Jedan u hiljadu... Srbija dobila novog NCAA trenera! Priča kako se veliki rad isplati

Čuvena meksička umetnica Frida Kalo jednom je rekla: „Nikada ne bojim snove ili košmare. Uvek bojim stvarnost u kojoj živim“.

U svetu gde je sve više zanesenjaka, treba biti čvrsto nogama na zemlji kako bi svakodnevno krojili male uspehe. Njima se kasnije dolazi do onih, velikih stvari u životu.

Jedan od onih što nisu jurili za uspehom, niti želeli da stvarnost boje bez temeljnog, napornog rada je Danijel Mihailović. Svojevremeno košarkaš na srpskim, onda i američkim koledž parketima, danas trener koji je još u svojim igračkim danima znao da je njegova budućnost kraj aut-linije. Zašto je njegova priča posebna? Danijel je odnedavno postao pomoćni trener na univerzitetu Nort Dakota, koji se takmiči u najvišem rangu NCAA košarke. Do te pozicije je stigao posle desetogodišnjeg boravka u SAD, gde je prvo studirao, da bi se potom posvetio ličnom, trenerskom napretku i tako napravio veliki korak napred u karijeri. 

Da pojasnimo - postao je jedan od svega nekoliko srpskih pomoćnih trenera koji su trenutno u NCAA! Tek jedan od hiljadu pomoćnih trenera u najvišem rangu koledž košarke. Kako je došao do toga? Uz mnogo rada, truda, odricanja, učenja i napretka, preko konkursa na koji se prijavljuju treneri praktično iz celog sveta, svi oni koji žele da napreduju i ostvare onaj ultimativni cilj - klupu u NBA ligi... I, on je izabran među svima njima i dobio posao kakav nigde na svetu nema.

Po zvanju je pomoćni trener Brajanu Džounsu, ali sitnim slovima u opisu njegovog novog posla stoji da je trener, skaut, agent, mentor, čovek koji se bavi regrutovanjem igrača... Radi sve ono što rade pomoćni treneri samo na koledžu...

Zato smo i rešili da sa Danijelom otvorimo poglavlje o kojem je malo priča i piše. Razgovor smo, logično, započeli s pitanjem - kakav je osećaj biti pomoćni trener u NCAA i jedan od retkih u tom poslu iz Srbije?
„Osećaj je jako dobar, jer znam da se trud tokom poslednjih deset godina, koliko sam u SAD, isplatio. Konačno sam došao do pozicije na kojoj želim da budem i sa kojom mi je perspektiva neograničena. Imam želju da budem trener u NBA ligi, a ovo je prava smernica za taj, najviši stupanj“.

Koliko je odricanja zahtevao proces dolaska u sadašnju poziciju?
„U deset godina ulazi i moje vreme kada sam igrao na koledžu, kada sam učio sistem, jezik... Ja i danas prolazim kroz određeni period adaptacije. Kao stranac ne možeš da odeš tamo i da očekuješ da si na istom nivou kao trener koji je tamo dugi niz godina. Postoji mnogo razlika, pre svega kulturoloških, u odnosu s ljudima, moraš da znaš kako da se ponašaš u određenim situacijama“, zastao je Danijel nakratko i nastavio:
„Šta je to čega sam se odrekao? Porodica, prijatelji, ljudi iz moje zemlje... Nisam imao priliku da održavam kontakte sa ljudima iz ove sredine. Posvećen si novom cilju i pokušavaš da budeš što bolji. Odrekao sam se iz srpske hrane, a-ha-ha. To mi je jako teško palo... U SAD sve zaslađuju, ali čovek se navikne i na to“.

Koliko imaš slobodnog vremena kada si u punom naletu posla?
„Generalno nemaš mnogo slobodnog vremena. Ako ne radiš tamo, ako ne napreduješ, ti zapravo nazaduješ. A, ako nazaduješ - vrlo lako možeš da ostaneš na ulici. Neverovatno je to - koliko dobrostojećih ljudi danas može sutra da ostane na ulici. Ti kada slušaš tako nešto, isprva ne veruješ. Ali, kada ti neko kaže iz ličnog iskustva, onda moraš da veruješ. Zbog toga se čovek odriče slobodnog vremena, stvari koje te ispunjavaju“.

