INTERVJU: JAKA BLAŽIČ - Ko ne skače ni Slovenac

Nismo slučajno čuvenu pesmu navijača reprezentacije Slovenije iskoristili kao naslov intervjua sa Jakom Blažičem. Stara fraza koja se često koristi u sportu, a košarka naravno nije izuzetak, glasi kako kroz karijeru treba ići polako, uvek „korak po korak“. Simpatični Slovenac je izgleda izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer njegov napredak u poslednje dve godine ne meri se koracima, već skokovima!  

Sud navijača je možda i najmerodavniji, a ne pamtimo kada je neki novajlija na Malom Kalemegdanu tako brzo osvojio srca Delija. Nekadašnji igrač Olimpije učinio je to na čist talenat i adrenalin, igrom u kojoj nema mnogo „filozofije“. Dečko bukvalno „jede parket“ i Zvezda je, već sada se može reći, njegovim angažovanjem napravila pun pogodak.
“Sve što mogu do sada da kažem je isključivo pozitivno, o gradu, klubu, navijačima… Bolje sam se snašao u Beogradu nego u Ljubljani. Osećam se lepše, ne znam zbog čega. Prosto rečeno, više mi odgovara način života ovde, jer ima dosta toga što može da se radi”, kaže Blažič na početku razgovora za MOZZART Sport.

Koja ti je bila prva pomisao na Crvenu zvezdu kada si dolazio?
“Delije! One prave neverovatnu atmosferu. Sport ti donosi popularnost, novac i mnogo toga dobrog, ali sigurno da ti najviše prija kada uz sebe imaš publiku koja te nosi na gotovo nestvaran način. Nema lepše stvari u životu jednog sportiste.”

Prvi pravi spektakl u režiji Delija video si u 1. kolu Evrolige protiv Lokomotive?
“Sećam se da sam došao u Arenu sat i po ranije. Svi su već bili na svojim mestima i aplaudirali. Neverovatno! To utiče na tebe da budeš mnogo bolji na utakmici, fizički i emotivno. Veća je motivacija, stvarno ti takva podrška mnogo pomaže da pobediš.”

Da li ponekad imaš tremu?
“Pre utakmice imam sigurno, međutim, to je pozitivna trema. Jedva čekam da počne meč. Kako budem sticao iskustvo verovatno će biti drugačije, ali sigurno je da nikada neću biti ravnodušan na takvu atmosferu.”

Navijači Crvene zvezde su te fenomenalno prihvatili, za kratko vreme postao si njihov ljubimac?
“Koliko sam mogao da primetim na utakmicama, stvarno se čini da su pozitivno reagovali na sve što sam do sada pružio. Ne čitam mnogo sportske novine, ne pratim forume i komentare, pa sa te strane možda nemam odgovarajuću sliku. Dogodi se često da me na ulici zaustave, zamole za autogram ili sliku. Ljudi stvarno mnogo prate košarku u Srbiji.”

Imao si nedavno veliki doprinos u dve važne pobede Crvene zvezde – prvo protiv Lijetuvos Ritasa u Evroligi, potom i Partizana u regionalnom takmičenju kada si ubacio ključne poene?
“Trijumf protiv Litvanaca morali smo brzo da zaboravimo, baš zbog utakmice protiv Partizana. Šteta, jer bio je to dobar osećaj, zbog prve pobede pred našim navijačima u Evroligi posle mnogo vremena. Osećali smo svi ogromno zadovoljstvo po napuštanju dvorane. Partizan i derbi? Igrali smo na gostujućem terenu, pred njihovim navijačima, ali nismo ni mi bili bez podrške. Naši navijači su baš bili glasni, a iznenadilo me je njihovo prisustvo, jer sam mislio da ih neće biti. Očekivao sam samo crno-belo. Iskreno, nisam gledao prethodne derbije. Pravili smo neke greške, ali je bitno da smo osvojili bodove i pobedili Patizan. Znam koliko to znači navijačima Crvene zvezde.”

