IZ PERA ZORANA ČUTURE: Grobari vas vole, ali za Delije ne znam...

Od svih na ovim prostorima omiljenih sportova, košarka je prva "pomirila" ovdašnju posvađanu i ratom uništenu "braću". Zašto je baš tako, pitanje je na koje će se teško naći smislen odgovor, ali možda je glavni razlog to što su sami košarkaši i košarkaški radnici uglavnom ostali van "zbivanja". Jedan od njih je i legendarni Zoran Čutura, koji se nakon veoma uspešne karije, pre svega igrajući za Cibonu i našu reprezentaciju, istakao kao intelektualac. Njegove reči, ali i pisanja, pre svega u vidu kolumni imaju veliki uticaj na tamošnje poimanje košarke. A kako je on za interent portal GERMANIJAK najavio treći i odlučujući polufinalni meč ABA lige između Cedevite i Partizana, koji se igra u nedelju od 19 časova u Zagrebu, verujemo da bi trebalo da pročita svaki pravi ljubitelj "prelepe igre pod obručima" Te je stoga prenosimo u celosti.

"Pred odlučujuću treću utakmicu doigravanja regionalne lige – o čemu ona odlučuje nećemo ovom prilikom – između Cedevite i Partizana, mogla bi dobro da 'legne' mala epizoda iz zagrebačkog kluba 'Sax'. Epizoda, anegdota, u Zagrebu bi se reklo 'štiklec', kako god želite… No, zatekao sam se tamo na poziv prijateljice Mice, koja ima veze sa pozorištem, kao što je i čitav nastup skupine 'Swing again' imao veze sa pozorištem. Između ostalog i zato što je sa njima zapevao Ervin Baučić, prvo grlo pozorišta 'Komedija', ali i frajer koji se sve više pojavljuje u ostalim segmentima javnog života u Hrvata. Za mene će, verojatno večito ostati isključivo pevač – kad pusti glas digne mi se kosa na potiljku, što je nepogrešiv signal da čujem nešto posebno.

Hm, da, sedimo tako Mica, njen partner i ja u polumraku 'Saxa', kad za sto dolazi da mi se javi neki meni nepoznat čovek, malo mlađi, sledi upoznavanje: "Ovo je Vlado, ovo je naš drug Zoran Čutura…', i onda sledi neobična reakcija. 'Zoran Čutura?'. 'Onaj Zoran Čutura?'. The Zoran Čutura?'. Sad sam se naježio, stvarno sam se naježio…''. Događa mi se to s vremena na vreme, u razmacima od šest meseci, možda godinu dana, da ljudi reaguju na tako neobičan način kad se upoznaju sa mnom. To su oni koji su ozbiljno pratili košarku pre svojih tridesetak godina… Šta ja znam, ni tad se nisam smatrao nekom zvezdom, pogotovo se sad ne smatram zvezdom, pa mi je time neobičnije kad naletim na takvu reakciju. Mislim, bilo bi užasno licemerno reći da mi nije drago… Kao što mi je bilo drago i ovom prilikom. Reč po reč, ispostavilo se da je Vlado – nisam siguran da li bi trebalo spominjati puni identitet, možda je bolje da ostane samo Vlado – glumac koji je odrastao i počeo karijeru u Beogradu, pa se zbog ljubavi preselio u Hrvatsku i tu nastavio sa glumom. A ono što je za ovu epizodu i važnije, bio je navijač Partizana, i kao tinejdžer je gledao gostovanja Cibone u Hali sportova na Novom Beogradu. To je bila fantastična, ali fan-ta-stič-na, dvorana za košarku, tamo sam igrao protiv Partizana, IMT-a, Radničkog, proveo sam tamo i dosta vremena na pripremama raznih nacionalnih selekcija, a kad bi se napunila – gledalište je bilo ovalno, bez praznina, i jako blizu terenu – galama je bila izuzetna. Gledajte, u glavi svakog ozbiljnog sportiste mora postojati mehanizam kojim se uticaj gledališta minimizuje, ali ipak uvek u takvim situacijama dobro znaš da se na tribinama događa nešto ozbiljno. E, pojma nemam što se sad događa u Hali, jer je ozbiljna beogradska košarka prebačena u Pionir i Arenu, decenijama nisam bio tamo. Ako nema nikakvog sporta – šteta.

Poslednji put kad sam bio u Hali sportova nisam igrao, nego sam sedeo na klupi Zrinjevca, kluba koji je u okviru nekog evropskog kupa igrao protiv (tadašnje, mislim da klub više ne postoji) Beobanke, u ulozi sportskog direktora. Sve uredno, sakojčić, ispeglane pantalone, izglancane cipele, jednobojne čarape, kravata koja se slaže sa ostatkom odeće… Rane devedesete, bilo je to jedno od prvih, možda čak i prvo, gostovanje nekog hrvatskog kluba u Srbiji nakon rata, rane su bile i te kako sveže, i nismo znali što možemo očekivati, svi smo bili nekako zbunjeni. Sećam se da sam rekao igračima kako ne bi previše trebali lunjati po Beogradu, za mlade ljude je to tada bila čista egzotika, jer nikog  nisam želeo da nosim na duši. Pristojno popunjeno gledalište u jednom je trenutku počelo skandirati 'Zorane, Srbine', na što sam polako pogledao ulevo, pa udesno, i shvatio da skandiraju – meni. Pa nikog drugog iz te ekspedicije nisu ni poznavali, kako bi ih i gde prethodno upoznali?! I onda sam dosta dugo proučavao vrhove vlastitih cipela, razmišljajući o tome što se, dovraga tu događa - svojataju li me ovi, ili me vređaju? Za svojatanje nemaju ni razloga ni argumenata, a ako pokušavaju da me vređaju nazivajući me Srbinom usred Beograda, promašili su poentu. U takvim filozofskim razmišljanjima, i dalje proučavajući vlastite cipele, a povremeno i pertle – vrlo zanimljiv koncept – dočekao sam kraj utakmice i ispadanje Zrinjevca.

Ispričao sam to Vladi, a njegova je prva reakcija bila: "Ma ne, to sigurno nije bilo vređanje, Grobari vas vole", a onda je išao i oprezni dodatak, "Grobari vas sigurno vole, ali za Delije ne znam…". Hvala, Vlado, na lepim rečima još jednom. Pa neka je to sa Grobarima i Delijama zaista istina, uzimam Vladine reči zdravo za gotovo, ne nameravam da se bavim istraživanjima zašto je tako. Neka (i) to ostane u domenu misterija moderne civilizacije. Uz egipatske i bosanske piramide, te viseće vrtove vavilonske."