uplašim a-ha-ha... On je mnogo dobar čovek. Evo i jednog primera koji nikada neću zaboraviti. Kada smo igrali u Italiji, svi najbolji igrači su bili u Italiji i ja se u nekom plej-ofu razboleo. Dobio sam obostranu upalu pluća, nisam mogao iz kreveta da ustanem. On me je zvao nekoliko puta i kada sam bio u bolnici, a bio mi je protivnik i motivisao me je da se vratim i takmičim. On je takav lik".

Nastavio je u dahu...
"On je bio jedan od onih igrača koji su te terali da budeš bolji. Imao je neverovatnu mentalnu snagu i ogromnu harizmu na terenu. Kada si igrao protiv njega, znao si da moraš da budeš na maksimumu jer će u suprotnom da te kazni. Takvi igrači su oblikovali evropsku košarku i zato sam uvek govorio da je jugoslovenska škola košarke nešto posebno".

Kada ste odlučili da postanete trener?
"Prestao sam da igram 2008. godine i prve dve ili tri godine sam samo uživao u životu, više nego što inače uživam, a ja volim da uživam. Ipak, znao sam da ću se u nekom trenutku vratiti košarci. Iskreno, više sam razmišljao o tome da budem generalni menadžer nego trener. Onda me je pozvao predsednik Capo d'Orlanda, kluba u kojem sam završio karijeru. On mi je bio kao drugi otac i nisam mogao da ga odbijem. Počeo sam tamo da radim kao trener, imali smo uspešnu sezonu, zatim još jednu i tako je sve krenulo. Ipak, možda ću jednog dana završiti karijeru u košarci upravo kao generalni menadžer", završava Poceko intervju za MozzartSport jer je početak treniga bio zakazan.