INTERVJU - Jovica Antonić: Jokić sam bira da li će biti Nikola Nacionale ili Nikola koga ne vole

Nebrojano puta je u svojim razgovorima Aleksandar Đorđević govorio kako njegov rad u košarkaškoj reprezentaciji Srbije ne bi bio isti da godinama unazad nema bezrezervnu podršku svog stručnog štaba. U njemu je od samog početka i Jovica Antonić, inače dugogodišnji prijatelj srpskog selektora i neko ko igru pod obručima i dalje posmatra očima punim poštovanja, ne kao surovi biznis.

Antonićev posao nije nimalo lak. Pogotovo je postao teži od uvođenja FIBA kvalifikacija. Ponekad i nekoliko puta sedmično putuje na brojne destinacije kako bi za potrebe nacionalnog tima skautirao sve aktivne i potencijalne reprezentativce, a onda svoja zapažanja prenosio do šefa, kako bi zajedničkim snagama skrojili spisak najboljih igrača za svako veliko takmičenje. Ili predigru za Svetski kup u Kini, što je bio slučaj u godini za nama. 

Kao veliki poznavalac košarke i jedan od najpodobnijih sagovornika o aktuelnim dešavanjima, ali i onim zanimljivostima iz reprezentacije Srbije, posetili smo Jovicu Antonića na njegovoj radnoj jedinici u Sazonovoj ulici broj 83, gde je i sedište Košarkaškog saveza Srbije. Dočekao nas je raspoložen da potpuno iskreno pričamo o svemu. Otvorili smo Pandorinu kutiju i u 65 minuta razgovarali, između ostalog, o regularnosti FIBA kvalifikacija, odnosu Đordija Bertomeua prema večitima i srpskoj košarci, pričama da će se praviti evroligaš iz Londona, spekulacijama da bi jadranski region mogao da ostane bez mesta u eliti, poziciji Marka Gudurića, radu Vasilija Micića, lošem izboru Nemanje Nenadića, današnjim košarkaškim tokovima, Zvezdinim i Partizanovim rosterima, Nikoli Jokiću, reprezentaciji i slatkim mukama da se skroji spisak od 24 igrača, najvećoj želji za 2019...

FIBA KVALIFIKACIJE SU NEREGULARNE

„Ova godina prošla je bez velikog takmičenja, ali je donela nova iskustva. Ne mogu da kažem da su dobra, jer s njima niko nije bio srećan. Pre svega igrači. Najbolji nisu mogli da budu tu, iako su želeli. Oni koji su dobili šansu, zahvalni su na tome, ali su i sami svesni da nisu baš u dobroj situaciji, da ne mogu na pravi način da daju svoj doprinos“, kaže Antonić i objašnjava srž problema:
„Treneri su mogli da rade tek nekoliko dana, navijači nisu imali priliku da vide ono najbolje na delu, federacije su imale svoje probleme. Mnogo nervoze, troškova, neke ekipe su izgubile mnogo u statusu, poput Slovenije. Iz Uleba nisu bili zadovoljni jer su im igrači bili povremeno odvođeni, dok FIBA nije uspela da obezbedi najbolje uslove kroz prisustvo najvažnijih igrača, samim tim ni uslove za regularno takmičenje“.

Kvalifikacije nisu ispunila očekivanja?
„Pre svega mislim da je ovo neregularno takmičenje. Loš eksperiment, iskustvo u kojem se nismo uopšte dobro osećali, a verovatno će se nastaviti u budućnosti. Od novembra nas verovatno čekaju nove kvalifikacije, za Evrobasket 2021. godine“.

Koliko je bilo teško spremiti se uopšte za sve ono što su donele kvalifikacije?
„Jako teško. Od prvog momenta. Osećala se čudna energija, izgledalo je kao da nekog zoveš na silu. Teški razgovori sa klubovima, trenerima... Igrači su bili najpozitivniji. Radili su svoj posao, slušali i ništa nisu pitali. Oni se suštinski tu ništa i ne pitaju, jer imaju klubove koji ih plaćaju i imaju obaveze prema njima. Uopšte nije bilo prijatno živeti i raditi u ovih godinu dana“.

Šta je ono dobro što je ovaj sistem doneo?
„Proširili smo bazu. Dali smo reference velikom broju igrača, dali im status reprezentativaca, iako mnogi svojim igrama ili statusima u klubovima nisu to zaslužili. Silom prilika kvalifikacije za reprezentativni dres bile su - ko može, ko hoće i ko je zdrav. I u određenom fokusu poslednjih godina. Nadam se da će im status reprezentativca pomoći u daljim karijerama. Kroz bazu od 30-40 igrača, koliko je prošlo kroz ceo sistem, mi smo sada na pobedu od plasmana na Mundobasket, što je u svemu i najvažnije“.