Može li da se povuče paralela između igranja za Olimpiju u Evroligi i Crvenu zvezdu?
“Dve godine sam igrao za Zmajčeke u Evroligi i sigurno je bilo važno ostvariti dobar rezultat. Međutim, imam utisak da u Ljubljani navijači nisu toliko dušom uz klub kao što je slučaj ovde. Samim tim je potpuno drugačiji osećaj. Ne znam, stranci dođu tamo i igraju malo za sebe, malo za Olimpiju, kako bi se potom prodali i otišli u bolji klub. Ovde se igra zaista za tim i pobedu. To je po meni osnovna razlika.“

Da li može da se poredi ambijent u Areni i Pioniru?
“Rekao bih da su u Pioniru navijači „nad glavom” svima, protivničkim igračima, sudijama i ogroman je impuls sa tribine. Tu su zaista naš šesti igrač. Arena ima prednost u tome što je veća, može da stane veliki broj navijača. Na oba mesta oseća se velika podrška.”

Kako vidiš sebe u dosadašnjem delu sezone?
“Mogao sam bolje u svakoj utakmici do sada. Pravio sam greške koje se trudim da ispravim i da ih ne ponavljam. Emocija me vodi ponekad u grešku… Ima još mnogo prostora za napredak u mojoj igri, ali mislim da sam se uklopio. Moram da nastavim da radim, da napredujem. Ugovor sa Zvezdom imam na tri godine, biće još mnogo utakmica.”

Klubu ide odlično, Crvena zvezda trenutno vodi u ABA ligi?
“Dobili smo Partizan i Cedevitu, što je velika stvar. To nam je cilj – da suverenom igrom idemo do kraja i da pokušamo da osvojimo regionalno takmičenje. Iskreno, mislim da imamo najbolji tim u ABA ligi. Međutim, to moramo da dokažemo na terenu. Sve ćemo učiniti da se to dogodi.”

Ipak, mnogi bi rekli da je osnovna ambicija Zvezde osvajanje titule u domaćem prvenstvu i prekid Partizanove  dominacije?
“Mnogo je vremena prošlo od kada je klub bio šampion Srbije. Naravno, ljudi mi pričaju kako nam je to takmičenje veoma bitno. Sezona je duga, ima 70 do 80 utakmica i o svemu će se odlučivati na kraju. Čvrsto verujem da ćemo kroz trening i takmičenje biti još bolji i doneti klubu i navijačima toliko željenu titulu.”

Mediji izuzetno pomno prate sve što se događa Crvenoj zvezdi. Osećaš li pritisak zbog toga?
“Ne, možda zbog toga što nisam iz Srbije. Na internetu gledam slovenačke sajtove. Ipak, sve mi bude jasno kada dođem na utakmicu.”

Koliko u Sloveniji prate tvoje partije od dolaska u Srbiju?
“Sigurno je da prate, možda i zbog toga što igramo u istoj ligi sa Olimpijom i Krkom. Novinari često zovu, traže srpski broj, ali… U Sloveniji se vodi računa o karijerama igrača koji su u inostranstvu, ljude to dosta interesuje.”

Da li je za tebe košarka oduvek bila sport broj jedan?
“Nije. Odrastao sam na Bledu i čak osam godina sam bio u hokeju. Izvesno vreme sam paralelno trenirao i košarku. Znam da su to dva potpuno različita sporta i da možda izgleda čudno. Imao sam koš ispred kuće, prvo sam često iz zabave ubacivao loptu i kasnije počeo da treniram. Majka me je odvela na prvi trening. Hokej sam napustio pre srednje škole, tada sam se totalno zaljubio u basket. Prvi profesionalni tim sam imao možda kasno, sa 19 godina, pošto je porodica htela da to bude posle završene srednje škole. Upisao sam u Sloveniji Ekonomski fakultet, ali je teško studirati i baviti se profesionalno sportom. Videćemo šta će biti posle karijere. Ukoliko mi bude potreban fakultet sigurno ću ga završiti.”

Imao si koš u dvorištu, da li su se tvoji roditelji bavili sportom?
“Majka Ksenija je trenirala odbojku, otac Dušan je trener u Skijaškom savezu Slovenije. Nekada sam skijao, ali to ne radim već pet-šest godina. Oduvek sam usmeravan i vaspitavan u sportskom duhu. Mnogo saveta sam dobio od roditelja. Roditelji su u dobroj meri zaslužni za sve što sam do sada postigao u karijeri.”

