INTERVJU - Dimitris Itudis: Razmišljam na srpskom

Dimitris Itudis važi za jednog od najiskusnijih trenera u talasu mladih stručnjaka koji bi evropskom i svetskom košarkom mogli da vladaju tokom naredne dve decenije. Kao neko ko je rođen u Grčkoj ima usađen gen pobednika i velikog borca, nekog ko ne odustaje i svoje mišljenje brani do kraja. Tako je i postao jedan od najboljih stratega današnjice, što uostalom i najbolje potvrđuje njegova trofejna vitrina, koja već sada zahteva proširenje kako bi bilo mesta i za buduće pobedničke pohode. 

A ko je zapravo Dimitris Itudis? Nekadašnji student zagrebačkog Fakulteta za fizičku kulturu, veliki zaljubljenik u jugoslovensku košarku, čije su legende na parketu i kraj njega u najvećoj meri i uticale da mu karijera već sada bude ispunjena uspesima. Od Dušana Ivkovića i Željka Obradovića, preko Dejana Bodiroge, do Željka Rebrače, Miloša Teodosića, Dejana Tomaševića... Kao i svi veliki umovi obožava da čita knjige, fasciniran je grčkom mitologijom, a kao dokaz da u njegovom srcu gori plamen govori i činjenica da je bez ustručavanja umeo da uđe u ozbiljnu diskusiju sa Željkom Obradovićem, čiji je pomoćnik bio punih 13 godina. Nedugo zatim svoj odnos podigli su do kumstva i prijateljstva za ceo život.

Itudis za MOZZART Sport: Volim vruć ambijent u Areni! Takva atmosfera je dobra za košarku

Dimitris Itudis je u eksluzivnom razgovoru za MOZZART Sport, na čistom srpskom jeziku, govorio o odnosu sa Željkom i Dudom i kako je ostvario prvi kontakt sa ikonama evropske košarke. Kako je Željku umalo bio trener u Zagrebu. Otkrio je detalje koji su dosad bili malo poznati iz svlačionice Panatinaikosa. Pričao je i tome na čemu je javno zamerio prvom čoveku Evrolige Đordiju Bertomeuu, te svojim studentskim danima u Zagrebu i kako kada razmišlja naglas zapravo govori na srpskom...

MOJA LJUBAV PREMA SRBIJI NIJE TAJNA

Osim dugogodišnje saradnje i kumstva koje imate sa Željkom Obradovićem, vaš trenerski rad povezan je i sa mnogim srpskim igračima. Može se reći da postoji neka tajna veza između Srbije i vas?
„Moja ljubav prema Srbiji nije tajna. Osim velikog prijateljstva i kumstva sa Željkom imao sam toliko lepih trenutaka i sa Dušanom Ivkovićem. Imao sam tu sreću da sam radio sa velikanima srpske košarke, igračkim i trenerskim, a to se nastavilo i sada. Od Dejana Bodiroge i Tomaševića, preko Željka Rebrače, do Milenka Tepića, Miloša Vujanića, do Miloša Teodosića... Kada bih počeo da nabrajam, verovatno bih nekog zaboravio, pošto sam radio sa toliko velikih asova“.

Svi znaju naše legende kao asove na terenu, retko ko ih poznaje iz ugla kao što ste to vi imali priliku. Možete li malo da nam približite o tome kako ste ih vi doživeli?
„Dejan Bodiroga je rođeni pobednik. Kada lopta dođe u njegove ruke, vi ste znali da će se to dobro završiti. On je znao da iskreira akcije kako je malo ko umeo. Otprilike u isto vreme za PAO je igrao i Željko Rebrača, a svi znamo kakav je on igrač bio. Takav je i kao čovek. Ne zaboravite da je 2009. godine, kada smo osvojili titulu u Berlinu, Dušan Kecman bio član jedne timčine, u pravom smislu te reči. Sve su to veliki profesionalci bili, a pre svega veliki ljudi. I dan-danas sa njima imam dobar kontakt, da ne zaboravim i Tomaševića, Pekovića, Vujanića. Srbi kao narod moraju da budu ponosni na sve igrače koje su imali i koje sada imaju“.