Da li je u krugovima nacionalnog tima i Saveza bilo razgovora o modelu koji bi bio prihvatljiv, nešto što bi moglo da se preporuči čelnicima Fibe?
„Gledajući s aspekta interesa košarke, ne ulazeći u ono ’Više od igre’...verujem da su mnogi, počev od nas, pre početka ovih kvalifikacija imali dobru šansu da na pravo mesto postave svoj status i poslovni dogovor sa Fibom. Nije normalno, ni regularno da smo vi i ja poslovni partneri, da vi na našim resursima, Saveza, igrača i trenera zarađujete ogromne pare, pravite veliku imperiju, a da ni deo tog kolača ne podelite. Vi znate da nijedan osvajač medalje na velikim takmičenjima ne dobija nikakvu nagradu“.

Opet, igra kao takva privlači sve više sponzora, gledalaca...
„Danas je košarka veliki biznis. Ne prave ljudi iz Fibe ovoliko kvalifikacionih termina bezveze. Svaki termin njima donosi plus, a Savezima minus na računu. Mnogo je loša priča. A, imali smo priliku da postavimo stvari na svoje. Da kažemo: ’Evo, ljudi, hajde da napravimo partnerski odnos’. Srbija, Grčka, Nemačka, Turska, Francuska, Španija... Svima je u interesu da imamo dobre odnose. Ali, ne. Ostalo je sve isto“.

Zašto?
„Ne znam. Verovatno neka košarkaška politika, nešto što je na višem nivou. U međuvremenu FIBA je ušla i u odnose sa Ulebom koji nisu nimalo dobri, jer ne poštuju jedni druge. I sve se lomi na leđima federacija i igrača“.

Ima li rešenja?
„Jedino rešenje je Unija igrača. Ali, svih igrača, ne samo igrača Evrolige, gde na kraju svake sezone pola igrača iz tog takmičenja ode u NBA, Kinu, ili negde treće... Oni moraju da se izbore za svoj status, jer su najviše ugroženi kroz ovoliki broj utakmica i takmičenja, na svim nivoima. To je nešto što ugrožava njihov život, zdravlje, egzistenciju. Oni mogu da imaju tu moć da poprave odnose na relacijama FIBA - ULEB, FIBA - Savezi, ULEB - Savezi... Niko sem Fibe i Uleba nije u delu velikog finansijskog kolača, zato nema zadovoljstva. Samim tim ni regularnosti“.

Koliko je realno da Unija bude stvorena?
„Imamo primer NBA, gde postoji Unija. Jaka, stabilna, koja brani interese igrača. Zato košarkaši ovde moraju da misle na sebe i probaju da zaštite sebe. Jer, ako to ne budu učinili, dolazićemo u situacije da oni neće dolaziti zbog obaveza. A, kalendar takmičenja biće sve puniji u budućnosti. Zato moraju sebe sistemski da zaštite, jer bi samim tim možda mogao da se stvore normalnije košarkaške relacije“.

EVROLIGAŠ IZ LONDONA? SVE IMA UKUS NOVCA...

Kako vi vidite odnose Fibe i Uleba?
„FIBA je najveću grešku napravila kada je prodala prava za Evroligu Ulebu. Sada ULEB gradi imperiju“, rekao je Antonić, na šta smo mi pitali - da li je ta odluka zapravo prekretnica svega što vidimo danas?
„Naravno. FIBA je nekada držala sve resurse u svojim rukama. Reprezentativne i klupske. Zašto su uradili to što su uradili i koja je njihova kombinatorika bila? Ne znam, nije mi jasno. Nije bila dobra, ni pametna odluka, ali je verovatno bila interesna. I sada imate mnogo ljudi koji sede na dve stolice, u Fibi i Ulebu. Tu onda ne može da se priča o interesima jedne ili druge strane“.