Imaš 23 godine, koje su tvoje profesionalne ambicije?
“Nije fraza, ali stvarno sada razmišljam samo o Crvenoj zvezdi. Posle završetka ugovora razmišljaću šta i kako dalje. Sigurno da imam ambicije da dugo igram na evroligaškom nivou. Naravno, NBA je san svakog košarkaša, a ja nisam izuzetak i ukoliko bude prilike, iskoristiću je svakako.”

Šta bi izdvojio kao svoj najveći kvalitet u igri? Gde si još uvek „tanak“?
“Rekao bih da moji kvaliteti dolaze do izražaja na „otvorenom terenu“, kada dobijem loptu i povučem kontru, kada imam dosta slobode, jer tu mogu da koristim brzinu. I dalje imam prostor da napredujem u šutu i odbrani, pravim greške i moram da ih ispravim ukoliko želim da budem vrhunski igrač. Suštinski, mogu da radim na svim elementima. Nisam toliko mlad, ali postoji način da idem napred. Srećom, kod trenera Dejana Radonjića se radi mnogo na treningu i to veoma ozbiljno i dobro. Ujutru je individualni trening, kasnije se ostaje i šutira. Jak ritam treninga u Crvenoj zvezdi je nešto što mi izuzetno odgovara.“

Gde je sada evropska košarka u odnosu na NBA? Sigurno pratiš zbivanja i u ostalim grupama Evrolige?
“Evropska košarka je svake godine sve bolja, ljudi to osećaju. Evroliga se stalno približava NBA, pokazuju to i utakmice između evropskih i američkih timova pred početak sezone. Ne bi me čudilo da možda ekipa iz Evrope uskoro zaigra u NBA. Što se tiče ove sezone u Evroligi očigledno je da su u prvom planu Fenerbahče, CSKA, Real i Olimpijakos. Fener se mnogo pojačao dolaskom Željka Obradovića i možda je prvi na listi kandidata za osvajanje trofeja. Ipak, ne bih ga izdvajao iz pomenute grupe od četiri tima, tu svako svakog može da pobedi.”

Koliko si upoznao Beograd?
“Slobodno vreme koristim za druženje sa uglavnom mlađim igračima iz Srbije. Provedu me po gradu i onda razgledam. Dosta smo bili po tržnim centrima, odemo negde na klopu, obiđemo Knez Mihailovu, tamo je super. Postoji mnogo restorana u koje možeš da odeš na dobru večeru posle treninga, kada si umoran. U Ljubljani nema toliko velikih tržnih centara kao što su Ušće ili Delta. Ne osećam nostaligiju, ukoliko je to pitanje. Svi u klubu su spremni da mi pomognu, šta god da mi treba. Osećam ljubaznost na svakom koraku, nemam nikakvih problema. Kao da sam kod svoje kuće.”

Koliko je rigorozan režim ishrane profesionalnog košarkaša?
“Recimo da jednom nedeljno možemo da imamo malo veću slobodu u izboru. Mora da se vodi računa, to jednostavno traži profesionalni sport, ali bih rekao da je sve što sam probao odličnog ukusa! Dženkins i ja smo u istoj zgradi i imamo, hajde da tako kažem, našu kuvaricu koju bih pohvalio, jer je sve što spremi baš, baš dobro.”

 Živiš na Senjaku, čuvenom „zvezdaškom naselju“. Kako ti se čini kraj?
“U blizini sam Topčiderske zvezde, kod restorana Šeher. Otišao sam tamo jednom, nije loše. Kad god me neko pita gde sam, orijentišem se prema Šeheru. Prijatan je kraj, nije blizu Pionira, međutim, brzo sam upoznao saobraćaj u Beogradu i uvek krenem na trening sat vremena ranije, kako slučajno ne bih zakasnio.”

Da li su i ostali zvezdini stranci u komšiluku?
“Jeste Demarkus Nelson. Ostali su, koliko znam, u delu grada koji se zove Bežanija. Možda sam i pogrešio, stvarno još uvek ne poznajem dobro Beograd.”

Da li su te posetili bliski i dragi ljudi iz Slovenije?
“Moja devojka često dolazi, posetili su me otac i majka, uskoro će doći i sestra. Očekujem je oko Nove godine. Ima dosta mesta u stanu, pa će biti i mnogo gostiju na moje veliko zadovoljstvo.”