Nadaleko je poznato da ste sa Željkom Obradovićem imali plodnu saradnju (pet titula evropskog šampiona, jedanaest pehara državnog prvaka i sedam trofeja u grčkom Kupu... prim. aut.). Ipak, malo se zna o tome kako je izgledao vaš prvi kontakt sa jednim od najvećih trenera svih vremena?
„Prvi kontakt uspostavili smo 1993. godine u Holandiji. Željka sam upoznao preko Dude Ivkovića, koji mi je dao materijal za jedno predavanje. Željko je tada bio gost sa Huventudom, koji je trenirao, ja sam došao kao trener Zagreba. Igrali smo u Akeršlotu, jednom malom gradiću u severnoj Holandiji. Tamo smo razmenili brojeve telefona i ostali na vezi u narednim godinama“.

ŽELJKO I JA SMO ZAMALO SARAĐIVALI U ZAGREBU

Otkrio je zatim Dimitris Itudis da je njihova saradnja mogla da počne mnogo pre Panatinaikosa, već u Zagrebu početkom devedesetih godina...
„Eto kakva je sudbina... Željko Obradović je trebalo da dođe u Zagreb kao igrač! Sve je praktično bilo dogovoreno. Boško Božić, koji je tada bio glavni trener Zagreba, imao je dogovorene sve uslove saradnje sa Željkom. Ali Žoc je onda dobio trenerski posao u Partizanu. I hvala bogu što se to dogodilo, jer je svet dobio jednog izvanrednog trenera. Eto, nismo se tada našli, ali jesmo te 1993. godine, a onda se dogodila i 1999. godina, kada smo zajedno došli u Panatinaikos“.

Kako i kada ste se odlučili da pružite ruku treneru Obradoviću i zajedno preuzmete PAO?
„Moram da kažem da ne mogu da budem objektivan kada govorim o Željku. On je moj veliki brat i kroz toliko smo životnih situacija prošli da jednostavno ne mogu da gledam stvari iz drugog ugla. Željko je bio u Solunu kada me je prvi put pozvao. Ja sam u to vreme bio trener solunskog Menta i dogovarao sam sledeći ugovor. Ali usledila je priča sa Željkom. Zajedno smo otišli do Atine u junu 1999. godine i eto - ostali do juna 2012. Rečima ne mogu da opišem koliko meni znači sve što smo zajedno postigli, ne samo na poslovnom planu, već i kao prijatelji“.

Toliko titula je iza vašeg zajedničkog rada, ali da li imate određenu koja vam je najdraža?
„Moram da istaknem da sam iz sveg srca zahvalan i Željku i Dudi za sve što su uradili za mene. Među nam je, ispred svega, ostalo jedno veliko prijateljstvo i kumstvo za ceo život, jedna neraskidiva veza. Niko od nas u vreme kada smo počinjali nije znao kako će naša veza izgledati i kakav ćemo odnos imati. Naša veza je građena oko košarke, ali i ljudskih vrednosti. To što je on u Fenerbahčeu sada, a ja u CSKA – nema nikakve veze. Mi ćemo svake godine naći određeno vreme kako bismo bili zajedno i odmarali se sa svojim porodicama“, istakao je grčki stručnjak, a onda nastavio:
„Eh, toliko je emotivnih trenutaka ostalo iza nas, toliko uspeha, pobeda, titula... Ali ako bih baš morao da izdvojim neku onda je to prva evropska titula koju smo osvojili zajedno, u sezoni 1999/2000 u Solunu. Ja sam bio u posebnom stanju pripravnosti, igrali smo finale protiv Makabija. Kada je Oded Kataš pogodio trojku za 63:57 pitao sam Željka da li treba da uzmemo tajm-aut da nacrtamo odbranu, a on se samo okrenuo i rekao: 'Ma šta ti je čoveče, mi smo šampioni Evrope, smiri se'. Na semaforu je bilo nešto manje od minuta, ali on je bio toliko siguran u pobedu. Njegov stav me je odmah uverio da smo na pravom putu i to je nešto što ću zauvek pamtiti“.

ZNALI SMO ŽELJKO I JA DA VIČEMO JEDAN NA DRUGOG...

Setio se u međuvremenu Itudis i finala iz 2002. godine, u Bolonji...
„Tada smo bili favoriti, iako smo igrali protiv domaćeg Virtusa. Postoji jedna priča koju ni ovom prilikom ne smem da otkrijem. Imali smo Željko i ja jedan emotivan razgovor koji smo vodili nakon što smo postali šampioni... Igrači su slavili, novinari su bili u svlačionici, a mi smo se pomerili sa strane, bukvalno smo otišli do tuševa. Razgovarali smo nekoliko minuta i moram da kažem – bilo je jako emotivno“.