Gde je problem?
„Sada se FIBA dosetila da bi htela da vrati sve, što je zapravo reakcija na nedostatak saradnje od strane Uleba. FIBA je zapravo tražila pomeranja od Uleba, kako bi sama ubacila nova takmičenja. Kako može da bude normalno da vi odjednom u godišnji kalendar ubacite još četiri takmičenja? To nije pristojno, poslovno... Ti ideš s parolom da želiš da ljudi gledaju više reprezentativnih događaja, a ovamo rušiš ULEB i njihovo takmičenje, pa igrače jer ih teraš da igraju još više utakmica, pa Saveze... To je sada teranje inata, koje je doveli do svega ovoga. Što je najgore, svi ostaju čvrsto pri svojim stavovima i niko ne želi da popusti“, priča Antonić i dodaje:
„FIBA igra igru brojki, brojki koje su vrlo sumnjive jer vidimo da su one pumpane na mnogim mestima. To su brojke po zemljama gde nema kvaliteta. Pojavi se negde u Surinamu ili Obali Slonovače, uz dužno poštovanje, 20.000 gledalaca i to sad treba sve da impresionira?! Zbog čega treba uništavati košarkaške nacije, koje su izvezle ogroman broj igrača u Evropu i NBA, zarad nacija koje to nemaju. Otišlo se u slepu ulicu, gde su interesi, finansije i sujeta ispred onog, čisto košarkaškog“.

Kako gledate na nedavne izjave prvog čoveka Evrolige, Đordija Bertomeua, koji je indirektno poručio da bi više voleo finansijski moćnog i stabilnog evroligaša iz Londona, nego da tu budu, na primer, Crvena zvezda i Partizan zbog problema koju odavno muče našu košarku?
„Sve je postalo ukus novca. U redu, treba i London da ima svoj tim. Koji problem imaju ljudi iz ECA, Đordi, što Zvezda i Partizan, funkcionišu dobro i prave dobre rezultate sa malim budžetima od pet, šest ili sedam miliona evra“, pita se najbliži saradnik Aleksandra Đorđevića i nastavlja:
„Da li naši klubovi ispunjavaju sve obaveze koje imaju prema takmičenju? Ispunjavaju. Gde u Evropi, osim u Beogradu, Đordi ima krcat Pionir ili Arenu kada se igraju Evroliga ili Evrokup? Nema nigde. Zar to nije referenca za Evroligu? Gde je problem, šta im smeta? Što nemamo 50.000.000 evra na računu? Kakve veze te pare imaju sa igračima, menadžerima, organizacijom kluba? I Zvezda i Panatinaikos imaju iste obaveze prema Evroligi. Ali, organizacija nema iste obaveze prema klubovima. Više dobija Panatinaikos, na primer. I to je u redu. Nigde Đordi, ni sama takmičenja nisu finansijski, marketinški i interesno zakinuti. To je nepoštovanje Zvezde i Partizana, Srbije, naše košarke i svega što daje kao proizvod godinama evropskoj i svetskoj košarci“.

Pomenuo je čak i generalnog menadžera Sakramenta Vlada Divca i čak rekao nešto što nije istina - da nije puštao Bogdana Bogdanovića i Nemanju Bjelicu da igraju za reprezentaciju, iako su obojica bili tu u septembru...
„Čitao sam te njegove izjave. Dakle, nije istina ono što priča. Naravno, pod uslovom da je lepo preneto. Svakako nije sve tako kako oni boje. Vlade nam je dao igrače onda kada niko nije. Bili su sa nama Nemanja i Bogdan. U junu i julu se nije moglo, jer je Bogdan bio povređen, a Nemanja u specifičnoj situaciji zbog ugovora i statusa slobodnog igrača“.

Šta bi za evropsku košarku značio evroligaš iz Londona?
„Osim novca? Iskreno, ne znam... Biće jak možda godinu, dve, tri, doći će neki jaki sponzori. A, s aspekta interesovanja Londona za košarku...“, zastao je na trenutak Antonić, svestan da u jednoj od najvećih svetskih metropola košarka nije baš tako bitan sportski faktor, pa produžio:
„Engleska i košarka nemaju veze jedno s drugim. Svi znamo šta je Engleska. Fudbal, pre svega“.

Ne jenjavaju priče o tome da bi Jadranska liga mogla čak i da ostane bez ovog jednog mesta u Evroligi?
„Iskreno, mislim da se to nikada neće desiti. Košarka bi se onda svela, kako ja to gledam, pod političku odluku u odnosu na Srbiju i sve što nam se dešava svih ovih godina. To bi bio politički masakr. Kako ti sada da oduzmeš i to jedno mesto? Nekada smo imali tri-četiri mogućnosti, pa dve, pa jedno i sada da nam i to oduzmeš... Bila bi suluda ideja, nešto neverovatno... Da se košarkaški najtalentovanijem regionu oduzme i to“.