Vratimo se na period kada si odlučio da odeš u SAD. Šta te je nateralo da sreću potražiš s one strane Atlantika?
„Ja sam u Srbiji trenirao i igrao košarku, ali ne na nekom vrhunskom nivou. Nisam bio veliki talenat, ali sam shvatio da mogu da uzmem stipendiju, da dobijem dobru edukaciju. Oduvek sam hteo da budem nezavistan, da sam uradim nešto u životu. Znao sam da tamo nemaš pomoć dragih ljudi, sam si i ideš napred. To je za mene bio uspeh. Prvi korak sam napravio kada sam išao da igram na džunior koledžu, pa onda puna stipendija na univerzitetu. Radiš sve što treba da uradiš kako bi došao do konačnog cilja. Imao sam i neke drugare koji su već bili tamo, koji su me savetovali da dođem. Nisam otišao tamo na ’BUM’, već je sve bilo promišljeno“.

Kako je počeo tvoj razvojni put?
„Prvo sam bio na džunior koledžu Central Vajoming, u prvog godini. Onda sam se preselio u Kaliforniju, na Alan Henkok, isto džunior koledž, a onda sam završio univerzitet Post Juniversiti u Konektikatu. To je bila druga liga NCAA. Posle završetka koledža u Konektikatu, vratio sam se u Kaliforniju i tu sam živeo sve do pre mesec dana. U međuvremenu sam išao na Kalifornija Politehnik Stejt Juniversiti i tu sam završio master u edukacionom lideršipu. U prevodu - možeš da budeš atletski direktor na univerzitetu, predsednik univerziteta, ili neka druga liderska pozicija. Čini mi se da mi je baš to pomoglo da dođem do sadašnjeg posla, jer su ljudi uvideli da radim dosta na sebi i da se trudi. Master diplomu prosto moraš da imaš i ona se podrazumeva“.

Gotovo u dahu nastavio je...
„Išao sam tokom godina na mnoge kampove, gde sam mogao da učim i napredujem. Imao sam priliku da odem u Pistonse na nekih desetak dana tokom njihovog timskog kampa u septembru. To je bilo prošle godine, gde je trener bio Sten van Gandi i imao sam priliku da osetim njihove treninge, da vidim kako stvari funkcionišu. Tada je još Boban Marjanović bio u timu. Išao sam pre toga i u Denver, gde je naš trener Ognjen Stojaković, gde je Nikola Jokić. To je bilo pred početak Letnje lige. Skoro sam dobio posao i u LA Klipersima za mlađe kategorije, razvojni deo za organizaciju. Vrlo kratko posle toga dobio sam poziv i Nort Dakote. Ovo moram da kažem, bio sam i na kampu legendarnog Tima Grguriča. Njega svi obožavaju. On svake godine organizuje kamp u Las Vegasu posle Letnje lige. Šta se radi... Klubovi pošalju pomoćne trenere iz svih ekipa i po četiri, pet, šest igrača, pa čak i trenere. I onda imaš osam koševa, gomilu trenera i 100-150 igrača iz svih timova. Bili su Jerger iz Sakramenta, Ker iz Voriorsa, Spolstra iz Majamija... Onda se svi oni izmiksuju na tih osam koševa i igraju košarku, rade razne vežbe. Takav kamp nigde u svetu nisam video, to je nešto neverovatno. Taj kamp nije otvoren za javnost i on traje pet dana“.

Sada si trener, radićeš u najvišem rangu NCAA košarke, a igrao si NCAA II ligu. Koje su razlike između dva stepena?
„Zavisi od škole do škole. Škola u kojoj sam ja bio je možda srednji nivo NCAA II lige. Razlika je u samom fakultetu, broju studenata, hali, uslovima. Košarkaški - imaš tela igrača koja su predodređena za Diviziju I i ona za Diviziju II. Po mom mišljenju razlika je baš vidljiva. Zanimljivo, imate škole koje uđu iz druge u prvu diviziju i onda pet godina ne mogu da igraju završni turnir, na March Madness. Čak i da osvoji konferenciju. To su uglavnom škole koje imaju novca, ili državne škole, nisu to škole koje će napraviti neki veliki uspeh. Primera radi, Aleksa Matić je ove godine otišao u jednu takvu školu, u Nort Alabamu. On praktično dok je tamo neće moći da igra Martovsko ludilo“.

U kom trenutku si shvatio da želiš da budeš trener i da stremiš ka NBA?
„Oduvek sam hteo da budem trener. Čak i dok sam bio igrač - stalno sam razmišljao o tome šta je to što možemo da popravimo u igri, kako... Uticao sam na saigrače s liderske pozicije. Shvatio sam, kada sam završio koledž da imam dva puta. Ili ću da budem deo kapitalizma i radim neki posao koji ne voliš, ili ćeš da se trudiš da radiš svoj posao“.