Možete li, ipak, da nam otkrijete bar neki detalj tog razgovora?
„To je nešto o čemu nikada nismo javno pričali ni on, ni ja. Nažalost, moraću da vas uskratim za detalje, ali to je nešto o čemu i dan-danas govorimo Željko i ja, ali privatno. I ta mi je titula jako draga, iz tog aspekta“.

Koje su pozitivne strane dugogodišnjeg rada sa Željkom?
„Moja je uloga bila da mu predstavim sve vrline i mane protivnika kroz analizu i ono što je krasilo naš odnos jeste da to nije bio jedan tipični odnos glavnog trenera i pomoćnika. Željko je meni dao određenu slobodu u radu, na treningu, pripremi utakmice, u toku utakmice. Imao sam posebne zadatke na određenim delovima taktike i odbrane... Sve to dovelo je do jednog nivoa koji je prosto bio savršen. Osim toga – imao sam priliku da radim u Panatinaikosu i jako sam zahvalan navijačima i braći Janakopulos, jer da nije bilo njih ne bi bilo svega što smo postigli. Veza koju smo mi imali sa igračima, navijačima i braćom Janakopulos naveliko je uticala na veliki uspeh koji je napravio Panatinaikos u godinama koje su dolazile“.

A negativne, ako ih uopšte ima?
„Negativne ne postoje, apsolutno nijedna. Čak i kada smo imali nesporazume, kada se oko nekih stvari nismo razumeli, uvek je dobijao tim, pobeđivala je ideja“.

Grčki strateg otkrio nam je i detalje koji ostali u četiri zida.
„Mi smo stalno imali sastanke pre nego što se pojavimo pred igračima da im iznesemo strategije. Bili smo sami, u četiri zida. Tada se dešavalo da se otvoreno naša razmišljanja mimoilaze, da se 'tučemo', da vičemo jedan na drugog... Ali kada smo izlazili pred igrače, znalo se da je Željko prvi trener. Ali - ponavljam – uvek je pobeđivala jedna ideja. On je imao beskrajno poverenje u mene i zaduženja koja mi je dao, jer je znao da će tim funkcionisati savršeno na više nivoa“.

Pomalo je čudno čuti takvu priču, ali vi se očigledno niste bojali da kažete sve što mislite?
„Nebitno je da li je u pitanju političko pitanje, društveno, porodično, bratsko ili bilo kakvo – nikada nije dobro kada pored sebe imaš nekog ko će stalno pričati: 'Da, u pravu si'. Naravno, nije dobro ni kada imaš i suprotan slučaj, već da imaš čoveka koji će imati argumente. Da kaže da ekipa može da igra na jedan način koji je drugačiji od trenerovog razmišljanja. Jednostavno, takav je naš odnos bio. Ja sam radio analize i uvek sam govorio iskreno šta ja mislim i kako ja mislim da treba da igra ekipa. To nije značilo da sam ja u pravu, ali je bitno da je spoj naših mišljenja rađao pobedničku ideju“.

Da li je to, u stvari, ključ istorijskog uspeha koji je Panatinaikos ostvario?
„Da budem jasan – Panatinaikos je imao Željka Obradovića kao glavnog trenera i mene kao njegovog saradnika koji je imao određenu slobodu. Sve što je PAO napravio tih godina – on je stvorio. Ali i on je rastao u tim godinama, podizao svoje trenersko znanje i došao do ovih visina. On je bio vođa, general, on je zaslužan za uspeh. Ja sam bio tu i radio sam, i jako sam ponosan na sve što je ostvareno. Malo je poznato da sam ja u tim godinama saradnje sa Željkom odbio tri dobra i jaka poziva da budem prvi trener samo kako bih ostao da radim s njim. Bio sam mnogo srećan u Panatinaikosu i zadovoljan. Ostao sam jer sam već tada imao vrlo odgovoran posao. Hemija koja je postojala u timu svih tih godina, to je ključ uspeha bio. Mnogo sam ponosan na to što su mnoge generacije dolazile i prolazile, što su mnogi veliki igrači bili i ostali, a što je hemija ostala izuzetno jaka. Od Bodiroge smo svojevremeno prešli na Fragiskosa Alvertisa, a onda i na Dimitrisa Dijamantidisa, koji evo sada završava karijeru. Panatinaikos je institucija i svi igrači znali su da su morali da budu ispod sistema i da sve polazi od trenerove ideje“.

A MOGAO SAM DA STUDIRAM U BEOGRADU...