Međutim, naš sagovornik veruje da bi i drugačiji scenario mogao da se napravi...
„Nije ništa nemoguće, jer sve može lako da se objasni. Oni bi te mlade, talentovane igrače, uzimali sa 15, 16, 17 godina i vodili ka moćnim klubovima. U NBA mogu da budu srećni, jer crpe ogromne resurse iz Evrope. Oni da dovedu 100 igrača i da pogode sa 10 odsto njih - uspeh. Njima tamo nedostaje igrača, zato sve ide prema krovu. Automatski nedostaje igrača Španiji, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i ostalim bogatim zemljama. Onda se oni okreću ka nama, jer imamo dobru sirovinu, a ako nam zatvore put ka evropskim takmičenjima, onda mogu lakše da povuku igrače kod sebe i tako im daju nove mogućnosti“.

Postoji li mehanizam po kojem bi mogao da se zaustavi odliv mladih talenata u Evropu i svet?
„Ne. Iz Srbije uglavnom idu druga i treća kategorija talentovanih igrača. Tu je sve ono što je talentovano i što ovde ima mogućnost razvoja. Ostali idu u Grčku, Italiju, Španiju, SAD, Francusku... Njihov odlazak ne može da se spreči zbog današnjih pravila slobode. Ne postoje ni ugovori koji bi, recimo, igrača pre 18. godine sprečili da ode. Ekonomska situacija ovde je takva, kakva jeste“.

Šta dobiju igrači kada odu u inostranstvo?
„Pre svega bolji život. Ne neki veliki novac, ali uslove da grade bolji život“.

GUDURIĆ ZA PRIMER, MICIĆU SE VRATILO ZA RAD, NENADIĆ LOŠE IZABRAO...

Tokom ovih kvalifikacija selektor Aleksandar Đorđević i stručni štab radio je sa mladim, talentovanim igračima, pa i nekim povratnicima u nacionalni tim. I vi ste imali obaveze tokom leta kroz turneju po Kini, gde su putovali igrači koji su na radaru. Kakvi su vaši utisci?
„Pokušavamo da imamo poštovanje prema mladim igračima, klubovima i trenerima sa kojim oni rade. Treneri sa igračima provode najviše vremena, klubovi ih imaju godinu, dve ili tri. Oni najbolje poznaju te igrače i kroz njihov talenat, zalaganje, treninge, tim igračima daju šansu. U poslednjih godinu i po dana kroz naše kampove i reprezentativne akcije prošlo je mnogo talentovanih igrača. Videli smo i neke druge momke, ali nismo hteli da gazimo preko klubova i njihovih trenera“, priča nam Antonić i dodatno pojašnjava:
„Ako u Crvenoj zvezdi Boriša Simanić, na primer, nema status kod trenera koji treba da ima, onda mora da postoji neki razlog. Ne da ga neko mrzi, nego da momak ni na nivou kluba nije došao u situaciju da dobije značajniju. Glupo je onda da mu mi dajemo nešto što je više. Dosta igrača je prošlo, a dosta nismo ni pozvali, ali smo ih zapazili. Nismo hteli da ih dovodimo jer se ni u klubu nisu izborili za sebe“.

Bilo je i nekih loših iskustava?
„Da, imali smo i slučajeve da nekom igraču damo na važnosti, da ga stavimo na spisak ili pozovemo na pripreme, pa da to uopšte ne shvate kao nagradu za dosadašnji trud i podstrek za dalji razvoj, već odjednom njihovo ponašanje u radu prema klubu, treneru i saigračima postaje loše i onda cela priča ode na drugu stranu“.

Zaključak je da ipak imamo talentovane igrače?
„Apsolutno. Ali, mnogi od njih loše procenjuju svoje kvalitete i mahom su mišljenja da su bar za stepenicu iznad realnog nivoa i da mogu u mnogo jača takmičenja od onog u kojem igraju. Zbog toga se loše razvijaju, pa kasnije gube po godinu-dve da bi pronašli sebe“.

Ko je, po vama, imao dobar razvojni put poslednjih godina?
„Marko Gudurić. On je krenuo lagano, bio strpljiv i napredovao postepeno. Od FMP, preko Crvene zvezde, sada je u Fenerbahčeu. Bio je gde je trebalo da bude, sada apsolutno ima zasluženi status kod Željka Obradovića“.

A ko je imao loše skretanje?
„Nemanja Nenadić. Imao je dobar razvojni put. Tamiš, Pirot, Vojvodina, Dunav, FMP... Čini mi se, a to sam mu i rekao letos, da nije dobro odlučio kada je prešao u Zvezdu i da neće moći da se izbori za pravi status u klubu“.