Ko čini tvoj krug prijatelja?
“U Sloveniji moj najbolji drug je Luka Rupnik, takođe igrač Olimpije. On je tu među najbližima, sa još nekim drugarima. Ovde se najviše družim sa Dženkinsom, Cvetkovićem i Mitrovićem. Mnogi od saigrača imaju porodice i malo drugačiji ritam, ali sam sa svima super.”

Kako si reagovao na prvi sneg u Beogradu?
“Ovde sam bio prvi put bio letos i kada sam potpisao ugovor pržilo je sunce, a evo sada sam u totalno drugačijem ambijentu, a-ha-ha... Pa nije loše po snegu, ali sam morao zbog vas novinara da igram basket napolju, pa nije baš bilo prijatno. Šalim se malo naravno... Volim sneg, naročito kada dođe decembar, to je za nas Slovence prirodno.”

MALJKOVIĆ  JE LJUDINA I ČOVEK ZA POŠTOVANJE

Bio si deo slovenačke reprezentacije koja je na Evropskom prvenstvu u tvojoj zemlji osvojila peto mesto?
“Debitovao sam za reprezentaciju, stekao novo iskustvo i stigao u Zvezdu kao bolji igrač. Napredovao sam za vreme šampionata, jer sam igrao sa Goranom Dragićem, Boštjanom Nahbarom i ostalim dokazanim igračima, što je vrlo značajno za moj razvoj. Imali smo veliku podršku cele zemlje, svi su bili uz nas. Bodrili su nas po ulicama, dok smo autobusom išli na utakmice, zemlja je živela za to takmičenje. Očekivala se medalja bez koje smo nažalost ostali, ali obezbedili smo plasman na Svetsko prvenstvo u Španiji. Generalno gledano, bilo je to dobro i pozitivno iskustvo.”

Odabrao te je dokazani zvezdaš, naš renomirani stručnjak Božidar Maljković?
“Bilo je super raditi sa Božom. To je ljudina i čovek kojeg moraš da poštuješ, zahvaljujući njemu sam i primećen u Sloveniji. Organizovao je tri godine unazad kampove u Sloveniji za mlade igrače u kojima sam radio, zvao me je i na pripreme reprezentacije. Mislim da sam zbog toga i došao u Olimpiju. Mnogo mi je pomogao u karijeri, srpski jezik sam naučio kroz razgovor sa Maljkovićem. Tri dana pre nego što sam potpisao za Zvezdu baš sam razgovarao sa Božom. Rekao mi je da je to veliki klub, da je on zvezdaš i da mi neće biti lako, ali da imam šansu da uradim mnogo za sebe.”

BROJ 11 ZBOG KOPITARA I DRAGIĆA

Kakav si bio u hokejaš?
“Valjda sam bio OK. Mislim da mi je hokej dao određenu podlogu za košarku. To je agresivan, pravi muški sport sa mnogo kontakta, a sve to imate i u košarci. Tu sam naučio da se ne povlačim i uvek idem napred.”

Da li nekada klizaš za svoju dušu?
“Bio sam prošle godine na klizanju za Novu godinu, međutim, niko to nije znao u klubu. Ove godine neću sigurno, obećavam!”

Pratiš li možda NHL?
“Gledam Los Anđeles Kingse, zbog Anžeja Kopitara, slovenačkog igrača koji je tamo velika zvezda. Nismo prijatelji, ali se poznajemo. Uzeo sam broj 11 zbog njega, ali i malo zbog Gorana Dragića koji taj broj nosi u slovenačkoj reprezentaciji.”

IDOLI NOLE I DŽORDAN

Da li pratiš druge sportove?
“Volim fudbal, posebno pratim Ligu šampiona i Ligu Evrope. Prija mi da pogledam dobru fudbalsku utakmicu. Mnogo pratim tenis, obavezno gledam mečeve Novaka Đokovića i Rafe Nadala. Oduvek navijam za Đokovića, pre nego što sam došao u Srbiju. Nadam se da će se dogoditi situacija u kojoj ću moći da upoznam Noleta. Mogu za njega da kažem da mi je na neki način sportski idol, a inače je to oduvek bio Majkl Džordan. Gledam njegove snimke i dan-danas.”