Postoji i priča o vašim pripremama na Zlatiboru. Kako je to izgledalo tih godina?
„Ooo, to je posebna priča. Bilo je mnogo lepo. I naš odlazak u Sirogojno i kako nas je Dragan Kićanović dočekao tamo... Svi smo se osećali kao kod svoje kuće. Doduše, igrači možda malo manje, ali Željko i ja smo bili kao svoj na svome. Ali i njima je bilo lepo“.

Šta vas je navelo da studije završite u Zagrebu?
„Bila je to 1988. godina. Tada je bila velika Jugoslavija i ja sam prvo došao u Beograd. Zagreb je godinu dana ranije imao Univerzijadu, zbog čega je izgradio jedan jak fakultet. Beograd tada nije imao trenersko usmerenje, već si morao da ideš na Višu trenersku školu. U Zagrebu je to bilo i u to vreme taj fakultet se borio sa Univerzitetom u Štutgartu ili Dortmundu za prvo mesto u Evropi. Ne mislim ništa loše o beogradskom fakultetu, ali tada je kvalitet bio na strani zagrebačkog. Zbog svega toga odlučio sam se da studiram tamo. I mislim da sam napravio najbolju odluku u životu“.

Kako je izgledao vaš život u tadašnjoj Jugoslaviji?
„Kada sam došao nisam znao da 'beknem' na vašem jeziku. Zato sam prvu godinu učio jezik, kako bih naučio da govorim pravilno. Taman kada sam sve naučio i počeo da se bavim naukom počeo je haos u zemlji, ali ja sam i dalje studirao, uprkos tome što je bilo rata na sve strane. Tada sam stekao jedno veliko prijateljstvo, jer sam Dudu Ivkovića upoznao 1989. godine u Zagrebu“.

Priča se da dosta često, kada razmišljate naglas, to činite na srpskom jeziku. Da li je to istina?
„Da, to je tačno“.

A da li je istina da to, između ostalog, radite kako biste onemogućili protivnike da vas razumeju šta govorimo?
„Ne. Možda se to dešava nesvesno, ali ja se nikad nisam tako postavljao svesno. Pazite, 13 godina saradnje sa Željkom, još sedam u Zagrebu, malo li je? Zamislite kada sam se vratio u Grčku, dešavalo mi se da odem u samoposlugu da kupim namirnice i onda kasirki kažem 'hvala' na srpskom, a ona me gleda čudno, a-ha-ha. To je sve stvar navike. Treninge vodim ili na engleskom ili na srpskom“.

Sa Milošem Teodosićem komunicirate na srpskom isključivo?
„Kada smo sami, onda da, ili u situacijama kada hoću nešto da mu sugerišem na terenu onda pričamo na srpskom. Inače, kada je tim tu – onda na engleskom“.

Kakvo je vaše viđenje sezone koju CSKA ima sada?
„Mislim da je sve baš onako kako treba da bude. Prvi smo u VTB liga mesec dana pre nego što se završi ligaški deo takmičenja, a to nije mala stvar. Grupnu fazu Evrolige završili smo kao prvi, možda i najtežu grupu u Top 16 fazi ikada prošli smo takođe kao prvi. Sada vodimo sa 2-0 u plej-ofu protiv Zvezde. Mislim da bolje od ovoga ne može u ovom delu sezone. Da li smo mogli da igramo bolje? Sigurno".

CSKA NE TREBA DA BUDE HARLEM GLOBTROTERS, ALI...

Kako igrati bolje kada ste najefikasnija ekipa u istoriji Evrolige i igrate najofanzivniju košarku u Evropi?
„Treba istaći da igramo napadački, kvalitetno, da imamo igru koja ima plan, ideju. Imamo mi svojih nedostataka i mana, ali radimo na tome da uvek budemo bolji. Želimo da igramo tako da uvek možemo da pobedimo, ali i da ujedno budemo atraktivni i efektivni. Ne da budemo atrakcija kao Harlem Globtroters, već da budemo profesionalni tim koji mora da pobedi. CSKA je uz Panatinaikos, Olimpijakos, Barselonu, Real i neke druge klubove tim kod kojih uvek stoji ono 'mora'. Odnosno – da mora da pobedi. I nije lako nositi se tim, ali ja volim takav pritisak, volim kontstruktivne kritike, sugestije i pozitivan presing, koji te uvek drži u stanju pripravnosti“.