Zašto?
„Zvezda je tim koji ove godine ima ludačku ambiciju da se vrati u Evroligu i bude šampion Jadranske lige. Rekao sam mu da će rezultat biti iznad svega, a da je na njegovoj poziciji previše igrača i da mu ova godina neće biti kao dosadašnje“, kaže Antonić i dodaje:
„Uvek pominjem primer Nikole Rebića, koji je u Zvezdi bio 12-13 igrač. Plejmejker koji se nije dobro razvijao. Stao je, sada pokušava da se vrati okolnim putem. Mnogo je bitno da igrači, njihovi menadžeri i klubovi, procene realni kvalitet igrača i gde je pravo mesto u timu. Jer, ako nemaš dovoljno kredita i strpljenja da te istrpe, ako tapkate u mestu, onda je to baš loše“.

Može se sve češće čuti da su igrači od 24 godina stari, iako, realno, nisu...
„Slušamo te priče, takve su neke projekcije... Bilo kako, lično mladim igračima zameram što mnogo rano prestaju da rade na sebi. Prerano dobijaju uloge zvezda, bitnih igrača, velike novce... I tada prestaju da rade. Dugo ostaju na nivou na kojem su bili tehnički, taktički, individualno kao kad su imali 18 godina, iako dobijaju iskustvo i na fizikalijama. Prelaz u seniorsku kategoriju je mnogima kamen spoticanja i to je normalno donekle. Pritom, ni oni nisu spremni za odricanja, za rad“.

To sve polazi od relacija koje igrač ima sa trenerom?
„Mi im stalno govorimo da je njihovo telo kao nama kancelarija. Ona mora da bude čista, uredna, negovana, da sve u njoj funkcioniše kako treba, jer ti od nje živiš. Tako je i njima sa telima. Moraš da radiš na glavi, psihološkom momentu, telu... Moraš da ulažeš u sebe“.

Otkrio nam je Jovica Antonić i kakav život vode igrači iz NBA lige, kroz lupu svega što mu je pričao Miloš Teodosić.
„Mislio sam da je igrače iz NBA baš briga šta će da rade tokom leta, ali Miloš mi je pričao o tome kakav odnos najveći asovi imaju prema sebi, svom telu, poslu, koji novac izdvajaju, koliko vremena posvećuju sebi... To je fascinantno. Kultura ishrane, oblačenja, medicinski, trenažno... Sve je to na vrhunskom nivou. Oni jako vode računa o tome šta im daje život, rad, košarka, brinu o egzistenciji svojih porodica. E, mi tu nismo ni blizu. Naši igrači brzo uđu u priče - telefon, kola, sitan novac koji im se tada čini kao da je veliki... To daje malo bolji život, ali im ne otvara dobar put. Od drveta ne vide šumu iza“.

Gde je problem?
„U korenu cele priče, da se ceo taj odnos igrač – agent – roditelji – klub utemelji već s 13-14 godina. Agent će ti naći klub, ali sa 13-14-15 godina više nema onog iskrenog odnosa sa trenerom. Kao što je bilo nekada ili do pre deset godina. Nema odnosa u kojem ćeš ti da radiš, da budeš posvećen, da treniraš u sali sa loptom, da razgovaraš sa trenerom. Ne u interesnom obliku, već ljudski, vaspitački... Danas je sve to okrenuto na odnos igrač – agent – roditelj. Trener će možda da radi s tim igračem više ako je u nekoj menadžerskoj kombinaciji, ali nema tog razvojnog dela koji nalaže da se ustane u 6 ujutru, da mora da se trenira od 7 do 9, pa se ide u sportsku gimnaziju od 10, a onda opet na trening. Da imaš osećaj odgovornosti, da radiš. Sve se razmišlja na foru – lako ćemo, naći će mi agent klub. Bilo je i takvih slučajeva, čak i u NBA“.

Dokle smo došli sada, zbog takvog načina razmišljanja?
„Do toga da godinama unazad, izuzev Nikole Jokića, nemamo igrača sa magijom u rukama. Imamo igrače sa talentom, ali tu čaroliju treba razvijati kvalitetnim radom. Bitne su samo utakmice, statistike, skauti, brojke...“

Ko predstavlja oličenje posvećenosti radu među srpskim košarkašima?
„Vasilije Micić. On je godinama unazad jako pošten prema sebi, odan, vredan, radan i to se isplaćuje. Momak je imao sve varijante u razvojnom putu – da ode negde gde ne pripada, da ga ubace na neku drugu stranu, da mu pruže šansu negde treće... Pre tri godine je i sam shvatio da tako ne ide. On je realan i pametan momak. Zna sebe da iskritikuje i kaže i loše stvari. Napravio je dobar potez kada je otišao u Tofaš. Neki to vide kao promašenu godinu, a on je odigrao da bi mogao da dobije minute, samopouzdanje i iskustvo. Posle toga je doživeo Šarunasa Jasikevičijusa, jednog od najboljih svetskih plejmejkera, sada je potpisao za ozbiljan novac u Efesu... Sve je došlo zato što je spreman da radi na sebi“.