Ali, ceo taj proces dolaska do mesta pomoćnika u NCAA nije lak?
„Nije. Kada oni biraju trenere, ti moraš da imaš dobru konekciju sa glavnim trenerom. Ne mislim na to da ti imaš dobru vezu i da te neko gurne. Ne. Prvo moraš da budeš dobar čovek, jer on sa tobom provodi ceo dan, više nego sa ženom i decom. Onda sve drugo. Ljudi lako saznaju kada ima neko otvoreno mesto. Kada se to dogodi, svi pomoćni treneri u SAD dobiju obaveštenje da je na negde ostalo slobodno mesto“, kaže nam Danijel i otkriva nam detalje:
„Kada dođe vreme da se aplicira, bude preko hiljadu pomoćnih trenera koji žele da upadnu na to mesto. Mi smo negde u sredini, što znači da mnogi pomoćnici sa slabijih univerziteta šalju aplikaciju, jer žele da napreduju. Dosta je tu trenera iz srednjih škola, iz privatnih liga... Treneri imaju svoje prijatelje, tu su i preporuke. Konkurencija je ogromna. Kada sam upao na ovo mesto, svi su me pitali kako sam to uradio, svesni da imaš konkurenciju praktično sa svih strana“.

Koliko šansi jedan trener može da dobije uopšte da se nađe u tvojoj poziciji?
„Imaš 350 škola u Diviziji I, svaka ima tri asistenta. Znači, to je 1.050 pozicija, a svi žele da upadnu. Onda ide NBA liga, gde je 30 timova“.

Šta je to što trener privlači da dođu u NCAA?
„Gledaj, mahom svi treneri žele da dođu u NCAA ligu jer je organizacija fantastična, uslovi takođe. Finansijski deo je takođe dobar. Treniraš igrače solidnog kvaliteta i imaš mogućnost da izbaciš talenta spremnog za NBA ili Evroligu. Evo, primer - jedan naš doskorašnji igrač Đino Krendl prešao je na Gonzagu, jer mu je tamo bolja prolaznost ka najjačim ligama sveta. I u svetu NCAA košarke imate mnogo transfera. Ako neki univerzitet želi određenog igrača, on će ga konktaktirati kada za to dođe vreme, a onda ide ceo proces“.

Šta je to što očekuješ od svoje prve sezone u NCAA?
„Od sebe očekujem da napredujem, da radim što više i bolje, da naučim sve što treba. Nikada nisam bio trener u NCAA, ali radio sam dosta na tome da budem trener u Razvojnoj ligi, ili da budem deo Player Development programa u NBA. NCAA ima mnogo pravila koja moraš da poštuješ. Uradio sam dosta nekih sertifikata, ima dosta pravila kojih moram da se pridržavam. Imaš, na primer, pravilo da u septembru možeš da budeš samo određen broj sati sa igračem u hali. Pa se onda desi da mi odradimo sat vremena treninga, a onda mi treneri odemo i ostavimo momke u dvorani da rade sami“, kaže nam Danijel i nastavlja:
„Što se organizacije tiče, nadam se da ćemo osvojiti konferenciju. To je Samit konferencija, koja je jako dobra. Iz nje ponekad igrači odu u NBA ili Evroligu. Znam da ćemo imati jako dobru podršku od celog grada, komjunitija. Mi smo se tek sad prebacili iz Big Skaj konferencija u Samit. Novi smo“.

Trener je Brajan Džouns, koji je na univerzitetu već dvanaest godina. Kakav je utisak ostavio na tebe?
„Da, on je već osvojio Big Skaj konferenciju u sezoni 2016/17. Igrali su i Martovsko ludilo. Brajan je sjajan lik i trener. Kod njega se veliki fokus usmerava ka individualnom razvoju igrača, čemu sam i ja posvetio dosta vremena“.

Da li je bilo razgovora pre nego što si došao na univerzitet?
„Dva meseca pre nego što sam uopšte podneo aplikaciju za posao, ušli smo u košarkašku i priču sa igračima. Jer, gledaj, kao jedan od pomoćnika meni je zadatak i da regrutujem igrače. Da radim i posao skauta i agenta, što ne radi nijedna organizacija. U NBA i Evropi to ne rade pomoćnici, treneri samo pogledaju igrače. Meni je posao i da regrutujem igrače. Njemu je bilo jako zanimljivo to što ja mogu da dovedem igrača na univerzitet. On tada nije znao to sve dok nismo doveli prvog igrača. Kada je on potpisao, onda je to bilo - to“.