Od poslednje evropske titule koju je osvojio CSKA prošlo je osam godina. Da li je konačno došlo vreme da i Armejci dođu do titule?
„Pazite, ja mogu da kažem šta god hoću, ali ne mogu da pričam o tome da li je došlo vreme ili ne. Moramo da stavimo činjenice na sto i kažemo šta je ono pravo. A koje su činjenice? To da je CSKA u poslednjih 13 F4 turnira igrao na 12. To da imamo šansu da igramo i sledeći F4. To je već uspeh“.

EVROLIGA MORA DA MENJA KONCEPT

Međutim, Itudis je imao i određene zamerke na sadašnji format Evrolige.
„Ja sam jedini koji je naglas rekao gospodinu Đordiju Bertomeuu svoje mišljenje, ujedno i predstavljao mišljenje CSKA. Gledajte, rekao sam mu da imam veliko poštovanje prema konceptu F4 turnira, jer sam bio deo jednog velikog uspeha sa Panatinaikosom. Ali kada tražite od jednog tima da igra grupnu fazu, koja manje-više ne znači mnogo, jer je faktički nebitno da li si četvrti ili prvi na tabeli... Onda tražite da igrate Top 16 fazu, koja ja vrlo jaka, pa onda plej-of koji je još jači i emotivniji... A onda odjednom prelazite na Fajnal for, gde jedna utakmica odlučuje sve... Mislim iskreno da je vreme da dođe do određenih promena, da se uvede plej-of sistem i u samoj završnici. Jer, vidite i sami koliko su uzbudljive serije u četvrtfinalu“.

Mislite da će se i to promeniti?
„Ja verujem da će se to desiti jednog dana. Kada – ne znam. Ali vidi se da klubovi imaju afinitete ka tome da se zaista uvede i taj plej-of sistem u samu završnicu, što je dobro. Jer će samim tim povećati gledanost u svim evropskim zemljama“.

A kako gledate na promene koje će se desiti od naredne sezone – ligaški sistem sa 30 kola, pa četvrtfinalna serija, polufinale i finale?
„Treba prvo da uđemo u taj sistem, pa da vidimo. Jasno je da će biti interesantno, ali biće tu mnogo zavrzlama oko kalendara. Jer dešavaće se da se igraju utakmice jedna za drugom gde ćemo praktično ići i na po nekoliko gostovanja uzastopno. Na primer, igramo u Beogradu, pa putujemo za Atinu odmah i onda u Istanbul pre nego što se vratimo kući. A između toga treba 'uglaviti' i domaće prvenstvo. Tu onda može da se dogodi situacija kao iz ove sezone – da putujemo iz Barselone za Moskvu, promenimo dve vremenske zone, a onda idemo još istočno i promenimo još pet vremenskih zona do Krasnojarska. To nije lako za igrače, jer će oni konstantno biti u ritmu, imaće izuzetno gust raspored, pa još reprezentacije... Zato se često dešava da imamo igrače koji su povređeni“.

Vaš komentar o raspletu u sadašnjem plej-ofu?
„Pogledajte samo koliko je tu zanimljivih utakmica, koliko je uzbudljivo. Zato mislim da treba uvesti promene. Košarka živi za plej-of! Ako je nama cilj da pratimo NBA košarku, onda se treba ugledati do kraja, a ne ići jednim sistemom, pa preći na drugi. Što se utakmica tiče – mnogo je jakih protivnika i gledao sam sve utakmice izuzev druge koju je Fenerbahče dobio protiv Reala jer smo mi igrali u isto vreme kad i oni pa nisam imao vremena. Sve je otvoreno, mada je Fenerbahče pokazao određenu dozu dominacije u prva dva meča, kao i Barselona nad Lokomotivom. Laboral i Panatinaikos pokazali su dve potpuno različite utakmice, jer PAO praktično nije pokazao neku borbu u prvom meču, ali su se zato lavovski borili u drugom. Ne treba zaboraviti da Laboralu fale Hanga, Kozer i Sengelija, što je mnogo“.

O ratu na relaciji Evroliga – FIBA?
„Ne volim da pričam o tome jer sam pre svega trener, ali moram da kažem kao neko ko jako voli ovaj sport – uveren sam da košarka najviše gubi. Voleo bih da košarka može da ima jedinstvo, to je ono što nam fali, da nema odvojenih pravila i takmičenja. Ljudi znaju šta znači košarka i iskreno se nadam da će se pronaći način kako bi jedni i drugi išli ruku pod ruku“.

(FOTO: MOZZART Sport / Branko Starčević)