U dahu nam prepričava iskusni košarkaški radnik detalje rada sa srpskim reprezentativcem...
„Desilo se tokom priprema da ja sedim za šankom i pijem kafu, a on mi priđe da razgovaramo. Neverovatno je šta sve on ima da me pita, šta ga interesuje, da iznosi svoja razmišljanja. Vidite da je njemu košarka u fokusu. Tu vidite odnos kakav bi svaki profesionalni igrač trebalo da ima i zato godinama samo napreduje“.

ZVEZDINI LEGIONARI BOLJI OD DOMAĆIH, SMETA MI ŠTO PARTIZAN RAZVIJA MLADE STRANCE, MEGA JE PREDUZEĆE

Antonić nam je otkrio i kako su nekada radili najveći srpski asovi...
„Nemate apsolutno nijednog igrača iz ovih šampionskih generacija, koji nije radio po šest-sedam sati dnevno na sebi. Nijedan nije prošao na foru. Možda samo malo Vlade Divac... Sećam se kako je bilo kada smo bili klinci, na primer, Sale (Đorđević) i ja. Blok 45, sala OŠ Branko Radičević, mi smo imali ključ od sale i vikendom uveče dolazimo tamo i radimo. Jurcamo, igramo basket, šutiramo... Mi smo bežali u salu, da bismo mogli da treniramo. Danas je neko drugo vreme, ali ne može sve na foru. Može donekle, ali ako niste u ljubavi s loptom, onda ste u problemu. Možeš da igraš košarku, da budeš dobar, ali onda nisi as“.

Mnogo se govori o tome kako srpski klubovi sve više daju šansu strancima, a ne domaćim igračima?
„Ovako... Mega je klub, preduzeće, koje je vezano usko za menadžera i tako funkcioniše. Imaju tim i igrače koji su u uskoj sprezi sa biznisom i kroz svoj klub projektuju igrače i šalju ih dalje po Evropi. Taj sistem je u redu. Kada pričamo o Crvenoj zvezdi i Partizanu moramo da vidimo da li imaju TOP igrače, mlade igrače koji mogu da iznesu sve izazove. Ne mogu večiti da razvijaju decu i da jure rezultat. A kod njih je rezultat uvek primarna stvar, kakav god da je budžet. Ne može da se desi da, na primer, Zvezda sad kaže: 'E, mi ćemo naredne tri godine da razvijamo mlade igrače i pravimo talentovan tim'. To ne postoji. Ako se i desi da neki mladi igrač dobije pažnju, on brzo ode. Klub tu dobija novac, mogućnost da traži nove talentovane momke, ali Zvezda i Partizan ne mogu da budu razvojni klubovi, oni moraju već da imaju ono najbolje od naših i strance pride“.

Kako vi vidite situaciju u Crvenoj zvezdi?
„Ako ćemo realno, Zvezdinih šest stranaca imaju veći kvalitet od ovih domaćih igrača. I to je jedina istina. Ne treba da poredimo Reglanda i Čovića, Perperoglua i Davidovca, Cirbesa i Ristića, Fajea i Simanića... Jer, stanje je takvo – kakvo je“.

A u Partizanu?
„Partizan ima neke mlade igrače koji se projektuju, Zagorca, Marinkovića... Ono što nijedan klub, osim Mege koja je preduzeće za sebe, ne treba da uzima i da razvija jesu mladi stranci. Zašto bismo mi razvijali mlade Slovence, Francuze, Bosance, Amerikance u prvoj profesionalnoj godini, šta mi od toga imamo? Nemam ništa protiv njih, ali mi imamo takve igrače i treba njih da razvijamo. Zvezda i Partizan treba da dovode strance koji prave razliku, rezultat. To mi smeta kod Partizana, što prošlih i ove godine radi s mladim strancima, a ima pritom i naše talentovane momke. Takvi bi trebalo bukvalno da plate klubovima da dođu i da ih onda naši ljudi spremaju dalje. Treba da shvate da ipak dobijaju ozbiljnu stvar kada igraju Evroligu ili Evrokup ovde“.

Izneo nam je Antonić i zanimljivo razmišljanje.
„Iskreno, voleo bih da opet imamo dva predstavnika u Evroligi. Da Crvena zvezda osvoji Evrokup, a Partizan Jadransku ligu. To je moja želja“.