A sada?
„U svakodnevnoj smo komunikaciji. Viber, Skajp, poruke, mejlovi... Dosad sam prošao dosta testova i to on poštuje. Najviše ceni reč, kada kažeš da je nešto tako, onda mora da bude tako. Kada je video da ja mogu da dovedem igrače, ubrzo smo potpisali još dvojicu, što znači da su praktično tri moja igrača na univerzitetu. Ono što je bitno jeste da trener želi da imamo više evropskih igrača u timu. Nije ih dosad bilo mnogo na univerzitetu. Fokusiraćemo se i na evropsko tržište, a glavni razlog je u tome što se njegova filozofija zasniva, praktično, na evropskom stilu. Ima dosta pik’n’rola, kombinovanih pikova, dosta brzo, sa dosta dodavanja, nesebično. Sada u timu imamo dvojicu visokih evropska igrača, koji su adaptirani na tu igru“.

Jedan od onih koji su na univerzitetu je i sin Željka Rebrače, Filip?
„Tako je. Koristićemo ga na pozicijama tri i četiri. Filip je dosta napredovao fizički i tehnički. Ono što moram da kažem da su kod nas pozicije četiri i pet praktično iste, nemamo klasičnu peticu. Malo ko danas više igra leđima ka košu. Nama su potrebne dve streč četvorke, a Filip je jedna od njih. On može da napadne licem koš, da šutne, jako je dobar atletski...“

Koliko podseća na oca?
„Ne mnogo. On je 203 centimetara, Željko je oko deset centimetara viši. Filip je brz, eksplozivan, zakucava snažno. Na oca podseća po osećaju za rampe. Filip je poslednju godinu proveo u srednjoj školi i jako je dobro igrao. Bukvalno stiže sve, lupa rampe, skače, trči mnogo...“

Vratimo se na tvoj posao. Rekao si da si praktično trener, regruter, agent, skaut, savetnik... Koliko je to zapravo naporan posao?
„Zvanično svoj posao radiš od 8 do 16 časova, a nezvanično si 24 časa u poslu. Kada završiš s poslom onda si na kompjuteru, praviš skauting video. Kod nas se još snimaju i treninzi, pa pregledamo i to, seckamo materijal, pa pričamo sa igračima individualno, gledamo detalje koje možemo da ispravimo na sledećem treningu. Posao je jako naporan i odgovoran. Ja praktično još nisam krenuo da radim u smislu da sam tamo, ali... Ja sam od 25. juna počeo da radim i dosta je naporno. I u Srbiji sam se video sa dosta ljudi i igrača, pričao s njima... Znaš kako, kada se bude pobeđivalo, biće sve mnogo lakše“.

Kako izgleda taj „savetodavni“ deo?
„Deo mog posla je i da vodim računa o ocenama igrača i njihovom akademskom napretku. Pravila NCAA su da ne možeš da igraš, ako nemaš određeni prosek. Što je dobro, pošto se gleda da si prvo student, pa košarkaš. Mi imamo zaduženja da svako vodi računa o četvorici ili petorici“.

Koliko je dugačak put do NBA?
„To je individualno. Zavisi od toga koliko napreduješ i kakve su ti želje. NCAA je savršeno mesto da naučiš, da praviš greške i naučiš kroz njih. Pošto želim da napredujem i učim, kroz rad, igre, utakmice, održavanje kontakta, u nekoj bliskoj budućnosti voleo bih da dođem do NBA“.

Nort Dakota dugo nije izbacila NBA igrača?
„Nije, ali nam je želja da se to promeni. To je proces koji ide korak, po korak. Mi smo sada već u boljoj poziciji u odnosu na neke prethodne godine, jer smo u jačoj konferenciji. Igrači će i sami hteti da dolaze kod nas. Otvaramo i evropsko tržište, što je jako bitno. Treba znati i da prvi pik kod igrača imaju najjači univerziteti. Oni uzimaju All-American igrače, igrače sa Najki Hup Samita, momke sa ANGT. Ostali biraju ono što ostane“.

Dao nam je Danijel konkretan primer koliko su rejting škole i njena lokacija bitni faktori.
„Mnogi će, na primer, pre otići na UCLA nego na Djuk, jer je univerzitet u Los Anđelesu, gde su najveća dešavanja, zajedno sa Las Vegasom. Svi timovi, treneri, skauti su u Las Vegasu i LA. NCAA igračima je to primamljivo. Zanimljiva informacija je i da je Brajan Džouns bio pet godina pomoćni trener Stivu Alfordu, prvom treneru UCLA. Ja dobro znam Tajusa Ednija, pomoćnog trenera UCLA. On mi kaže da je u njihovoj hali tokom leta ludnica. Tu su Lebron, Harden, ostali igrači... Onda mi kaže kako njegovi igrači treniraju s njima, igraju protiv njih“.