Šta mislite o tome što klubovi iz KLS sve više dovode strance, anonimuse koji se ne zadržavaju dugo?
„Klubovi iz KLS su u drugačijem problemu. Oni ne mogu da zadrže naše talentovane košarke i obično su svedeni na srednji nivo kvaliteta. Zbog toga dovode igrače sa strane. Opet, imate i priču da sve više menadžera uzima klubove i pretvara ih u poligone za razvoj svojih igrača. Tako šire svoj biznis. Tu se pravi interesna zona koja je verovatno u duhu današnjeg vremena i ima ukus novca“.

SRBIJA - KLJUČ JE U POVERENJU, LJUBAVI, PRIJATELJSTVU...

Reprezentacija Srbije je u poslednje četiri i po godine postala simbol zajedništva i pravih vrednosti, zbog čega su rezultati vidljivi i opipljivi. Šta je, po vama, obeležilo ovaj period za nama?
„Ono što je merljivo jesu te medalje, četiri finala i jedno polufinale. Činjenica je da je Saša Đorđević pravio fenomenalan posao. Ušli smo u kontinuitet, što je mnogo važno za sport. Od početka, do danas, momci koji igraju u nacionalnom timu radili su na divan, pošten način i tako reprezentovali ovu zemlju. Ponosni smo kada ih gledamo na terenu, kako se ponašaju i kakve poruke, ljudske i patriotske, oni šalju. Praktično svi igrači su kvalitetni ljudi, pre svega, ostvareni, osećaju dres reprezentacije na pravi način. Tu naročito mislim na momke koji su nosioci tima. Ono što daju kroz košarku, to je jedno, ali pre svega daju mnogo kao ljudi. Vezuju sve generacije svojim primerom, pokazuju kako treba da se ponašaju prema državnom grbu i dresu. Uspeh reprezentacije je uspeh svih ljudi. Igrača, trenera, Saveza, države, klubova. Nalazimo se u fenomenalnoj priči koja će, nadam se, da se nastavi i dalje“.

Kada se prvi put okupila reprezentacija, govorilo se o odnosu koji je bio na „ćao, ćao“. Ubrzo se prešlo na rukovanje, a sada svi gledaju veliku porodicu. Koliko je bio težak put od tog prvog pozdrava, do bratskog zagrljaja?
„Sve je stvar poverenja, a najvažniji potez, od prvog dana, jeste ta pružena ruka prijateljstva, poštovanja, ljubavi sa Sašine strane. To će svaki normalan čovek da prihvati. Kada igrači kroz njegova dela vide kakav je zaista njegov odnos prema njima, onda i oni postaju takvi, prija im to. Inače su igrači dosta teški, nepoverljivi, imali su različita iskustva u životu i razumljivo je zašto je tako. U reprezentaciji ne može ništa da se napravi bez poštovanja, razumevanja i međusobnog uvažavanja. Klub je druga dimenzija. Zato imate slučaj da igrači s osmehom dolaze na pripreme, jer tu imaju svoju oazu gde mogu da razmišljaju samo o košarci i gde su poštovani. Nijednom se nije desilo da im selektor nešto zabrani, a nisu nikada tražili ništa nepristojno. Nikada nisu zloupotrebili to poverenje“.

Mnogi vide Olimpijske igre u Tokiju kao vrhunac aktuelne generacije, zbog toga se mnogi i pitaju – da li će moći da vide tim o kojem svi maštaju?
„Prvo, Aleksandar Đorđević ima ugovor sa Savezom do kraja Svetskog prvenstva. Šta će biti posle toga – videćemo. Da li će biti on i njegov tim ljudi – ne znam. Siguran sam u jedno – ovaj tim ima kapacitet i mora da osvoji jedno zlato. Naravno, lepo je sve što smo osvojili dosad, ali imamo žarku želju da uzmemo zlato. Na Mundobasketu ili Olimpijskim igrama, ili na Evrobasketu 2021, što mi je najrealnije. Bio bi to savršen momenat za oproštaj momaka koji će tada imati po 33-34 godine“.

Hajde da onda pomerimo priču za ovu godinu. Koliko je realno videti, na primer, NBA petorku Marjanović - Jokić – Bjelica – Bogdan – Teodosić u Kini?
„Mi to želimo. Ne može selektor da ih ne stavi na spisak. Da li će oni biti u timu ili ne – zavisi samo od njih. Svi oni imaju izgrađene statuse u NBA i ove godine je sve baš 100 odsto samo njihova odluka. Pogotovo jer je to Mundobasket koji je u kalendaru Amerikanaca, pa će verovatno imati i najjače igrače“.

Svakako će biti teško izabrati 12 najboljih...
„Mi se nadamo da ćemo skupiti najjači tim, a biće tu slatkih muka. Imamo momke koji će, nadamo se, izboriti plasman na Mundobasket. Nemamo mi neku obavezu prema njima, ali kada vam se tako raširi lepeza, mnogo će teško biti prvo napraviti spisak od 24 igrača, a tek onda izabrati 12 iz toga. Mi sada imamo 24 odlična igrača za spisak“.

JOKIĆ? POSLE RIJA REKAO JE DA SE VIDIMO SLEDEĆE GODINE...

Kako posmatrate slučaj Nikole Jokića? Javnost s nezadovoljstvom gleda na njegove odluke da ne igra 2017. godine na Evrobasketu, a on je pre nekoliko meseci rekao da mu jako smetaju negativni komentari...
„Mogu da pričam samo iz aspekta našeg tima. Prve godine, kada je Nikola došao, Saša mu je, što uopšte nije lako, dao sve otvoreno – način igre, minutažu... Tada je već bilo dosta igrača koji imaju kvalitet, godina, reprezentativnih akcija... Osetio je i Saša da Nikola ima ovaj kvalitet, da može igri reprezentacije da doprinese na drugačiji način. Tako se uradilo u dosluhu s kapitenom i ostalim igračima. To je bio zajednički interes“.

Otkrio nam je Jovica Antonić i detalje iz svlačionice Srbije po završetku utakmice s SAD na Olimpijskim igrama u Riju.
„Bio je mnogo srećan, skakao u ekstazi, pričao je svima da jedva čeka novo okupljanje i sledeću godinu. Sve je bilo super, zahvaljivao se svima“.

Ali, tada su počeli problemi...
„Došla je sledeća godina, pred potpisivanje novog ugovora s Denverom. Tada je odlučio da se posveti sebi i priprema za novu sezonu. Tada su bile priče o onom prevrtanju guma. Mi smo to donekle prihvatili, imalo je smisla, iako je moglo i drugačije. Imao je šest meseci između sezona, dosta prostora za sve. Ali, u redu. Onda je došla 2018. godina, kada je potpisan ugovor i onda nestao“, rekao je Antonić i nastavio:
„Objasnio nam je da mu je bilo teško što ga je javnost osudila. Pitam se – koja javnost? Ovde su svi bili zaštitnički nastrojeni prema njemu, od trenera, saveza, medija... To što on čita komentare na sajtovima... Tamo su ocrnili i patrijarha Pavla. Ne sme da ima percepciju na osnovu mišljenja takvih ljudi... Ali, on je mlad momak, mnogo mu se dobrih stvari desilo odjednom“.

Na konto svega o čemu smo pričali Antonić je pomenuo i temu reprezentativnih otkaza i iznese svoje mišljenje.
„Samo jedna stvar me nervira... Svako od njih ima legitimno pravo da ne igra. Samo je red da kažeš u februaru i martu, kada pravimo spiskove, da ne možeš ili nećeš da igraš. Ovako nas drže u misteriji i prave nam problem, jer imamo planove, a onda možda zbog njih ne pozovemo nekog drugog. Nikolu uredno zovu svi – Saša Đorđević, Savez, oni njega žele. Ne može da nas izbegava. I onda dođemo u situaciju da li da ga stavimo na spisak. Kako da ne staviš našeg najboljeg igrača. Njegovo je da li će narod da ga voli ili ne zbog odluka koje donese. Da li će biti Nikola Nacionale ili Nikola koga ne vole. Tako je bilo i sa Bobanom Marjanovićem i svima koji su otkazivali. Imamo mi dovoljno igrača da se pokrijemo“.

Šta je to što posebno izdvajate kroz ove četiri i po godine rada sa Sašom Đorđevićem i nacionalnim timom, a šta biste voleli da zaboravite?
„Ne bih voleo ništa da zaboravim. Imam poseban osećaj kada radim u reprezentaciji i ona mi je više od svega. Dobra smo ekipa, funkcionišemo kao porodica, tako se svi i ponašamo. Nije mi važno da li smo prvi, drugi, šesti ili osmi, ponosim se svima. Ovo je priča u kojoj se lepo osećam. Ima i stresova i svađa, ali to je sve normalno unutar porodice. Iza nas je period lepih dešavanja, medalja, a sada u nama radi ono srpsko, da uzmemo to zlato. To je naš pokretač za dalji, predani rad“.

Za kraj, koja vam je najveća želja u 2019. godini?
„Da, kada dođemo u situaciju da pravimo spisak, svi igrači budu zdravi“.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Star SPORT