Kakve vi igrače birate?
„Mi uzimamo igrače za koje verujemo da mogu dosta da napreduju individualno. Jako bih voleo da izbacimo u nekoj doglednoj budućnosti NBA igrača, pa makar on i ne prošao na Draftu, nego se za angažman borio kroz Letnju ili Razvojnu ligu“.

Šta misliš - zašto se američko tržište sve više otvara evropskim igračima? Sve je više klubova koji forsiraju evropski stil košarke...
„To je zbog globalizacije košarke kao igre. Ako pogledaš NBA ili NCAA, koji je glavni izvor igrača za NBA, sve će ti biti jasno. Pogledaj finale NBA, utakmice plej-ofa,NCAA utakmice. Sve je to pik’n’rol igra. Visoki evropski igrači su školovaniji od američkih igrača, koji su opet dobre atlete. Kada pogledaš, i Evropljani dosta dovode američke igrače. Nama ovde možda nedostaje više atletike, dovodimo dobre plejmejkere, šutere, ponekad i atletske centre. Sve je to povezano. NCAA kao najveći izvor igrača za NBA shvata da dosta ima koristi od evropskih igrača. To je bitno. Opet, treba pogledati koliko evropskih bekova ima u NBA? Jako mali procenat. A kada neko dođe onda mora da bude poseban. Ili dobar atleta, ili vanserijski pik’n’rol igrač kakav je Miloš Teodosić, ili Španci koji su igrali...“

Kakva je pozicija srpskih igrača i trenera u sistemu NCAA?
„Evo, na primer, koledž Dušana Ristića je nedavno izbacio prvog pika sa drafta. On je igrao s jednim takvim igračem i tamo ispisao neke vrlo lepe stranice istorije. Gledaj, što je više primera poput njega ili Nikole Dragovića, koji je svojevremeno bio i kapiten UCLA, kakav god da je tada taj koledž bio, to je lepa reklama za nas. I takvi primeri samo će podsticati momke da dođu u SAD, pošto su sada mnogi i dalje skeptični. A zapravo nisu dovoljno upoznati sa sistemom i programom. E, to je između ostalog i moj posao - da im to sve približim i učinim da im korak ka SAD bude lakši. Sada imamo i internet, pa je sve mnogo lakše. Naši treneri su jako poštovani tamo. Imamo primer Igora Kokoškova, koji je počeo karijeru u NCAA. On je sada postao prvi trener Finiksa i to je vrhunski uspeh. Njegov razvoj trajao je preko 20 godina, pa zamisli samo koliko je teško doći do vrha i šta je sve potrebno da se dođe do te pozicije“.

Jedan od najblistavijih primera ljudi koji su završili univerzitet Nort Dakota je legendarni Fil Džekson. Dolazi li on na koledž, pomaže li u radu na bilo koji način?
„To je odlično pitanje. U poslednjih nekoliko godina je dolazio, to znam. On je išao i u srednju školu u Vilistonu, gde ima odličan džunior koledž. Video sam da je dolazio na univerzitet, on je tamo počastvovani gost i u Kući slavnih univerziteta“.

Koliko je za tebe dobra stvar što imaš dobru konekciju sa Mega Bemaksom (otac mu je predsednik Mege, Velimir Mihailović)?
„To je dobra stvar. Imao sam prilike da vidim kako Mega radi i na koji način dovode igrače, pa kako se stiže do finalnog proizvoda. Imao sam prilike da budem sa ekipom i tokom leta, da vidim kako Dejan Milojević radi. On je jedan od najboljih trenera za individualni razvoj igrača. To se vidi po Jokiću, Zagorcu, svim momcima koji su prošli sistem i iz njega izašli kao bolji igrači. Mega je nešto najbliže vrhunskom NCAA timu po načinu rada, uslovima, sistemu... Sada će na Bahamima imati prijateljske utakmice s Kentakijem i Mičigenom. To su vrhunske škole i jedva čekam da vidim kako će to proći. Što se mog rada tiče, voleo bih da jednog dana u SAD odvedem igrače koji Megi možda ne budu zanimljivi ili one koji se odluče za dolazak u SAD. Verujem da saradnja može da se ostvari u oba smera. Takođe, ja bih klubu mogao da dam neku korisnu informaciju po pitanju ’rekrutinga’ igrača iz SAD“.

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: Privatna arhiva